У понедељак 8. јуна 2026. године, на почетку Апостолског поста, када прослављамо Светог апостола Карпа, Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су изасланик Светог Архијерејског Синода протојереј ставрофор др Ненад Тупеша, ректор крагујевачке Богословије протојереј ставрофор др Зоран Крстић, Архијерејски намесник крагујевачки протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј Александар Борота, протонамесник Владан Костадиновић, протонамесник Александар Сенић, јеромонах Јован Прокин, јереј Александар Ђорђевић и ђакон Дејан Јовановић.
За певницом су појали оци овога храма са верним народом.
По прочитаном Јеванђељу надахнутом беседом се, по благослову Митрополита Јована, обратио верном народу изасланик Светог Архијерејског Синода протојереј ставрофор др Ненад Тупеша:
„У име Оца и Сина и Светога Духа,
Високопреосвећени оче и владико Јоване, драга браћо и сестре, часни и преподобни оци наши који овде с нама служите.
Ево данас је Господ створио овај дан и благом вешћу нас посетио речима Светог Апостола и Еванђелиста Матеја, које су упућене свим нараштајима – и прошлим, и садашњим, али и будућим. На почетку овога великога или другог поста, како га називамо, другом четрдесетницом, Петровског поста, Господ нас управо устима Еванђелиста Матеја обавештава, а у исто време и заповеда, шта је то што ми треба да чинимо у дане поста и са којим мислима, којим жељама, којим усмерењем срца и ума треба да приступимо попришту или бојишту наше духовне борбе. И зато Господ каже да се не бринемо шта ћемо јести или шта ћемо пити или шта ћемо оденути. А управо ове речи као да осликавају наше време, па можемо рећи и прошла времена. Човек је увек заокупљен тиме шта ће да једе, шта ће да пије, у шта ће да се одева, у каквом ће луксузу све да живи. А Господ каже да се не бринемо око тога, јер Отац наш Небески зна да све ово нама треба, него нам каже да иштемо најпре Царства Небескога и правде његове. Човек нашега времена модерне и постмодерне, као да живи заправо оно што је некад Александар Шмеман говорио – да би јео, а не да једе да би живео. Да постоји заправо да би користио добродетељи овога света, али никако, ни у ком случају, не да буде свештенослужитељ свештене творевине коју треба да принесе најпре Богу, а онда она њему да буде на корист и на испуњење свега онога што је за наше биолошко постојање потребно. Слушамо често средства јавног информисања, слушамо разноразне медијске садржаје и, ако пажљиво пратимо, видећемо да су они управо сконцентрисани на овим стварима, на потребама биолошког постојања човека – борба за храну, борба за пиће, борба за економска добра, али нигде и нико не помиње управо ово што треба да достигнемо, а то је Царство Божије.
Зато Црква нас, православне хришћане, непрекидно подсећа на ту тајну Царства Божијега и на неопходност одрицања од себе самога зарад вечнога добра. И зато управо ово Еванђеље на почетку поста нас опомиње на шта ми треба да обратимо своју пажњу и свој духовни живот. Не тражи Господ од нас да се ми у потпуности одрекнемо јела, ни пића, ни одеће, јер то није ни могуће.
Човек као биолошко биће, као жива душа, све то потребује, али Господ тражи од нас да све то превазиђемо и ставимо у други план ради Царства Небескога. Јер на другом месту Господ каже: „Џаба човеку ако цео свет задобије, а душу своју изгуби или души својој науди”. Какав ћемо дакле одговор дати? Тај одговор неће моћи да се сведе ни на јело, ни на пиће, ни на храну, одевање, нити било какву другу потребштину свакодневног живота. Већ само на то да ли смо тежили ка Царству Небескоме, да ли смо творили све те врлине и заповести, и да ли смо кадри да уђемо и будемо достојни тога Царства. У посту, као начину одрицања, начину самопревазилажења, ми заправо побеђујемо сами себе, у духовном смислу објављујемо рат сами себи, рат својим страстима и биолошким нагонима. Желимо да ум и срце и душу устремимо ка нечем узвишенијем, ка ономе због чега нас је заправо Господ и створио – по лику и по подобију своме.
А то је да будемо пре свега служитељи тајни његових. А највећа тајна заправо јесте ово наше сабирање, тајна Цркве, тајна Литургије, која нам управо даје ту храну непролазнога живота. Та храна божанскога престола, Тела и Крви Господње, заправо даје смисао свој нашој биолошкој храни. Па ми управо постећи ништа друго и не чинимо него тежимо ка престолу Господњем. Све су наше снаге усмерене управо ка насићењу небеском храном, која долази са неба по речима Господњим. Зато и ми обратимо пажњу на себе када постимо. Да ли је наша пажња сконцентрисана на то шта ћемо данас јести, шта ћемо пити, коју ћемо врсту посне хране боље смислити и провести цео наш дан или цео ток поста, бринући се – наше домаћице – о томе како ће трпезу приготовити, исцрпљујући себе у том трагању? Или заправо треба то да ставимо у други план и да се посветимо вршењу заповести Господњих и светих врлина. Зато је много битно да распознајемо шта значи јести посну храну, а шта значи постити. И одрицати се тежње да једемо да бисмо живели, а не да живимо да бисмо јели. И у томе и јесте, дакле, тајна поста. Да задовољавамо наше потребе оналико колико је то потребно, никако преко те мере. И да се уздржавамо чак и од онога што потребујемо, да бисмо се заиста показали као наследници и синови Царства Божијега. Тако нека би дао Господ да и ми, превазишавши и покушавши бар да превазиђемо наше свакодневне нагоне и страсти, и жеље и противе, ступимо у то поприште духовне борбе. Да се покажемо као синови и деца светлости, и да би Господ онда дао да заиста и осећамо се и будемо наследници Царства Небескога.
То смо увек када се скупљамо на светој Литургији и светим богослужењима, када слушамо заповести Господње које се претачу у устима свештенослужитеља Цркве Божије, на првом реду наших епископа, свештеника и свих оних који се труде да Богу угоде. Да управо на такав начин живећи достигнемо у то вечно и благословено Царство које нам је Господ завештао, Царство Оца и Сина и Светога Духа, од сада и до века. Амин.“
Беседа изасланика Светог Архијерејског Синода протојереја- ставрофора др Ненада Тупеше
У наставку Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит је причестио верни народ. Након отпуста митрополит је благословио народ и поделио иконице, на благослов и молитвено сећање.
ђакон Дејан Јовановић
