У понедељак, 15. јуна 2026. године, када се молитвено сећамо Светих Никифора Цариградског и Еразма Охридског, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију у храму Светог Саве у Крагујевцу.
Митрополиту су саслуживали: јеромонах Јован (Прокин), јереј Милош Коцић, јерођакон Петар (Ђоковић) и ђакон Лазар Марјановић.
Након прочитаног јеванђељског зачала, Митрополит шумадијски је рекао:
“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, како је диван и поучан почетак данашњег Јеванђеља по Матеју, у коме Господ каже: „Гледајући мноштво народа, сажали се Исус на њих, јер беху сметени и напуштени као овце без пастира.” И тада рече ученицима својим: „Жетве је много, а посленика мало.” Ова дивна реч: „сажали се Христос”, пазите, браћо и сестре, како је ово топло Јеванђеље — божанско, људско, саосећајно.
Зашто каже: „сажали се на њих”? Зато, браћо и сестре, што је поглед Господа нашег Исуса Христа пун дубоке самилости према човечанству, које је у то време узалудно лутало путевима који не воде никуда. Понављам: та реч „сажали се” означава једну особину коју би требало сваки од нас да има. Сажалити се значи прихватити другога. Прихватити тог другога када је у немоћи, када је у слабости, али прихватити га и када је у радости. Сажалити се значи смирити се, јер све док се не смиримо, браћо и сестре, ми ћемо увек осуђивати другога. А чим почнемо да осуђујемо другога из било којих разлога, ми у ствари тиме бранимо себе. Себе бранимо, и зато је, по оној народној, напад најбоља одбрана.
У суштини, човек се плаши да други нешто не проговори о њему што не треба. Зато он предупређује тога другога и почиње о њему да говори: није хришћанин, није молитвен, не спроводи Јеванђеље, не живи по Јеванђељу. А чим си покушао, или боље речено, чим си и помислио да тако нешто кажеш, ти си заиста у тешкој духовној прелести. Јер нико не зна шта је у човеку осим духа човековога који је у њему, како каже Господ у Јеванђељу. И зато се Господ сажалио што је овај народ лутао, што су га вође онога времена водиле погрешним путем. А најстрашније је, браћо и сестре, када човек, хришћанин и крштен човек, који је задобио дарове, те дарове злоупотребљава. Уместо да те дарове умножава, па да и други имају користи од тих добрих дарова, човек злоупотребљава дарове и почиње да осуђује друге. Будући да се народ, у контексту данашњег Јеванђеља, нашао у ситуацији да нема ко да га поведе на извор живота, Господ каже својим ученицима: „Жетве је много, а посленика мало.” И додаје Господ: „Стога се молите Господару жетве да пошаље посленике своје.”
Дакле, браћо и сестре, ко је посленик? Сваки од нас који је крштен јесте посленик, али је посленик само док испуњава своју посланичку дужност. А када злоупотреби ту посланичку дужност, он не може не само да води другога, него не може да води ни самога себе. Када Господ каже да треба молити да пошаље посленике на жетву своју, он у ствари види цело човечанство као поље, како каже Свети Јован Златоусти, као поље сазреле пшенице која се таласа на летњем ветру. И ево, браћо и сестре, те жетве. Ево те радости. Јер има ли човек, домаћин, сељак, већу радост него када посеје пшеницу, па је узгаја, па је плеви, па је чисти, па је залива, и када види да је пшеница донела плода, да ће му амбари бити пуни? Он је тада сав испуњен. Зашто? Зато што му је труд Бог благословио. И зато, ако наш труд којим се трудимо није благословен, тај труд нам је узалудан. Мучимо се, што бисмо рекли, а од тога плодова нема.
Дакле, браћо и сестре, Христос овде говори о великом послу који он треба да обави и да су му потребни сарадници. Да, људи су потребни Богу. У Цркви нема вишка. Сваки је човек потребан Богу, али зато човек треба да буде сарадник са Богом. И док смо сарадници са Богом, ми ћемо слушати шта нам Господ каже, па ћемо онда слушати и оне преко којих нам Господ говори, браћо и сестре. Али када човек падне у духовну прелест, то је обмана, браћо и сестре, то је једно страшно стање човеково. Када падне у духовну прелест, он више нити кога слуша, нити мисли да има шта да чује. Само говори: морам да нађем некога бољега — или духовника, или човека кога ћу ја слушати.
