На дан Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Раниловић, надомак Аранђеловца, поводом храмовне славе.
Митрополиту су саслуживали архијерејски намесник орашачки протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј Дејан Марковић, јеромонах Јован (Прокин), ђакон Стеван Илић и ђакон Александар Бабић.
Високопреосвећени митрополит је честитао Храмовну славу и обратио се верном народу Богонадахнутом беседом речима:
„У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог, браћо и сестре, и драга децо Божија.
Нека је благословен данашњи празник Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве, коме је овај храм посвећен, у коме смо се ми сабрали данас да служимо Свету Литургију. А и ми смо благословени који смо се данас сабрали управо на ову Свету Литургију, јер служећи Литургију, браћо и сестре, драга децо, ми њу служимо у спомен Господа нашега Исуса Христа — у спомен и сећање, боље речено, свега онога што је Господ учинио ради нас и ради нашег спасења, а Он је све учинио. Све је учинио да се ми спасемо и зато је у Јеванђељу речено да Христос хоће да се сви спасу и да дођу у познање истине.
И заиста, служећи Свету Литургију, ми у ствари вршимо најсветије, највеће, најузвишеније, најблагословеније дело које се уопште може вршити и служити на овој земљи. И заиста, драги моји, нема већег дела које човек може да учини у овоме свету него да служи Божанствену Литургију, јер ми Литургијом — зашто је то значајна Литургија, браћо и сестре? Зато што ми Литургијом још овде и сада предокушавамо, осећамо Царство Небеско, а Литургија је управо то Царство Небеско.
Зато ми, браћо и сестре, када стојимо на Литургији, или боље речено када учествујемо у Литургији — а једно је стајати у Литургији, а друго је учествовати у Литургији. Кад кажемо „учествујемо у Литургији”, то значи да се причешћујемо. То је учествовање. Ми се онда причешћујемо са Господом Христом, ми се сједињујемо, браћо и сестре, и тада и на такав начин исповедамо ту највећу и најсветију тајну — тајну Цркве, тајну Литургије, како кажу Свети Оци.И баш зато што је Литургија та која се нама даје, ми на њој чујемо ону дивну поуку, поруку: „Светиње светима!” Да ли то значи, браћо и сестре, да се само свети могу причестити? Не. Сви смо ми хришћани који смо крштени назначени да будемо свети. И то се односи на нас: „Светиње светима”. И зато је сваки храм, свака Црква, браћо и сестре, светиња. Зато је Господ Светом Пророку Мојсију рекао на Гори: „Изуј обућу своју, јер место на коме стојиш је свето.” Пазите, изуј обућу своју. И заиста, ово место, и свако место где је храм, браћо и сестре, то је свето место. Чиме је освећено то свето место? Управо Литургијом. И зато је потребно да сав наш живот увире у Литургију и да извире из Литургије.
Зато хтео бих и вама и мени, и себи и вама, да кажем да имамо то осећање кад смо на Божанственој Литургији да је то свето место. Јер са нама, када служимо Литургију — а ми сви заједно служимо Литургију, браћо и сестре — са нама служе и анђели и арханђели. Са нама служи цело небо и све оно што је на небу свето, браћо и сестре. Зато и често говорим да Литургија спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Уздићи ће и нас Света Литургија на небо духовно, ако заиста знамо шта је Литургија. И зато Свети Оци кажу: „Докле буде се служила Литургија на овоме свету, дотле ће свет постојати. Кад не буде Литургије на свету, неће ни света постојати, браћо и сестре.”
