Дана 1. јула лета Господњег 2026. на празник Светог мученика Летонија, Његово високопреосвештенство Митрполит шумадијски Господин Јован началствовао је свештеним евхаристијским сабрањем у крагујевачком насељу Бресница у храму Светог Јоаникија Девичког.
Архијереју су саслуживали протојереј Саша Антонијевић, јереј Милош Ђурић и ђакон Стефан Јанковић.
Чтецирали су Александар Цалић и Владан Степовић, док је за певницом су певали јереј Страхиња Савковић и Предраг Обровић.
Митрополит шумадијски се обратио окупљеном народу након прочитаног Јеванђеља:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, Свети Апостол Павле у посланици Коринћанима поручује хришћанима, па им каже: „Угледајте се на мене, као ја на Христа“. Пазите, браћо и сестре, ово је казао онај човек који је гонио Христа, који је гонио хришћане, убијао их и на крају схватио да живот без Христа нема смисла. Иако је био најученији човек тога времена, без обзира што је имао то образовање овога света, он је видео да је без Христа празан. Најстрашније је стање када ми због своје немарности или невођења рачуна о животу хришћанскому, просто Христа избацимо из себе, онда немамо смисао живота, онда лутамо. Овај апостол, кад је све то видео, доживео је оно што је требао ТВ:-да живи. Шта је доживео? Баш у тренутку када је пошао у Дамаск да убија хришћане, светлост Христова га је обасјала. Тако га је обасјала да је он пао на земљу. И кад је питао: „Ко си ти Господе?“, Христос му баш каже: „Ја сам Христос, кога ти гониш. Савле, Савле, тешко ти је против убодила борити се“. И понављам, апостол Павле, односно Савла, постао је тако ревносни апостол, и био је пример не само апостолима, већ целом хришћанском роду и остао пример.
Ако не видимо да је без Христа наш живот бесмислен, наш живот је промашен. Само је испуњен живот, прави живот, испуњен и у овоме и ономе свету, када човек верује у Бога, када живи том вером, када Христа носи у себи и када све, како каже апостол Павле, сматра за трице, за оне кучине, јер кад је нашао Христа, он је тада схватио да је све нашао. Промашен је наш живот без Христа и да није Богочовека, Христа у нашем овом човечанском роду, свету, ми, људи, не бисмо знали шта је човек, шта је прави човек. Прави човек је Христов човек. Не бисмо знали шта је прави човек и ради чега је човек, ради кога је човек. Не бисмо знали ни шта је све и ради чега је све, а све има своју намену, све има своје назначење. Исто тако свако од нас има своје назначење и своје призвање. Бог свакога позива, Бог свакога призива и то непрестано чини. Само је питање, имамо ли ми тог слуха, да тако кажем, да чујемо тај призив и тај позив Божији? Оно, кад Христос каже: „Апостоли, хајдете за ме“. То нас Господ ставно позива и призива, и опомиње нас. Ево и данас са овом божанственом литургијом, коју ми овде сви заједно служимо, и њоме нас Господ позива. Ево, чули смо на почетку саме литургије, да се каже: „У миру Господу се помолимо” Па ћемо чути на литургији да каже: „Горе имајмо срца“. Па ћемо чути: „Заблагодаримо Господу“. Па шта је то све, него управо призив и позив. Али кад је човек обузет собом, кад је заглушио да чује тај позив Божији од буке овога света, човек се такав губи. Ми не бисмо знали шта је то бесконачност, да није Христос дошао на овај свет, јер бисмо ми само знали да све што постоји, постоји на овоме свету. То је, у ствари, логика овога света. Све постоји на овоме свету. То је дух овога света, где нам говори, да нема разлога да се бринемо за нешто тамо горе и после живота. Дух овога времена нама стално шапуће: „Човече, ма пусти ти Бога, пусти ти то све“.
