У недељу, 7. јуна 2026. године, у храму Светих апостола Петра и Павла у Аранђеловцу свечано је прослављена Недеља свих Светих сабрањем верног народа уз Свету архијерејску Литургију и фестивал хорова Епархије шумадијске.
Светом Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит Јован шумадијски, уз саслужење Архијерејског намесника орашачког, протојереја-ставрофора Миће Ћирковића, Архијерејског намесника опеланачког, протојереја-ставрофора Миладина Михаиловића, Архијерејског намесника космајског, протојерјеа-ставрофора Љубише Смиљковића, протојереја Љубише Ђураша и Милована Ранковића, протонамесника Ивана Теодосића и ђакона Далибора Нићифоровића, Стевана Илића, Александра Бабића и Дејана Јовановића.
Велики број верника испунио је храм Светих апостола Петра и Павла, учествујући у молитвеном сабрању и причестивши се Светим Тајнама Христовим.
У својој архипастирској беседи, митрополит Јован је истакао значај љубави, јединства и очувања вере у савременом времену, позвавши окупљене да буду истински сведоци Јеванђеља Христовог. Посебно је нагласио важност исправног живота који се огледа у поштовању Свете Тројице и који се побољшава хршћанским врлинама које нам усмеравају ка Господу Богу.
“У име Оца и Сина и Светога Духа,
Помаже вам Бог, браће и сестре.
Нека је благословен Бог у Светој Тројици који нас је данас сабрао овде у овом предивном храму, прелепом храму, да служимо највеће, најсветије и најсвештије дело, то је свету Литургију. Овде нас је сабрао Дух свети да му данас благодаримо за сва добра која нам чини. Бог нам, браћо и сестре, чини много више добра него што ми знамо и што заслужујемо. Дакле, браћо и сестре, данас славимо прву недељу по Духовима и њу наша Православна Црква назива “Недељом свих светих”. А то значи свих светих, оних које је Бог, браћо и сестре, прославио од памтивека, па све до данашњега дана. Поставља се сада питање, или можемо да поставимо питање, зашто Црква, ову недељу после свете Предесетнице, после Силаска Светог Духа на апостоле, зашто је посветила свима светима? Одговор ја јасан, а то је одговор, браћо и сестре, да су сви свети били исповедници Свете Тројице. Они су исповедали, да Дух Свети није ништа друго, него ризница добра, ризница блага, да сва добра задобијамо управо Духом Светим и да све оно што се чини у Цркви, управо се чини од Оца, кроз Сина, у Духу Светоме.
Црква открива и показује на браћо и сестре, како су ти људи живели. Црква открива никове душе, како су се посветили, а они, као и ми, носили тело и своје слабости, али су живели Христом, живели Јеванђељем, живели браћо и сестре, љубављу. И зато нам Црква открива и показује да благода коју ми задобијамо, не можемо задобити ван Цркве. Не можемо је задобити ван Свете Тројце. И открива, заправо, браћо и сестре, шта то значи облагодаћени човек. То је човек који је примио Духа Светога и који живи Духом Светим. Ми смо примили тог Духа Светога, браћо и сестре, сваки од нас на крштењу и обнављамо тог истог Духа Светога својим хришћанским, јеванђелским животом и стално обнављамо тог Духа Светога до Свете тајне и Свете врлине. Да, браћо и сестре, онај човек који је задобио Духа Светога, а не живи Духом Светим, нема много користи. Као и крштење којим ми улазимо у Цркву и постајемо чланови Цркве, ако не живимо крштенским животом, ништа нам неће значити онај папир који добијемо као потвроду да смо крштени.
Живећи крштенским животом, значи бити стално будан, стално бдити над собом, стално контролисати себе, а не друге. Дакле, ми, браћо и сестре, православни хришћани, требали би да знамо, а шта би требали да знамо? Требали би да знамо да целокупним својим животом треба да исповедамо да није могуће постати свет и задобити светост. Извући те природне моћи из човека. Зашто? Зато што је Бог једини Свети. Бог је једини Свети, браћо и сестре. А и ми постајемо Свети не у оној мери какав је Бог, уколико живимо светим животом.
