Дана 13. јуна 2026. године, на празник Светог Апостиола Јерме и светог мученика Ермија Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Саринцу уз саслужење свештенства и свештеномонаштва епархије шумадијске.
Митрополит се верном народу обратио богонадахнутом беседом:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог, браћо и сестре.
Предивно је и веома поучно данашње Јеванђеље, или боље речено одељак из Матејевог Јеванђеља које смо сада овде чули. У коме нам Христос даје савет како да се спасемо, како да поступамо једни према другима, како да решавамо међусобне односе у времену у коме живимо. Време у коме живимо браћо и сестре, је време усуђујем се рећи, је време које је поробљено, време у којем смо нажалост најчешће заробљени једним тешким грехом, кога нажалост јако слабо примећујемо у себи, али у другоме то видимо боље, кога често нисмо ни свесни као што рекох, јер нам је тај грех нажалост постао свакодневница. Тај грех браћо и сестре, јесте грех осуђивање. Грех који нам не даје да се спасимо и не можемо се спасити. Зашто? Зато што онај који стално осуђује друге, тај браћо и сестре никада не види себе, никада не види своје грехове своје мане, своје недостатке, али зато итекако добро види и мане и недостатке код других. И такви људи најчешће немају ту најлепшу особину хришћанску, особину праштања. Без праштања не можемо да решимо браћо и сестре ни личне, ни наше међусобне односе. Осуђивање је уствари, како то лепо каже наш народ, клеветање. А ми и осуђивање и клеветање, малтене проглашавамо неком врлином. Па се из петних жила трудимо да нађемо трун у другоме, а не видимо себе какви јесмо. И највише осуђују они који за себе мисле да су бољи од других. А зашто човек осуђује другога? Боји се да тај други не почне да говори о њему. Иако тај други мисли нема о мене ко шта да каже, ништа ружно, или нека неко дође да ми каже да сам ја таква и таква или такав и такав. Е такав човек браћо и сестре, уопште не улази у себе. Уопште не види себе. Али зато као што рекох види другога. И то да га бар види у оном Божанском начину, као икону Божију, као слику Божију, најчешће другога гледамо као горег од себе, грешнијег од себе, неправеднијег од себе... и ето то нам најбоље говори данашње Јеванђеље где Господ каже „Не судите да вам се не суди, јер каквим судом судите, таквим ће вам се и судити“. Браћо и сестре, онај који покајнички осуђује себе, никада неће осудити друге. Осуђивање је грех који је веома штетан, и духовном, па и нашем телесном животу, а нарочито нашој молитви. Јер чим осуђујемо, не можемо мирно да се молимо. А и кад се молимо увек нам је присутно то е тај је гори од мене, тај се слабије моли, тај се лошије моли. Дакле, браћо и сестре, тај који то чини, такав не може да напредује у духовном животу. Како да се човек истински моли за опроштај својих грехова да му не буде суђено по његовим греховима, али зато суди другима. Ми молимо у оче нашу опрости дугове наше као што ми опраштамо другима, да ли то тако радимо. Да ли то тако радимо? Осуђивање нам је постала храна духовна. Осуђивањем ми уствари не видимо тог другог човека као икону Божију, него га гледамо одозго са висине, и мислимо он је доле ја сам доле. Зашто је то тако браћо и сестре, зашто људи прибегавају осуђивањима? Зато што немају љубави. Зато што и своју страст претварају у љубав. Када некога волимо, онда га наравно не осуђујемо, јер љубав покрива мноштво грехова. Онда га не осуђујемо и када учини нешто што је неправедно, када учини нешто што је неприлично, када учини нешто што је недолично, па чак и када не знам колико греши, кад имаш љубав, нећеш га осудити. Зашто је то тако? Зато што ми браћо и сестре, не умемо да разликујемо грех од човека, и не умемо да осуђујемо грех, а да човека оправдавамо, то је хришћанско браћо и сестре. А када некога не волимо, онда му заиста судимо и за најмању ситницу. Дакле браћо и сестре, такав суд који ми доносимо, то је пристрасни суд људски. А када је нешто пристрасно ту не може правилно да се расуђује и не може правилно да се просуђује. Зашто? Опет кажем зато што нема праве љубави. Ако некога осуђујемо то је знак уствари да га не волимо. Знак да га не волимо. Можемо ли да убедимо себе да то није тачно. Нећемо. Него мислимо, ја га баш осуђујем зато што га волим. Па како га волиш. Ако га не волимо, то значи да га одбацујемо. А када одбацујемо човека, онда се грешимо о заповест Божију „Љуби Господа Бога свога, свим срцем својим и другога као себе самога“ . Можемо ли да волимо другога као себе? Е онај који је пун свог егоизма, тај не може да воли другога. Када свесно кршимо заповест Божију, онда не можемо чисто ни да се молимо. Онда смо расејани. Зато имамо једну дивну молитву, најчешће је понављамо у току Великог Поста у цркви где кажемо „Расејани мој ум сабери Господе“. Расејани човек, није цео човек, он је раздељен, он је подељен. Расејан човек, је немиран човек.
Дакле, браћо и сестре, ми када не можемо смирено да се молимо, зашто, зато што благодат Божија одступа од нас. А највише одступа у гордости нашој. Зато и каже Господ у Јеванђељу да се Бог гордима противи а смиренима даје благодат.
Шта је благодат Божија, браћо и сестре?