Овај свет неће Бога, браћо и сетре. „Овај свет у злу лежи“, каже Христос. Кажу: „Пусти ти то све. Ти си настао на овоме свету, ти и нестајеш у овоме свету“. Пазите, браћо и сетре. Настао си на овом свету и нестајеш. После овога света нема ништа. Господ је дошао, да нам каже да имамо живот вечни. Господ је зато и дошао да пострада, али дошао је да страда из љубави према роду људскому. Христос хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине. Та велика љубав Христова према човеку, она је свела њега, Бога, у овај свет. Замислите, Бог, Господ наш Исус Христос, Друго лице свете Тројице, све чини да би свет спасио, да би спасио човека. Он се толико смирава да се усељава у најчистију утробу Пресвете Богородице, да се рађа и, што је најважније, да постане један од нас. Један од нас. Он је Бог, али постао је човек. Он је у свари Богочовек. И зато све оно, што није у Богочовеку, Христу, то је прави промашај живота. Са Богочовеком, све се мења. Човек се мења, кад има Богочовека у себи, он мења своју мисао. Он мења своје жеље. Он мења своје навике. Све мења. Зашто? Па зато што Христос све ново чини. Зато он каже: „Гле од сада, све ново чини“. Једино ново под Сунцем, како кажу свети оци, то је управо Господ наш Исус Христос. Зато је Господ Исус Христос савршени Бог и савршени човек. И зато он разуме човека, јер је и Бог и човек. Зато је он, савршен. У чему савршен? Савршен да нам буде узор у свему и да нам буде углед у свему.
Ако нам Христос није узор у нашем животу, понављам, промашан је и мој и твој живот. Ако нам Христос није узор и углед, ко ће да буде? Је л има ишта савршеније и на небу и на земљи до Христа Господа, браћо и сетре? Он нам је пример. Господ Христос нам је образац свега што је људском бићу вечито потребно. А шта је људском бићу потребно? Бог. Христос. Христос је потребан људском бићу. Ако је до добра, па је л има ишта боље него што је Бог? Људи могу бити добри, и јесу, хвала Богу, ли нико није добар као Бог. Ако је до истине, па ко је истина? Јесмо ли ти и ја истина или неко други? Истина је једна. То је Господ наш Исус Христос. Зато он је могао једини да каже: „Ја сам пут, истина и живот. Људи су говорили да су истина, па их је та истина отерала тамо где не треба. Ако је до правде, па чија је правда најбоља? Па Христова. Зато и Христос каже: „Благо онима прогнанима правде ради, јер је њихово Царство Небеско. Благо нама, ако нас на правди Божијој гоне и прогоне, и то све са стрпљењем и са вером прихватамо. Онда нам је загарантовано Царство Небеско. Људи некад знају да их други гоне због неправде њихове, али људи често неправду хоће да претворе у правду.
Господ наш Исус Христос је савршени човек и савршени Бог. Савршен је у својој љубави, савршен је у своме милосрђу и све оно што је свето и савршено, то је са Господом нашим, Исусом Христом. Нема милијег бића од Господа Исуса Христа. Јер нас нико не може тако волети као што нас воли Бог. Сви осећамо колико је велика љубав родитејска. Замислите колко је Христова љубав изнад родитељске љубави. Зашто је Христос најмилије биће? Јер је он из бескрајног човекољубља управо постао човек. Изједначио се са нама да би нам све своје приближио и дао да то буде наше. Све што је његово, то је наше. Зато ће Апостол Павле казати опет, да се позовем на њега: „Хришћанину шта се хвалиш да ниси примио, када си све примио?“ Само је питање да ли то што смо примили, чувамо? Шта је то све? Христос, браћо и сетре. Христос је све. И шта онда кажем да нисам примио? Ако имам Христа, имам све. Па да не знам шта немам на овом свету, и да једем и да спавам. Јеси ли у Христу? Веруј. Он је Бог. Он и мртве васкрсавј, и болеснима даје здравље, па ће дати и теби и мени да имамо од чега да живимо у овоземаљском животу.
Кад човек нема Христа у себи, он је вечито гладан. Гладан човек често долази до нервозе. Празан је унутра и овом телесном, а још празнији духовном храном. Ми смо хришћани ако Христа прихватимо у себе, ако Христа носимо у себи, ако Христом живимо. Зато се и зовемо хришћани. Христа носимо у себи и живимо Христом. Живимо вером у Њега. Зато је вера важан чинилац у нашем животу. Зашто још? Зато што вером усељавамо Бога у себе. Каква нам је вера, такав нам је живот. Вера није нешто што је само на уснама и на језику. Вера је оно што је преточено у дела. Зато Апостол Јаков каже: „Вера без добрих дела је мртва и добра дела без вере су мртва“.