Дакле, браћо и сестре, та Светост дарује се онима који хоће да живе у Светости. Онај који неће да живи у Светости, он ће живети у тами. Онај који не жели да види добро у другоме, дај знајте да живи у мраку своме. Дакле, браћо и сестре, треба да живимо, као што реко, или да се трудимо, Јер докле год гледамо у другоме зло, ми исповедамо и гледамо оно што је у нама. Треба да се трудимо да живимо Јеванђелским животом што значи да наши подвизи, наше врлине, нису циљ сами себи. Него да су и наши подвизи и труд и молитва и вера и нада, само средство да се дође до циља, да се дође до мерила тој светости. Дакле, браћо и сестре, да се придружимо светима. Неко ће казати, то је толико далек начин да ти и ја постанемо Свети. Није, није браћо и сестре. Ако имамо веру и живимо том вером, али ако веру показујемо на делима, онда и ми постајемо, браћо и сестре, свети. И зато је, браћо и сестре, тек када се човек сједини са светлошћу Божијом, са оном светлошћу која просвећује и освећује свакога човека, тек онда, браћо и сестре, наш се живот освећује и он постаје попут огледала, како каже један Свети отац, у којима се огледа светлост Божија. Говорећи о овој теми светости, свети Симеон Нови Богослов, велики учитељ цркве, браћо и сестре, сведочи да није толико важно шта човек чини у животу, него шта јесте у животу. Ми себе знамо да тако уздижемо горе, сваки онај који уздиже себе изнад другога, опет говори о себи. То онај који слуша, он види, препознаје, само онај који говори то не препознаје. Дакле, браћо и сестре, није важно шта човек чини у животу, него шта јесте у животу. То јесте да ли је човек сличан Господу Христу? Да ли је сличан Богу? А Бог је нас све створио по слици и прилици, по слици својој, браћо и сестре. Дакле, да ли човек личи на Христа, као што син личи на оца? Дакле, заиста, светитељи су, браћо и сестре, управо ти истински примери наши, тога, то су примери да оно што у човеку вреди, није толико, браћо и сестре, негове телесне, тако бих рекао, интелектуалне моћи или достигнућа, већ више од свега његова могућност да постане заједничар са Христом, да постаје заједничар са његовим Васкрсењем, а ми постајемо заједничари са Христом и са васкрсењем вером у Бога. Постајемо заједничари са Христом, када испуњавамо врлине и када живимо врлинама, ми постајемо заједничари са Христом, највише, браћо и сестре, кроз Свету Тајну Причешћа, јер се тада сједињујемо са Богом. Тада Бога примамо у себе, човече, зато треба да се сваки од нас тргне, па да каже благодарим Ти, Боже, што си ме удостоио да се данас причестим, да се данас сјединим са Богом.
Дакле, браћо и сестре, кроз све Свете Оце, провлачи се једна иста златна жица и сви воде истом циљу. Којем циљу? Слободи Духа Светога. А човек не може да задобије Духа Светога док се не ослободи себе. А онај који стално осуђује другога никад не може бити слободан у себе и није слободан. Он је у ствари највећи заробљеник. Заробио је себе. А зашто? Зато што не гледа себе, али зато гледа другога. Дакле, браћо и сестре, све ово значи да светитељи нису нека, како бих рекао, посебна врста људи. Нису то посебна врста људи, чије живот за нас недостижан. И немамо право да кажемо, то ја не могу да достигнем тај степен светости. Ма човече, чим си крштен, ти си назначен да будеш Свети. Дакле, браћо и сестре, циљ светости није не достижан, али се он достиже вером, надом, љубавом. Он се достиже подвизима, трудом, смирењем, борбом, са грехом, са злом, са гордошћу, са сујетом. Борбом, браћо и сестре, кроз те подвиге, да се ослободимо себе, а најтеже је ослободити се себе, као што је најтеже победити себе. Дакле, треба да се ослободимо себе, браћо и сестре, да би управо, кроз то ослобађање, од тог робовања самима себе и својим страстима, вратили се у најприродније стање, најприродније стање слободе деце Божије, како каже Свети апостол Павле. Они су постали Свети тако што се у свом животу испуњавали и остварили, првенствено, оне две заповести Божије, које гласе:”Љуби Господа Бога свога свим срцем, својим душом, својим снагом и својим мишљу, и љуби, воли другога као себе самога”. Јесмо ли спремни? Јесмо ли спремни да волимо свакога, ближнего, или само волим онога који је по