У уторак, трећи по Духовима, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Сушица уз саслужење братства овога светога храма.
Високопреосвећени Митрополит се после прочитаног јеванђелског зачала обратио сабраном народу рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа,
Браћо и сестре, одломак из Матејевог Јеванђеља који смо сада чули говори нам како је Господ наш Исус Христос, када је слао своје ученике, своје апостоле да проповедају Јеванђеље, рекао: „Ништа не носите са собом — ни злата, ни сребра, ни бакра у појасима својим, ни торбе на пут, ни две хаљине, ни обуће, ништа“, јер је посланик достојан хране своје. Дакле, браћо и сестре, када је Господ Христос ово рекао апостолима, Он им је казао још нешто што је било још вредније, а то је да, када уђете у неку кућу, поздравите је речима: „Мир дому овоме“. То је био стари поздрав у народу, и Господ каже: ако је кућа достојна мира, онда ће се мир ваш на њу спустити; али ако у тој кући нема мира, мир се неће зауставити, него ће вам се вратити. Дакле, браћо и сестре, данашње Јеванђеље у суштини говори о миру. И Господ, када каже својим ученицима да ништа не носе са собом, Он их тиме учи да имају поверење у Бога, да Бог никада никога неће оставити ни гладног, ни жедног, ни голог, ни босог — уколико се човек преда Господу. Уколико човек има мир у себи, он може тај мир да пренесе и на друге. Зато им Господ говори да мир носе у себи, да би га могли дати другима. Мир је, браћо и сестре, нешто што је најпотребније свакоме човеку. Онај који нема мира са ближњима — нема мира ни са Богом, а не само да нема мира са Богом, него нема мира ни у себи. Човек увек даје оно што у себи носи. Ако има мир у себи, он ће га преносити на друге; ако га нема, он ће, често и несвесно, ширити немир. Сваки човек је добио дарове Божије. Нема човека без дара Божијег. Питање је само да ли те дарове чувамо и умножавамо. Јер Бог нам није дао дарове да их користимо само за себе, да будемо себични и саможиви, него да их умножавамо и делимо са другима. Човек је онолико велики колико се уме поделити. Себичан човек није само сиромашан према другима — он је сиромашан и у себи. А такав човек је немиран. Немир га чини неспокојним. Човек који нема мира у себи стално је у немиру, стално је у унутрашњој буци, стално из себе износи оно што га раздире. А онај који нема мира у себи — а не можемо га имати ако немамо мира са Богом и са ближњима — тај нема ништа од онога што је Божије. Зато је мир нешто најдрагоценије. Онај који има мир у себи, има мир и са другима. Такав човек прихвата и када му се укаже на грешку, прима то са благодарношћу и промишља. А онај који нема мира, када му се укаже на грешку, он се буни, негодује и правда себе. Зато, браћо и сестре, без мира у себи нема мира ни у породици, ни у селу, ни у држави, нигде. И зато нас Црква непрестано подсећа на мир. Свако богослужење почиње речима: „У миру Господу се помолимо“. То значи да без унутрашњег мира не можемо ни да се молимо. Бог не слуша молитву немирног срца, него смиреног. Зато свештеник на Литургији често говори: „Мир вам“. То је стални позив да чувамо Божији мир. Црква нам жели онај мир који су анђели певали при Христовом рођењу: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“. Јер без мира Божијег нема ни љубави, ни добре воље. Црква нам жели и онај мир који је Господ оставио ученицима након Васкрсења: „Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам; не дајем вам га као што свет даје“. Јер светски мир је пролазан, а мир Христов је вечан. Данас се много говори о миру, а мира је све мање. Много се говори о љубави, а љубави је све мање. Зашто? Зато што се изгубило оно суштинско — изгубио се мир у човеку. А мир се губи у гресима, у злоби, у пакости, у гордости. Горд човек не може да поднесе другога поред себе. Он мисли да му други смета. Али најпре треба да се запита — да ли сам себи сметам. Јер човек је себи и рај и пакао — зависи шта носи у себи. Тај мир богочовечански долази када се човек ослободи греха, када се очисти срце, када се уклони гордост. Јер Христос је мир наш. И ко у Христу пребива — у миру пребива. Господ је рекао: „Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати“. Човек без мира је највећи сиромах. Апостоли су и у тренутку страха говорили: „Господе, не остави нас“. И Господ им одговара: „Мир вам остављам“. Тај мир није од овога света.
Зато, браћо и сестре, трудимо се да мир Божији завлада у нашим срцима, у нашим домовима, у нашим породицама. Јер где је Христос — ту је и мир. И обрнуто: где нема Христа — нема ни мира. Амин.
Бог вас благословио!”
На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Високопреосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