Треба да живимо вером Бога. Да живимо у љубаву према њему и надому њега. Можемо да се запитамо шта је хришћанин? И ми се зовемо хришћани, а да ли бар знамо шта је хришћанин, браћо и сестре? Хришћанин је човек који доживљава Христа као свој живот. Који доживљава душу Христову, као своју савест, као свој вид, као свој слух, као своју истину и своју правду, као своју љубав. Кад ово све имамо, онда ми у себи доживљавамо и бесмртност. Онда почнемо да схватамо да нисмо смртни. Иако постоји телесна смрт, то је само прелаз из једног начина, да тако кажем, живота, у онај други, бесконачни живот. То је у ствари живот у Богу и живот са Богом. Живот по Богу, браћо и сестре. А хришћани који доживљавају Христа, они се и угледају на Христа и зато Апостол Павле каже: „Угледајте се на мене као ја на Христа“.
Не тражи он да се ми угледамо на Савла, који је био гонитељ, него на Павла који се обратио, који је схватио да је то прави живот, кад је осетио Христа у себи, кад је осетио ту светлост која је га осветлела на путу за Дамаск. И он је ослепео. Пазите, грешан Савла. Кад га је обасјала светлост Христова, он је ослепео и пао, на земљу. Ја верујем да смо ми као деца, кад у току дана буде јако сунце, па зажмуримо мало дуже, и кад отворимо очи, онда не видимо ништа. Значи, треба да нам се изоштри ум. Односно вид, па и ум, наравно. Вид треба да нам се изоштри, да оно што треба, прво да видимо у свом животу, а то је Христос.
Сећате се кад је Христос исцелио оног слепог човека. Рођен слеп. Њему Христос отвара очи, и шта је он прво видео? Видео оно што људи, други, нису могли да виде. Видео је Христа. Свети Апостол Павле моли хришћане, да се угледају на Христа. Човек који се угледа на Христа, он ће да пази и на своје поступке, и на своје речи, и на своје мисли. Он ће да пази на своја дела. Како да се угледамо на Христа? Тако што ћемо да Њега волимо и љубимо као што Он воли нас и као што Он љуби нас. Када си човече у тој божанској љубави, ти си онда са Христом. А када си само у овој телесној љубави, она је од данас до сутра. Сви смо ми искусили у животу некога волимо данас, а сутра не само што га не волимо, него не можемо да га видимо очима. Ето, видите, то није љубав.
Љубав Божија се излива и на праведнике и на грешнике. Неко ће казати, па какав је тај Бог, кад воли и грешнике. Па управо воли да би их постакао на љубав. Све што у животу радимо, ако не радимо то из љубави, него радим што ми је неко наредио, или шта ја знам, онда немаш осећај радости у себи. Ти испуњаваш само што ти је задато, а ниси ушао у суштину љубави. А љубав, како каже опет Апостол Павле: „Љубав воли, љубав прашта, љубав се не надима“. Пазите, не надима се. Опет се позивам на Апостола Павла, кад он каже: „Знање надима, а љубав изграђује“. Нека нам Господ помогне, да се угледамо на Христа.
Имајмо увек на уму, кад долазимо на божанствену литургију, да долазимо управо на тај позив, да се угледамо на Христа. Шта је литургија? Могли бисмо о томе много говорити, али љубав је у ствари Богојављење. Бог се јавља на литургији. Бог шаље Духа Светога на ове дарове које ми приносимо на наш хлеб, просфору и вино. Дух Свети освећује те дарове. Али мора да буде неко, преко кога Дух Свети делује, а то је човек. Пазите, ни анђелима није дато да служе литургију, а човеку дато. Па ево, само о томе да размишљамо, па да онда, кад долазимо у Цркву, да осетимо то усхићење, да осетимо ту радост, што се сретамо и сусрећемо са Христом. Опет понављам, нека нам Господ помогне и молитве Светог Апостола Павла, да послушамо његов савет, да се угледамо на Христа. Ако се не угледамо на Христа, угледаћемо се тамо, на оно што није вечно.
Зато данашњи свет ствара неке идоле и идоле неке узимају за пример свога живота, а занемарују Христа. Измисле, овога глумца, овога, онога, и они су Божији људи, разуме се, али, да не бисмо били празни, да не бисмо били гладни, имајмо Христа у себи и бићемо испуњени Христом.
Бог вас блсгословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