Ми некада не знамо зашто нам Господ поставља баш тога кога имамо поред себе. Зашто нам га Бог поставља? Па да се смиравамо, браћо и сестре. Да се смиравамо. Тако је и у браку. Бог даје мужу жену, а жени мужа, да се смиравају. Да не би, што би рекао наш народ, неко штрчао. А најгоре је када човек почне да штрчи, када схвати да је он духован и да му треба неко још бољи духовник. Да му овај не ваља што му је духовник. Имате ону дивну причу из светих отаца, браћо и сестре. Каже: у једном манастиру живео један монах кога су сви монаси волели, осим једнога. И он дође код игумана и каже: „Ја не могу да поднесем и да живим у овоме манастиру, јер ме овај брат не воли.” Игуман му каже: „Заволи ти њега, па ћеш видети да те он воли.” Да, заволи њега. Заволи и непријатеља, па ћеш онда том љубављу и непријатеља, браћо и сестре, спустити, омекшати, придобити. Али није послушао овај монах. Отишао је и прешао у други манастир. У другом манастиру, каже, сви га воле, али га двојица не воле. И тако је дошао до петог манастира, где га петорица не воле. Е, онда му је тек дошло, што бисмо рекли, у главу и у памет. Па је казао: „Сада ми је боље било да трпим онога једнога, него што сада морам да трпим петорицу.”
Тако бива, браћо и сестре, и са нама када тражимо избор — било какав избор — а не тражимо га са Богом и не тражимо га у Богу. Дакле, ово што Христос каже: „Молите се Господару жетве да изведе посленике на жетву своју”, из ових Спаситељевих речи видимо да је за све ово дело, пре свега, потребна молитва, браћо и сестре. Молитва. Али која молитва? Она која излази из смиреног срца. Јер молитва поспешује човека на смирење. Молитва поспешује човека да још више верује. И заиста, како су у праву Свети оци када кажу да се треба молити као што дишемо, браћо и сестре. Шта то значи? Да ли ми размишљамо да ли дишемо или не дишемо? Не размишљамо, али имамо потребу да дишемо. Е тако човек треба да се потруди, уз помоћ Божију, а не ослањајући се на своју снагу, да осети потребу за молитвом као што осећа потребу да дише.
Дакле, молитва је, браћо и сестре, заиста тај побожни разговор душе човекове са Богом. Јер човек, ако не разговара са Богом кроз молитву, он не уме да се моли.А зашто нам је потребна молитва, браћо и сестре? Зашто, на пример, овде Господ каже: „Молите се Господару жетве да пошаље посленике своје”? Зашто, на пример, да се као људи запитамо: зашто Господар жетве, а то је сам Бог, одмах не пошаље потребне посленике? Он је Бог. Због чега треба да се молимо за то? У овоме нам се управо открива колико је, браћо и сестре, велика човекова одговорност. То је одговорност пред Богом, да будемо свесни да смо ми, као људи, потребни Богу. И да је сваки од нас сарадник са Богом уколико слуша Бога, уколико слуша Јеванђеље и труди се да испуни Јеванђеље. Има ли у Јеванђељу места где се говори да човек треба да се горди? Нема. Господ каже да се гордима противи, а смиренима даје благодат. Када смо смирени — а не можемо бити смирени без Бога — ми ћемо прихватити све оно што је добро. А када нисмо смирени, нека све буде добро око мене и тебе, ми нећемо бити мирни, браћо и сестре, јер не прихватамо мир Божији. А Господ Христос је мир наш.
Зато нам се, браћо и сестре, у овоме управо открива колико је велика човекова одговорност. Човек који није свестан одговорности, а чим постојимо, чим нас је Бог створио, ми треба, браћо и сестре, да више гледамо на одговорност, а не на нека своја права. Дакле, браћо и сестре, колико је велика тајна молитвеног заступништва, не само за друге, него и за себе. Онај човек који се не моли, он не уме, како често кажем, да разговара са Богом. Дакле, први посленик на кога Господ гледа, ако се искрено молиш, јеси ти. Ти си посленик. Зато пророк Исаија каже, када Господ пита: „Кога да пошаљем да проповеда?”, Исаија одговара: „Ево мене, Господе, пошаљи мене.” Значи, спреман сам да испуним послушност и послање на које ме Господ шаље. А Господ је свакога од нас послао у право време, у своје време, да будемо посланици. Нас је послао у ово време, наше претке је послао у оно време, наше потомке ће послати у друго време. Али је најважније да човек буде свестан времена у које га Господ шаље, да испуни оно што је дужан. Апостол Павле каже: и када све испуните, сматрајте себе непотребним слугама, јер сте испунили оно што сте били дужни да испуните. Дакле, браћо и сестре, треба, како бих рекао, вером да просвећујемо себе. Молитвом, постом, трудом и, понављам, смирењем. Поготово треба да себе просвећујемо вером када нам вера опада. А вера је као квасац, како каже Христос у Јеванђељу. Квасац, када га ставимо у тесто, ако има топлоте, он ће да расте и тесто ће да се подигне. Ако нема топлоте, неће; квасац неће имати своје дејство.
