У среду 17. јуна 2026. године, навршило се 25. година од упокојења блажене успомене Епископа шумадијског Г. Саве (1930-2001.).
Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу уз саслужење: протојереја – ставрофора Миладина Михаиловића, протојереја – ставрофора Зарија Божовића, протојереја – ставрофора Велибора Ранђића, протојереја – ставрофора Милована Антонијевића, протојереја Дејана Марковића, старешине Саборног храма, протојереја Срећка Зечевића, протонамесника Александра Мирковића, јеромонаха Јована Прокина, и уз саслужење протођакона Ивана Гашића и ђакона Стевана Илића.
После прочитаног јеванђелског зачала, Митрополит Јован у својој беседи обраћајући се верном народу је рекао:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Када је Господ Исус Христос слао своје ученике на проповед, није им обећавао никакве погодности, већ им је говорио какве ће све невоље доживљавати управо због тога што објављују Јеванђеље народу. И заиста су се на њима испуниле оне речи Христове: „Ко хоће побожно да живи, тај ће бити гоњен.”
Било је тако тада, у оно време, а тако је, нажалост, и сада, само на један другачији начин. Вероватно ће тако бити до краја света и века. Но, када им је Господ говорио да ће бити гоњени, да ће их прогонити и убијати, он им је рекао, као што чусмо у данашњем Јеванђељу: „Ево, ја вас шаљем као овце међу вукове; будите, дакле, мудри као змије, а безазлени као голубови.”
Шта то значи бити мудар као змија? Змија, када је туку и када хоће да је убију, гледа да сачува главу. Она је таква да је можете сећи скоро до главе, али ће остати жива све док јој је глава сачувана. Зато Господ ученицима каже да буду мудри као змије, а безазлени као голубови. То значи да, с једне стране, треба да буду мудри, а с друге стране безазлени.
А голуб је безазлен, браћо и сестре. Голуб је символ мира, символ љубави, символ измирења. Зато нам управо данашње Јеванђеље говори о мудрости, али не о оној људској мудрости, како ми често знамо да мудрујемо, него о оној божанској мудрости, браћо и сестре.
А сада можемо да поставимо питање: шта је то мудрост и у чему се мудрост састоји? Према речима премудрог Соломона, „почетак мудрости је страх Божији”. Шта је то? Да ли то значи да ми треба да се плашимо Бога? Кажемо: зашто да се плашимо, када је Бог љубав? Али управо нам Соломон каже да је почетак мудрости страх Божији, то јест страх да се не огрешимо о љубав Божију, која све покрива.
И сваки недостатак људске љубави, када је права љубав, она све покрива. Дакле, браћо и сестре, тамо где има страха Божијега, мудрост човека приводи Богу. А тамо где нема страха Божијега, човек каже: живим како хоћу, могу да радим шта хоћу, могу да кажем шта год хоћу.
И то јесте тако: можемо. Можемо и да осуђујемо друге. Све то можемо, јер нам је дата слобода. Али да ли је то на корист? Зато апостол Павле каже: „Све ми је слободно, али ми није све на корист.” Све ми је слободно, али нећу да какво зло овлада мноме.
Дакле, браћо и сестре, тамо где нема страха Божијега, мудрост човека води у злобу. Води га у пакост. Води га, браћо и сестре, у гордост. Води га у сујету. Води га у мржњу.
А људи, када не знају шта је права љубав, онда и мржњу схватају као љубав. Јер онај који има страха Божијега у себи, он слуша Бога и живи по Богу. Он слуша Јеванђеље и труди се да живи по Јеванђељу. А онај који нема страха Божијега у себи, он се толико дрзне да може да каже да није исправно све што се у Јеванђељу говори. Такав човек хоће да исправља Јеванђеље, браћо и сестре.
То је оно што савремени човек, који нема Бога, жели: он би хтео да се попне горе на небо, а да Бога спусти доле. Такво је стање човека, браћо и сестре, када изгуби страх Божији. Дакле, браћо и сестре, човек који има страха Божијега труди се да не повреди ни Бога ни другога.
Све ово нам говори, браћо и сестре, да је почетак мудрости, у ствари, слушати реч Божију. Човек који не слуша реч Божију не слуша ни другога; он слуша само себе, јер сматра да је само његово исправно.
Зато, браћо и сестре, све што људи у овоме свету сматрају за мудрост, а није од Бога и не води човека ка Богу, не води Христу – како каже свети Јован Златоусти – лудост је.
Мудрост није само у једној врлини. А ми често знамо да изаберемо једну врлину, па мислимо да смо је остварили. Али ниси проверио то што мислиш, нити си проверио ту врлину коју мислиш да имаш, ма која она била – морална или неморална, истина или неистина, и тако даље.
Дакле, браћо и сестре, мудрост је, понављам, живети у Богу и живети по Богу. А када човек живи по Богу и када живи у Богу, он се другачије понаша, другачије говори, другачије мисли и, на првом месту, не осуђује другога, него осуђује себе. То је хришћанство: да ја осуђујем себе, а не другога.
Често се просто надмећемо у томе како да другога осудимо. А онај који другога осуђује, он, у ствари, хоће да оправда себе на свој начин. Дакле, браћо и сестре, мудрост је сачувати душу своју за вечни живот.