Дакле, треба да будемо Богу благодарни, Господу нашем Исусу Христу, који је Он себе дао, кажем, за нас. И ми то све што је Господ учинио, као што рекох, ради нас и ради нашег спасења, ми то све обнављамо, ако могу тако да кажем, у току Свете Литургије. Сваки свети догађај, сваку радњу коју је Господ чинио док је живео на овоме свету, све то ми обнављамо и зато сам и рекао на почетку да се Литургија служи у спомен Господа нашег Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Зато би требало, браћо и сестре, да се потрудимо да што више себе очистимо кад се причешћујемо, кад долазимо на Литургију, да осетимо, браћо и сестре, присуство светиње, да узмемо благослов светиње, Свете Литургије, да тај благослов пренесемо на своје домове, на своју чељад. Дакле, браћо и сестре, од чега то треба да се очистимо? Од сваке нечистоте тела и духа, и да творимо, каже, светињу у страху Божијем, како то лепо каже Свети Апостол Павле. У страху Божијем. Шта то значи? Да се не огрешимо о светињу. А кад човек има страха Божијега у себи, он неће тако лако погрешити. А онај човек који нема страха Божијега у себи, он ће лако да греши. А страх Божији, браћо и сестре, у нама, како бих рекао, повећава љубав према Богу и љубав према ближњима. Ми ћемо све то осетити најбоље ако се потрудимо, драги моји, да испунимо оне две божанске заповести које Господ каже: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, свом мисли својом и свом снагом својом“ и „Љуби ближњега свога као самога себе. Јесмо ли спремни на то? Јесмо ли спремни да заиста волимо сваког човека, да га прихватимо као икону, као слику Божију, као брата и сабрата? Или, ако ми је тај ближњи, не знам, рекао неку реч или ме увредио, и одмах ми кажемо: „Ти си мртав за мене”, је л' тако кажемо, на жалост? „Ти си мртав за мене.” Е, онда значи да ниси хришћанин. Да ти је не знам шта урадио, да ти је не знам шта учинио, ако ниси спреман да опростиш, ниси хришћанин. То што ми говоримо, причамо устима и језиком да смо хришћани, па ми то хришћанство не потврђујемо на делу. А Свети Јован Богослов каже: „Ко је заволео Бога, он је заволео и другога, и ближњега. Ко је отуђен од Бога, он је отуђен од ближњега и отуђен је од љубави.” Љубави, браћо и сестре.
Дакле, чули смо из данашњег Јеванђеља да Господ, када је слао, односно, боље речено, своје апостоле — међу којима и Апостола Варнаву и Вартоломеја — да проповедају Христа, да проповедају Јеванђеље, шта им је рекао? Чули смо то данас у овом дивном Јеванђељу. Бог... када је Господ слао своје ученике, није им ништа обећавао лагодно, да тако кажем, него напротив, говорио им је много на шта ће све да наиђу: да ће бити грђени и псовани, да ће бити тучени, да ће бити убијани. Али им је казао: „Не бојте се, Ја сам са вама.” Дакле, могу нас непријатељи наши не знам шта нама чинити, могу нам и нечастиве силе не знам шта чинити нама; ако имамо Бога у себи, ако живимо Богом, немамо чега да се плашимо, браћо и сестре. Јер у данашњем Јеванђељу Господ каже: „Ево дајем вам власт да стајете на змије”, пазите браћо и сестре, „на змије и шкорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити.” Да би ово схватили, треба да имамо веру. Хајде сад нек се овде појави шкорпија, змија, јесмо ли... имамо ли храбрости да је згазимо? Немамо. Одмах ћемо помислити: па она ће нас ујести, она ће нас отровати, али када имамо веру и слушамо реч Божију, стајаћемо на још горе отровнице од змије и шкорпије и ништа нам неће наудити. Зашто? Зато што ја имам Господа са собом и што сам ја Господњи. И Господ неће допустити, браћо и сестре, да ми погинемо, да нас уништи било каква вражија сила, али зато човек сам себе највише уништава. Уништава себе кад није способан, да тако кажем, да опрости другоме. Па добро, људи смо, па замеримо се, па је л' могуће да се не замеримо ако живимо једни поред другога? Али да толико човек има у себи беса, да деценијама тај бес гаји према другоме, зато што му је неко нешто рекао што није по његовој вољи. Понављам и себи и вама, и ако и ја