мојој вољи. А друге сатрао бих. Не могу да им помогнем, нећу да им помогнем, него не могу и да гледам. Дакле, браћо и сесре, како су ови људи успевали да испуњавају ове две заповести и како су успели да постану Свети. Дакле, браћо и сестре, што су се на првом месту одрекли себе. Одрекли себе, одрекли своје саможивости, одрекли своје самоумишљености и своје гордости. Заиста, браћо и сесре, тешко је стање кад ми почнемо да постанемо самоумишљени. Самоумишљен човек је болестан човек. Кад је самоумишљен, он ће да измисли тамо неку личност. Не мора ни да је зна, ни да је познаје, али ће зато моћи с њим да ратује. Можда и ако га никад није видео. Поготово оне које гледају. И та самоумишљеност, браћо и сестре, Свети Оци називају заиста духовном болешћу. А где је самоумишљеност? Ту је и самољубивост. Волим само себе и некога који је, опет кажем, само по мојој вољи. Дакле, браћо и сестре, светитељи су се одрекли свог грешног живота и тако су победили себе, јер су гледали на своје грехе, а не на грехе других. А ми много више гледамо на грех других. Па чак и ако има грех, ми му још додајемо грех на грех. А зашто? Зато што не гледамо себе. И не сагледамо себе у правом смислу, него о себе мислимо све највише, најлепше, најзначајније, не знам ни ја како да све набројим браћо и сестре. Када човек види своју недостојност, онда се труди да тај недостатак попуни оним што је добро, оним што је лепо, и зато цар Давид каже како је лепо кад браћа живе у слози. Оним што је лепо, што је добро, што је ваљано и што је честито. Али је проблем, често бива што ми и ваљаност и честитост само тумачимо на свој начин. И само сам ја чист, сви су прљави, то често говори. Само сам ја исправан, други нису исправни. Дакле, браћо и сестре, светитељи су постали Свети тако што су узели крст свој, животни крст и ишли за Богом. Знајући да ако сваки од нас носи свој крст, да он у ствари помаже и другима да носе своје крстове, а не да на његов крст још и ми товаримо, своје безакоње да тако кажем. Дакле, браћо и сестре, не носимо ли свој крст, не можемо помоћи ни другима. Крст се једино може носити у смирењу. Када Бог види наш крст, наше патње, наше проблеме, наше болести, нашу гордост и ако то све носимо у смирењу, онда Бог пошаље, браћо и сестре, благодат своју. Па кажем, носимо лакше свој животни крст, али онда помажемо, опет понављам, да и други носе своје крстове. То је хрићанство, помоћи другоме у његовом паду, у његовој невољи, у његовој патњи, у његовој муци, а не још да му додајемо са неким својим измишљеним и умишљеним начином живота.
Дакле, браћо и сестре, много је злобе у свету. Много је злобе, браћо и сестре, око нас. То треба да сагледамо. Али шта највише треба да сагледамо, браћо и сестре, поготово кад је та злоба око нас, да не дозволимо да та злоба која је око нас пробуди злобу у нама. Јер кад се пробуди злоба у нама, тада човек више нема меру. Тада апсолутно не влада собом, са њим влада она нечастива сила која стално говори тај и тај је такав и такав. Можда и јесте, али какав сам ја? Да ли се ја запитам, какав сам ја? И да ли доносим суд о другоме, онако како бих желео да други доносе суд по нам. Дакле, браћо и сестре, рекох и понављам, зато треба да се молимо за оне који нас презиру, који нас осуђују, који нас и гоне. У Цркви Христова је увек било гоњења, оних који живе под Црквом, и трудимо се да такве заволимо. Можда тај неће осетити ту љубав и молитву, али ми да се молимо. Јер, такви су људи болесни. Такви су људи болесни, браћо и сестре, и да се молимо да се и њихова срца загреју љубављу, па нећемо онда о другоме говорити све најгоре и најцрње, браћо и сестре. Да се загреју љубављу Божијом, а не мржњом и не осудђивањем. То су нам казали наши свети, које данас, као што реко, прослављамо. Помозимо једни другима да се спасу, а немојмо им стајати на пут њиховог спасења. Такво ћемо, браћо и сестре, негледајући туђе грехе и не сматрајући да су само наша жртва, моја жртва. Да је само моја љубав, права љубав. Да је моје одрицање само једино одрицање. Да је моја жртва, права жрзва. А другога не признајем ни његову жртву, ни његову љубав. Па не можеш да осећаш, зато што си зарубљеник у себе. Не можеш да осећаш.
