У петак, први по Педесетници, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, ништа нема лепше него када човек живи у истини и када се истином служи. Онај који живи у истини, он заиста не обраћа много пажње шта ће му други рећи о овоме или ономе. Онај који живи у истини никада се неће правдати пред другима. И заиста, браћо и сестре, човек који не живи у истини и од истине, он се највише и правда. Он иде дотле да би оправдао и своје недостатке, па почне чак и да се куне, јер сматра да ће другог убедити када се закуне за оно што говори. Међутим, браћо и сестре, рекох, човек од истине нема потребе да се било чиме куне. „Не куните се“, тако рече данашње Јеванђеље, „ни небом ни земљом.“ И заиста, човек, маколико био бескрајан у много чему у своме животу, био бескрајан по души, по мислима, по осећањима, ипак је човек, браћо и сестре, недовољан себи и увек се пружа ка нечему што је ван себе, нарочито ка Бићу које је у ствари све биће. А то је Бог, то је Христос, то је Истина, браћо и сестре. Баш зато што је недовољан човек и незадовољан собом, он се стално труди да прошири себе некако, да продуби себе, да у свим својим димензијама, и не само докле досеже његова моћ, него хоће још више, хоће још више да се докаже, да се покаже у том свом пружању изван себе. Човек се најчешће, као што рекох, куне и некако најлакше потеже за ту заклетву. И зато каже: „Ја се кунем“, а зна да није истина, али му је стало да тај други схвати да је он истина. Дакле, браћо и сестре, Господ у данашњем Јеванђељу, као што смо чули, каже: „Не куни се криво, а испуни што си се Господу заклео.“ Понављам: не куни се криво, а испуни што си се Господу заклео. Ова заповест, браћо и сестре, не само да се налази у Новом завету, него се налази и у Старом завету. Та заповест не забрањује сваку заклетву, него забрањује лажну заклетву. А то значи да и када се кунемо, дужни смо да говоримо истину. Човек хришћанин, човек који је испуњен врлинама, човек који је испуњен смирењем, који је испуњен праведношћу, милостивошћу, да тако кажем, који је чистога срца, који је чистих мисли, такав човек улива поверење, те нема потребе да своје речи потврђује заклетвом, јер он своје речи потврђује делима. Значи да живи онако како говори, а не да живи супротно ономе што говори. Браћо и сестре, његово — тог човека који има чисте мисли, смирење и љубав — у ствари је оно како каже Христос у Јеванђељу: „Ваше да буде да, да; не, не.“ А све што је више од тога, од сувишка је. Е, управо ту човек хоће да се докаже. А овај смирени човек који живи истином, он каже: „Јесте“, „да“, и готово. Нека га сви не знам како клевећу, он ће то све да поднесе јер зна да је у истини. Дакле, браћо и сестре, тај човек који тако живи улива поверење. И зато кажемо за таквог човека: њему треба веровати. Јер на његов језик није дошло ништа што је лажно, ништа што је неистинито, драги моји. Кад кажемо за доброг човека, поштеног човека, човека љубави, човека милосрђа — њему треба веровати. Зашто, браћо и сестре, тако кажемо? Зато што нас његов честити и врлински живот уверава да се тај човек служи истином. Како је то дивно знао наш српски народ да каже, и хвала Богу и данас говори за оне који се не служе истином, него се служе лажју. Наш народ каже: „У лажи су кратке ноге.“ Можда обмањујемо, можда лажемо једни друге, можда лажемо и себе, али Бога не можемо слагати, браћо и сестре. Не можемо ни честитог човека. Зато живети у истини значи живети у Богу и живети по Богу. А истина је једна. То је Господ наш Исус Христос, који је једини могао да каже за себе: „Ја сам пут, истина и живот.“ Замислите када човек узима такву слободу да за себе каже: „Ја сам истина“, и не само што каже, него упире свим силама својим да то докаже, а зна да није. Јер је њему стало само да га људи хвале, да људи о њему мисле најбоље, а он те људе није задобио истином. Зато живети у истини, понављам, браћо и сестре, значи живети у Богу.