и ти, брате и сестро, то чинимо — нисмо хришћани. Нисмо хришћани. Па Господа су тукли, па су га називали свакаквим именом, па замислите, Господа су назвали ђаволом, браћо и сестре. Шта је требало, да Господ употреби божанску силу па да их све уништи? Не. Он је то из љубави према нама. Шта је говорио и онима који су га тукли и који су га разапињали? Шта је чинио Господ? Молио се Оцу Небеском и казао: „Оче, опрости им јер не знају шта раде.” И заиста човек, кад нема љубави, он не може да опрости, а кад не можеш да опростиш, ти у ствари, и ја, свеједно, не знамо шта радимо, браћо и сестре. А нешто хоћемо да покажемо супротно — што ме он увредио, зато ћу ја да га мрзим. Браћо и сестре, мржња је опасна болест. Мржња толико изопачи ум човеков да човек дође у тако стање да и када зло чини, он мисли да чини добро. А има ли већег зла него да пожелимо другоме зло? А ми смо хришћани. Ми читамо ваљда онај „Оче наш”, је л' тако? Шта кажемо тамо? „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.” Е, тражим опроштај од Бога, а нећу да тражим да се смирим, да се понизим, да потражим опроштај од другога. Е, то немој да очекујеш да ће ти Бог опростити. Ни теби, ни мени. Опет понављам, слаби смо, људска је наша природа, спотичемо се, падамо, али да будемо свесни да смо пали, браћо и сестре. Јер ако човек не види да је погрешио и да је пао, он неће никада да устане, јер он не зна да је пао и он се улогорио у том таквом његовом свету и живи таквим светом. Дакле, браћо и сестре, кад је Господ рекао: „Ево ја вас шаљем и дајем вам власт да ступате, да стајете на змије и на шкорпије и на сву силу вражију”, у ствари шта је то Господ рекао својим ученицима, апостолима, а преко њих и свима нама? Господ је у ствари тиме благосиљао апостоле за ново служење — да послуже Богу и другоме.
У Цркви, браћо и сестре, не мери се неко ко је не знам на ком месту, на ком положају, на ком звању, у ком чину, и није у томе величина у Цркви. У Цркви је величина, браћо и сестре, ко колико служимо другоме, колико послужимо другоме, браћо и сестре. А ми често: „Ма нећу ја, ја сам већи од њега, ја сам бољи, ја сам паметнији, ја сам праведнији” и нећу да служим другоме. Е, ако не послужиш другоме, не служиш ни Богу.
Дакле, браћо и сестре, кажем, Господ је њих благословио на то ново служење и они су већ употребили, апостоли, ту власт коју им је Бог дао. Није од њих власт била да они стају на шкорпије, на змије и на сву силу вражију, него им је Господ дао моћ, дао им силу. Даће и теби и мени, брате и сестро, и кад дођемо у не знам какво стање, да ли болести, да ли било какве, даће нам моћ, даће нам силу и ми ћемо победити, као што су победили апостоли, иако су их тукли и убијали, браћо и сестре. И кад су се, каже, апостоли, како рече данашње Јеванђеље, вратили са проповеди, дошли до Христа и казали му: „Господе, у име Твоје”, не у име наше, каже, „и демони нам се покоравају.” Пазите, значи не хвале се својом силом и својом моћу — а ти и ја се хвалимо некако својом силом, својом моћу — и кажу: „Господе, у име Твоје и демони нам се покоравају.” А Господ им каже, виде... виде Он како су срећни што им је Бог дао ту силу... А Господ им каже: „Лепо је да се радујете и томе”, али каже Господ, „али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су ваша имена написана у Књизи Живота.” Да, браћо, која је то Књига Живота? Наука Христова. Јеванђеље Христово. И често говорим: ако нама Јеванђеље није огледало, ако нама није Јеванђеље Христово, промашили смо не само овај свет који у злу лежи и који често зна да нам нанесе и велике муке и невоље и болове, али смо промашили и онај свет, драги моји. Дакле, то је оно што је најважније да ми... да су наша имена написана у Књигу Живота. Она су написана кад смо рођени, кад смо крштени, али има она невидљива рука, има онај анђео који увек записује наша добра дела управо у тој књизи, коју ћемо ми видети кад пођемо са ововга света, али има и онај други који записује све оно што лоше урадимо, што лоше кажемо, што лоше помислимо, браћо и сестре. Дакле, нама то треба да буде најважније и најбитније да нам та имена буду записана у Божију књигу, зато Господ и каже: „Не радујте се само томе, неог што су ваша имена написана у књизи живота.