Тако и ми, ако немамо светлости Божије у себи, ако немамо љубави Божије у себи, према једнима и према другима, и ако нисмо заквашени Јеванђељем, речју Христовом, заиста ће све у нама бити узалудно. И не само што ће бити узалудно, него може да буде и на осуду. Дакле, браћо и сестре, ми често стојимо сметени пред немогућношћу свога задатка и треба да постанемо тога дубоко свесни. Свесни свога служења. А човек не може да служи и неће умети да служи ако све оно што му се даје и што га сналази не прихвата са смирењем и благодарношћу.
Наше служење, браћо и сестре, зависи од Бога, од онога који нас шаље, јер то није само наше дело. Него, ако нешто и урадимо, треба да знамо да је то Божије дело, да то не приписујемо себи. Јер чим било шта приписујемо себи, одмах ће нас ђаво ухватити у своју гордост, па ће нам казати: „Еј, човече, па ти си паметнији од другога, ти си образованији, ти си школованији.” А шта је образ, браћо и сестре? Образ је да чувамо лик Божији у себи, јер нас је Бог створио по лику и по образу своме. Дакле, браћо и сестре, ми смо на њиви Божијој, у служењу Богу, у његовом предвечном савету да се сви људи спасу. То је оно важно.
Али ако ја само мислим: ја треба да се спасавам, ја треба да нађем неко своје место које ће мени одговарати за спасење — човече, док год будеш тако тражио, никада нећеш наћи то право место. Јер док не заволиш оно место где те Бог поставља, нећеш ниједно друго заволети и нећеш имати користи од другога места. Зато, браћо и сестре, ми треба да заволимо Бога. А када заволимо Бога, онда ћемо заволети и другога, па нека је он не знам какав непријатељ према нама. Јер ћемо онда испунити заповест Божију да волимо и љубимо не само оне који нас воле, него и оне који нас мрзе. Даље, у данашњем Јеванђељу се каже да је Господ дао својим ученицима власт да исцељују, да оздрављују болесне, да мртве васкрсавају, браћо и сестре. Али све то што смо добили, нико не може сам да врши као дело Божије. Зато Господ изабира ових дванаест својих апостола, о којима говори данашња јеванђелска реч. Дакле, свештеничко служење потиче из Христове воље да сазда Цркву своју. Нама је Бог дао дар, али је најстрашније када злоупотребимо дар Божији. И зато Господ на крају данашњег Јеванђеља каже: „На дар сте добили, на дар и дајте.” Све што имамо, све што поседујемо у своме животу, то је дар Божији, браћо и сестре. Па да нам Бог није дао живот као дар, шта бисмо ми уопште могли да урадимо? Не бисмо били живи, не бисмо могли да учинимо ниједно добро дело. Али Бог нам је дао, браћо и сестре, себе. Па куда ћеш више, шта више тражиш, човече, када је сам Бог себе дао теби и мени? И зато ће нам апостол рећи: човече, хришћанине, шта се хвалиш као да ниси примио, када си све примио? Али човек кога је обузела гордост и она прелест коју сам спомињао на почетку, све приписује некој својој моћи.
Ево, јуче смо прославили преподобну мајку Параскеву, Свету Петку, и она каже: човече, шта се бусаш у прса да си јак, да си не знам шта, када и један комарац може да те обори? Комарац у односу на човека! Дакле, браћо и сестре, да постимо првенствено у речи, да постимо у мислима, да сваку злу мисао сасечемо одмах у корену. Јер зла мисао је као она пиревина на селу. Ако не сасечеш пиревину у корену, брзо ће она да израсте и да угуши пшеницу или било које друго жито. Тако и ми, ако не угушимо злу помисао, онда ће нам она прећи у речи. Па ће нам речи почети да осуђују, да оправдавају нас саме, да нападају другога. А када све то пређе у речи, онда прелази и у дела.
Зато нам је Господ дао и овај пост да се смиравамо. Да заволимо пост и молитву, јер је сам Господ рекао да се постом и молитвом и демони прогоне. Ако хоћеш да прогониш из себе своју сујету, своју славољубивост и своју гордост, пости и моли се, а онда ће Бог дати своју благодат и свој благослов.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