И као што рече данашње Јеванђеље, каже: „Не куните се ни небом ни земљом, јер је небо престо Божји.“ И каже још даље: ти се кунеш златом које је, на пример, у цркви, а не верујеш у Цркву. Па онда ниси у истини. Дакле, браћо и сестре, зато Господ каже: „Нека буде ваша реч да, да; не, не; а што је више од тога, од злога је.“ И заиста, човек када почиње да уверава друге да је бољи него што јесте, он ће просути хиљаде и хиљаде речи. А шта вреди када људи виде на делу да је то супротно?
Шта ми вреди ако ја причам не знам како да сам поштен, а живим непоштеним животом? Шта ми вреди ако кажем: „Ја живим црквеним животом“, а не живим црквеним животом? Дакле, браћо и сестре, данашње Јеванђеље још каже: „Чули сте да је казано: око за око, зуб за зуб.“ То је било правило у Старом завету. Око за око, зуб за зуб. Зашто је Мојсије дао такав закон? Па зато, браћо и сестре, што људи, ако некоме изваде око, то им није довољно, него ће све да униште у њему. Па је рекао: извадиш некоме око, и теби ће други извадити око. Дакле, заиста, што год чинимо другима, то ће се нама вратити. Ако чинимо добро, добро ће нам се вратити. Само што ми људи нисмо тако стрпљиви да чекамо то Божје узвраћање добра. Него ћемо рећи: „Е, сад сам ја једно добро учинио, Боже, и одмах мораш да ми вратиш.“ Али Бог зна, браћо и сестре, када је нама потребно да нам се узврати добро. Замислите сада да се сваки од нас помоли за нешто и да му Бог то одмах да. Да ли човек може да се очува у смирењу, а да не каже: „Види, па ја сам праведник, мене је Бог одмах послушао“? А Бог зна да нам некад не одговори јер зна да то не би било на спасење. А Бог наш више зна и познаје него што ми себе познајемо. И Он зна кад треба и шта да нам даје. Само је најважније да ми увек будемо благодарни Богу и да Му благодаримо за оно што нам Он даје. Дакле, браћо и сестре, и даље каже Јеванђеље. Христос каже: „Чули сте да је речено: око за око“, а ја вам кажем да се не противите злу. Него ако те ко удари по једном образу, окрени му и други. Е, то је смирење. То је смирење, браћо и сестре. И ништа нашег непријатеља не може толико да умири и смири као смирење. Имате онај диван пример Светог Вукашина из Клепаца, када му је усташа секао уши, нос, руке, вадио очи. И кад је извадио једно око, оно му је пало на длан. А овај усташа се тргне, види око и гледа га. Шта му је одговорио Вукашин, старац? „Само ти, синко, ради свој посао.“ Кажу да је престао даље да убија српски народ. А причао је владика Атанасије, блаженог спомена, да је са тим човеком разговарао. И каже да му је то било најтеже у животу када је чуо тог старца како говори: „Само ти, синко, ради свој посао.“ До тада је тај усташа на стотине и стотине Срба поклао. Прекинуо је. Видите како је деловало смирење овога старца. Али старац је знао Јеванђеље. Знао је како Бог узвраћа за смирење, а како нам често даје за нашу гордост и сујету. И зато да се помолимо Богу, браћо и сестре, да живимо у истини и да се служимо истином. Ако смо у истини, нека нас сви клевећу, нека нас сви осуђују. Нас Бог неће осудити јер смо у истини. А онај који је у истини, он је на путу Божјем. Зато нека нам Господ, данашња наша служба, Литургија и молитва, браћо, и причешће, буду на спасење, да нам буду на укрепљење, да никако не смемо да се лажно кунемо, него да живимо у истини.
Бог вас благословио.“
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