Дакле, браћо и сестре, молимо се Богу, молимо се Мајци Божијој, молимо се светима, свима светима, да се молимо и светима из рода нашега, браћо и сестре, да нам помогну да живимо хришћански. А хришћански је свакога сматрати бољим од себе, а не горим од себе. Чим си казао да је неко гори од тебе, ти се уствара и браниш само од самого себе. Зато, нека и овај данашњи празник свих светих, нека и данашње ово сабрање, овде, као што рекок на почетку, овом прелепом храму, на овој Светој Литургији, да нам Бог просветли разум, да нас осветли и да нас освети. А чиме се освећујемо? Вером, надом и љубављу. Освећујемо се Светим Тајнама и Светим врлинама, а посебно, браћо и сестре, се освећујемо Светом Тајном Покајања и Светим Причешћем. Покајање нам је потребно. То разуме сваки благочестиви човек, хришћанин, да му је покајање потребно. А не да мислимо, други треба да се кају, ја немам зашта да се кајем. О, како је то, браћо и сестре, како је то. Страшно стање духа човеком у себи, кад мисли, тај треба да се каје, ја немам за шта да се кајем. Такав је човек, како кажу моји Студеничани, узео себе у своје руке. Ништа страшније нема, кад узмемо себе у своје руке, а не предајемо се у руке Божије. Светитељи су се предали у руке Божије. Они су се предали Духу Светоме, и Дух Свети је њих водио и руководио, и зато их је Дух Свети и браћо и сестре и чувао од греха и зато су постали свети.
Бог вас благословио.”
Након завршетка Свете Литургије и резања славског колача, у порти храма уприличена је свечана смотра хорова Епархије шумадијске. На смотри су учествовали црквени хорови из више градова Епархије, представљајући богату традицију православног духовног појања. Сабрани народ имао је прилику да ужива у извођењу духовних композиција и литургијских песама које су својом лепотом испуниле порту храма.
Овај догађај протекао је у духу братске љубави, заједништва и духовне радости, оставивши снажан утисак на све присутне. Организатори су изразили благодарност свим хоровима, свештенству и верном народу који су својим присуством увеличали ово сабрање. Фестивал хорова у Аранђеловцу још једном је посведочио да црквена музика заузима важно место у животу Цркве и да представља драгоцен дар који повезује верујући народ у молитви и љубави. По завршетку Фестивала Митрополит Јован је диригентима свих хорова доделио Архијерејске грамате.
Хор “Успења Пресвете Богородице” – саборни храм – Крагујевац
Диригент: протојереј Драгослав Милован
Нумере:
- “Дни моји” – монахиња Јулијана Денисова
- “Свети Александар Невски” – Дејан Чекановић
Хор “Свети Сава” – Аеродром – Крагујевац
Диригент: протонамесник Иван Антонијевић
Нумере:
- “Свети Симеон Мироточиви” – Маја Ковачевић
- “Завет Косова” – Ана Ивановић
Хор при храму Светих Архангела Михаила и Гаврила – Јагодина
Диригент: Ксенија Милошевић
Нумере:
- “Достојно јест” – Петар Диниев
- “Помози нам Вишњи Боже” – Свети владика Николај Велимировић
Хор “Свети ђакон Авакум” – Шумарице – Крагујевац
Диригент Јована Тешић
Нумере:
- “Песма Светом Сисоју” – Дубравка Угарковић
- “Тражим добро у људима” – Маја Ковачевић
Хор при храму Светих апостола Петра и Павла – Јагодина
Диригент: Љиљана Милеуснић Марковић
Нумере:
- “Kyrie eleison” – византијски напев
- “Кондак Благовести” – Ст. Ст. Мокрањац
Хор “Свети Симеон Мироточиви” – саборни храм – Крагујевац
Диригент: Аникија Премовић
Нумере:
- “Сузе Косова” – Жељко Панонац
- “Завет Косова” – Ана Ивановић
Хор “Свети Симеон Богопримац” – храм Преображења Господњег – Смедеревска Паланка
Диригент: Милош Урошевић
Нумере:
- “Херувимска песма”
- “Ангел вопијаше”
Хор “Света Анастасија Српска” – саборни храм – Аранђеловац
Диригент: Биљана Павићевић
Нумере:
- “Пасхални стих” – Антон Висков
- “Трисвета песма” – Татјана Метељова
Дечији црквени хор “Деца неба” – при храму Сабора Светих Срба – Степојевац
Диригент: Кристина Мићић
Нумере:
- “И то је, то је све” – монахиња Јулијана Денисова
- “Расти, расти мој зелени боре” – српска народна песма
Дечији црквени хор “Свети Илија” – Вранић
Диригент: Драгана Поповић
Нумере:
- “Хвалите” – Корнелије Станковић
- “Услиши нас Боже наш” – Жана Бичевска
Мушки појачки састав “Парусија” при цркви Светих Архангела Михаила и Гаврила – Јагодина
Диригент: Угљеша Урошевић
Нумере:
- “Свјатиј Боже” – народно појање
- “Онамо, 'намо” – Текст: Књаз Никола I Петровић Његош
Музика: Фрањо Вимер
протонамесник Немања Искић