То је права мудрост. Мудрост је клонити се греха и зла и чинити добро. То значи: када нам се укаже прилика да чинимо добро, да га увек чинимо. А не једном, два пута, или не знам колико пута. Зато апостол Павле каже: „Добро чините да вам се не досади.”
Али је, такође, мудрост, браћо и сестре, када нам се укаже прилика да чинимо зло, да га не учинимо. Јер зло у човеку, гордост у човеку, она надима, како каже апостол Павле. Она надима човека, браћо и сестре, а човек када је надувен, њему је све нелагодно, њему је све тешко. А најгоре је то што су му сви тешки, а не види да је он сам себи тежак.
Дакле, браћо и сестре, врлина мудрости је не надимати се, не хвалити се, не гордити се. Ето, то је својство узвишене мудрости. Мудрост је не злоупотребљавати дату слободу од Бога. То значи: ако ти се, кажем, укаже прилика да чиниш добро – чини.
Мудрост је, браћо и сестре, држати испружену руку. Не само да примамо, него да држимо испружену руку и да дајемо. Оно што често говорим: затворена шака не само што не може да даје ништа никоме, него не може ни да прима.
Такав је човек када се затвори у себе. Он о себи све мисли најбоље и хоће то што мисли да наметне другоме. Хоће просто да га убеди: ти мораш да мислиш да сам ја добар или добра. А шта мисли тај други? Да ли размишљамо шта тај други мисли о нама?
Дакле, браћо и сестре, мудар је, у ствари, онај човек који са обазривошћу живи, који са обазривошћу и разборитошћу говори о Богу и говори о врлинама. Другим речима, мудар је онај који живи по Богу и који живи у врлинама.
То је мудрост, браћо и сестре. Такав човек усваја све оно што нам Господ каже у Јеванђељу. И зато, као што рекох малопре, мудрост је слушати реч Божију и живети по њој, а не живети по својој речи.
Дакле, браћо и сестре, мудрост није стицање искључиво овоземаљског знања. Јер човек може да стекне сва знања овога света, а да буде пун себе, пун злобе, пун пакости, пун мржње. Све што човек стекне, а нема на себи печат Христов, нема печат Богочовечности, није мудрост од истине.
А истина је једна – Господ наш Исус Христос. Зато, браћо и сестре, знајмо: у Христу су све ризнице знања и мудрости. Једино Христос све зна.
Зато ћете често чути човека, када разговара са другим човеком и када се не слаже са оним што други каже, како одговара: „Ма шта ти мени говориш, ја то боље знам него ти.” Чим си то казао, у ствари си показао да ништа не знаш. Бар оно што је вредно и најзначајније – не знаш ништа о истини, јер се не служиш истином.
Дакле, браћо и сестре, у Христу је ризница мудрости и знања.
Зашто ово данас говорим? Зато што Јеванђеље данас тако рече. И ја се данас усуђујем да са овога места кажем да се све ово што нам је данас Христос поручио у Јеванђељу заиста може применити на блажене успомене владику Саву, коме данас чинимо помен поводом двадесет пете годишњице његовог представљења и пресељења из овога света у онај свет.
Када је Господ рекао апостолима да им ништа у овоме свету неће бити лако, то се исто може применити и на владику Саву. Нису владику Саву гонили онако као што су гонили апостоле и Христове следбенике, као што су у оно време Христове следбенике тукли и физички убијали, али су га на други начин гонили и прогонили.
Ето, важно је то што је владика Сава имао ту мудрост да се у таквим временима, а била су тешка времена – а када су времена лака? Никада. Ни ова данашња нису лака, браћо и сестре. Али он је имао мудрости да се труди да мудро живи.
Покојни патријарх Герман имао је једну реченицу. Када бисте разговарали са њим о неким проблемима, он би на крају казао: „Иди мудро, не погини лудо.” Споменућу још једну његову изреку, коју је често понављао: „Змију глади, испод ње се вади.”
Не иди у сусрет непријатељу који хоће да те уништи. Склони се ако можеш. Ако не можеш, буди чврст, страдај за истину. А истина је једна – истина је Христос. Проблем је у томе што ми често сами себе проглашавамо за истину, а за свакога другога говоримо да лаже – баш употребљавам ту реч: да лаже.
Зато кажем: владика Сава је имао ту мудрост, јер је знао да су га Бог и Црква послали у народ да народ приводи Богу и Цркви, и то је он чинио. И ја ћу сада рећи: што време буде више одмицало, ми ћемо све више видети величину владике Саве. Има једна лепа народна мудрост која каже: на мртвом лабуду тек онда се види колика су крила. Када га узмеш, па му рашириш крила.
Ширимо добро међу људима. Говоримо добро о људима, па нека је и најгори. Али онај који мисли да је он бољи, он ће о свакоме другоме рећи да је најгори.
Владика Сава је био пун љубави и према Богу и према ближњима. Владика Сава је био пун вере и вером је носио свој епископски крст, који нимало није лак. Али га је часно и поштено изнео. И верујем да је изашао частан и поштен пред лице Божије.
Зато се ми данас, и не само данас него увек, молимо за његово спасење. Нека га Господ упокоји тамо где нема ни бола, а он је имао болова; тамо где нема ни туге, ни злобе, ни пакости, него где је живот вечни и где је све љубав Бога.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
После Заамвоне молитве одслужен је парастос Епископу Сави.
Протојереј Срећко Зечевић