“ Односно, где записана? Тамо где су записана имена и анђела и светитеља, браћо и сестре. Зато данас са нама служе и анђели. Дакле, браћо и сестре, они којима су имена написана у књигу живота то су благословени људи. То су људи, браћо и сетре, који користе и себи и другима. Дакле, браћо и сетре треба да се трудимо да својим неделима, чинећи недела у овом свету, да нам случајно не буде избрисано име из књиге живота. Дакле, браћо и сетре, ономе коме је име записано у књигу живота, он је уствари живи човек. Он и сада и од сада живи вечним животом, иако смо још увек у овом пролазном животу. Он, браћо и сетре, живи, а пред Богом су живи они који слушају реч Божију и који извршују. Пред Богом су управо мртви они који не слушају реч Божију. Па није само у питању да ли слушамо, а потребно је да слушамо, него врло важно кад слушамо да ли извршујемо. Да ли испуњавамо, браћо и сестре. Дакле, по делима Господ ће нам судити, јер дела су та која иду испред нас у овом животу, а иду и испред нас кад пођемо у онај живот, браћо и сестре. Зато је речено својим делима ћеш се оправдати и својим делима ћеш се осудити. Хоћемо ли се оправдати делима злобе, пакости, мржње, зависти, гордости, сујетом. Не можемо, браћо и сестре. Не можемо. Онај који је уписан у књигу живих, он је користан како кажу Свети Оци. Он је користан својој породици. Он је користан своме селу, држави. Он је користан, браћо и сетре, народу своме, а чак и непријатељима својим, јер он живи по Јеванђељу. И он уствари кад живи по Јеванђељу, он и не осећа непријатеља, јер свакога гледа као доброг, као што Христос не дели нас на праведнике и грешнике, па да само воли нас праведне. Не, браћо и сестре, Господ нас препознаје по томе да ли вршимо вољу Божију или вршимо своју вољу. Дакле, браћо и сестре, зато се треба трудити и знати да је смисао и циљ нашег живота у томе да задобијемо живот вечни, а њега задобијамо начином живота који овде ми живимо. Дакле, браћо и сестре, опет се враћам на ту књигу живота. Све ово што сам рекао нам говори да више треба ценити, браћо и сестре, власт, да тако кажем да постанемо чеда Божија, него да постанемо било шта у овоме свету. Да постанемо деца Божија браћо и сестре, па ми смо намењени за то, а право дете – шта ради право дете и лепо васпитано дете? Па слуша. А зашто слуша родитеља? Зашто слуша другога? Зато што га воли.
Нека Господ нама помогне и ови Свети апостоли које данас прослављамо, браћо и сестре, да се научимо слушати реч Божију. Да отворимо своја ушеса што бисмо рекли црквенословенски, да чујемо реч Божију, а не да будемо заглувљени од вреве и уке и буке овога света. Нека Господ и Свети Апостоли Вартоломеј и Варнава, балгослове све Вас овде у овој парохији, у овоме храму да се они моле за све вас, за све нас, да буде срећна слава у овоме храму и колачару. Да браћо и сестре, славимо Бога, а Бога ћемо најбоље прослављати ако имамо веру у Бога и Бога ћемо највише прославити, браћо и сестре, ако пролсављамо човека, јер човек је икона Божија. Он је слика Божија и откуд мени право да ја скидам лик Божији са другога тиме што ћу га мрзети зато што ми је нешто рекао или нешто ружно учинио. Човече, па ти узимаш суд Божији на себе. Оставимо суду Божијем, а ми молимо Господа да нам буде милостив и у животу, а посебно да нам буде милостив, браћо и сестре, кад изађемо пред суд Божији, а сви ћемо изаћи. Неко данас, а неко сутра. Сви ћемо изаћи.
Срећна слава! И нека је благослов Божији над вама.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Евхаристијског сабрања, Митрополит је благословио славске дарове и пререзао славски колач у част Светих апостола.
Парохијани Раниловића на челу са свештеником јерејем Ненадом Мијатовићем су овом приликом у порти приредили културно уметнички програм и трпезу љубави.
ђакон Александар Бабић