Христос Господ то је благодат Божија којом ми живи треба да живимо. И коју ми браћо и сестре, треба да применимо и да примењујемо у своме животу. Без благодати се не можемо спасити.
Дакле, браћо и сестре, човек када нема љубави у себи, он нема љубави ни у срцу своме, његова је љубав само на устима, језику, а не она љубав која се жртвује за другога. Која је спремна да и живот да за другога. Е то је оно што Господ каже „Нема веће љубави од оне да ко и живот свој положи за другога“. Дакле, браћо и сестре, срце наше је центар нашег живота. Да ли се заиста упуштамо да тако кажем, или да ли сагледавамо себе, да ли улазимо у своје срце да погледамо ко је, шта је то у моме срцу. Човек не сме да завири у своје срце, јер ће одмах бити изобличен. Јер ће тек онда видети ко је и какав је. А где је прљаво срце, у том срцу нема ни Бога, где је прљаво срце, у том срцу нема другога осим себе. Дакле, браћо и сестре, такво срце остаје без благодати Божије. Зато морамо веома бити духовно пажљиви и бдити над собом, над свим својим мислима, речима и делима, над свим својим покретима, покретима браћо и сестре, и душе и тела, над свим нашим поступцима који имају везе са нашим ближњима. Јер ми се преко другога спасавамо.
Сваку помисао осуђивања треба се трудити да је одмах одсечемо. Јер ако помисао не сечемо у корену, брзо ће она да израсте. Као и коров, јер ако коров не исечемо од корена, много брже расте него ли и жито и пшеница. Да ли ми себе видимо? И да ли ми себе лечимо од корова? Или смо сами себе затрпали тим коровом. Дакле, браћо и сестре, сваку помисао треба да одсецамо, да је одбацујемо и да не допустимо да она проклија. Јер ако проклија она ће донети семе, али које, дивље семе. Не оно питомо семе којим се хранимо, него оно дивље семе које трује и душу и тело.
Господ браћо и сестре, не забрањује да исправљамо друге. Већ да их не осуђујемо. Једно је исправљати, друго је осуђивати. Док је исправљање на корист ближњих, осуђивањем их ми презиремо. Е ту је страшно. Чим почнеш да презиреш другога, ти си уствари презрео себе. Дакле, браћо и сестре, онај који жели да исправи друге, мора сам да буде беспрекоран, да буде беспрекоран. Зато Господ каже данас, у данашњем Јеванђељу „Како видиш трун у оку брата свога, а брвно не видиш у оку своме“. И заиста када је брвно у нашем оку ми ништа чисто не видимо. Све нам је искривљено. Свест нам је искривљена. Савест нам је искривљена. Срце нам је искривљено. Дела су нам искривљена. Замагљене су наше духовне очи и ми не видимо себе, али зато видимо другога.
Дакле браћо и сестре, да се потрудимо да извадимо брвно из ока свога, па ћемо онда извадити и трун из ока другога. Онај који стално потенцира свој исправан живот, који стално потенцира своју чедност, чистоту, који стално потенцира своју невиност, који стално потенцира свој морал, такав човек никада није у стању да правилно расуђује. А без правилног расуђивања не можемо бити добри људи. Не можемо бити добри хришћани. Прави пријатељ воли другога. И у његовом греху. Јер Господ нас подједнако воли и праведне и грешне. И да смо не знам колико пали, у било колике и какве проблеме заглављени, треба увек да знамо да нас Бог воли. Е па кад нас Бог воли, зашто да не волимо ми једни друге. Не да нам гордост, не да нам сујета. Не да нам лењост, не да нам немарљивост. Бог нас воли зато што нас је из љубави и створио, и зато што је Бог љубав. Ко је са Богом, он пребива у љубави. Ко није у љубави, тај није са Богом. Све што је мање Бога, а више егоизма и себељубља у нама, тиме је све више усамљености. Све нам је мање и чељади у породици, све нам је мање људи у држави, све нам је мање монаштва и свештенства у цркви, браћо и сестре.
Човек кад се усами, он се прво издвоји. А издвоји се зато што каже нећу да се мешам са овим грешницима. Какав је тај твој суд када само судиш себи да си исправан, а други нису. Где ти је однос према другоме и какав ти је однос према другоме.
Не тражимо трун у оку брата свога, док прво не извадимо брвно из свога ока. Време поста и овог Петровског поста је време, право време за вежбање, да вежбамо себе да не осуђујемо. Зашто? Зато што нас пост подстиче на молитву, молитва нас подстиче на смирење. А Господ каже да се постом и молитвом и ђаволи изгоне.
Дакле, браћо и сестре, нека ова данашња Света Литургија, коју овде данас служимо, и овај Петровски пост, нека нам помогну да се истински загледамо у себе. А што мање у другога. Јер кад сагледаш себе, онда нећеш осуђивати другога. Зато Свети Макарије Велики каже „Уђи у своје срце и погледај какво ти је срце, погледај колико грехова имаш у свом срцу, па се онда никада нећеш дрзнути да осудиш друге“. Зато не гледајмо на ситнице других. Ако желимо да нам Бог опрости грехе, треба да опраштамо.
Нека нам Господ помогне да се ослободимо осуђивања. Нека је благословен овај Петровски пост. Нека је благословено ово наше сабрање. Нека нам Господ помогне, понављам и себи и вама, да сагледамо себе.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије настојатељ манастира, јеромонах Нектарије је припремио трпезу љубави за све присутне.
Свештеник Срђан Ђорђевић
