У петак, 3. јула 2026. године, када се наша Света Црква молитвено сећа светог свештеномученика Методија, Епископа патарског и преподобног оца нашег Наума, Охридског Чудотворца, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре,
Свети апостол Павле у Посланици Коринћанима каже: „Ко се хвали, Господом нека се хвали.“ Зашто нам даје овај савет овако апостол Павле? А на првом месту, ко ће, браћо и сестре, да нас сачува од гордости? Горд човек, он тражи хвалу и он се хвали. А ако ћемо да погледамо реално, чиме то човек има да се хвали? Шта је то његово да се он може тиме хвалити? Јер све што има човек, то је дар Божији, а није његов. Не можемо се похвалити ни животом, јер нисмо ми себи дали живот. Не можемо се похвалити ни вером, јер је и вера, и љубав, и нада, и све хришћанске врлине сишле са неба. И зато, заиста, браћо и сестре, човек не би имао разлога да се хвали собом. Онај који се хвали собом, он не може да се хвали собом, а да друге не понижава. Онај који се хвали, тај увек мисли да је бољи од другога. А у хришћанству није тако, браћо и сестре. У хришћанству је да свакога другога, па чак и не знам да је такав грешнији, сматра да је бољи од њега. Јер кад другога човека сматрамо бољим од себе, онда ћемо заиста покушати, ако ништа друго, да се исправљамо, да се поправљамо. И заиста, када апостол Павле каже: „Ко се хвали, Господом нека се хвали.“ Јер све што имамо, понављам, то је све Божије. И заиста, браћо и сестре, треба исто то да знамо, да онај који се хвали, није ваљан. Онај који се сам хвали, него којега Господ хвали. То што ћемо ми себе хвалити, што себе уздижемо, џаба нам је то све, ако нас Господ не похвали. А Господ хвали праведнике. Господ хвали оно што добро ми чинимо, браћо и сестре. И заиста, човек, хришћанин, који у исто време јеванђелске вере, има све вечне вредности које га чине непролазним. Јер вером човек расте и ураста у све оно што је Божије. И када се човек труди да узраста у свему ономе што је Божије, он да унутра заборави себе. Зато свети Оци нама саветују и кад добро учинимо, браћо и сестре, да то треба да заборавимо. Да га заборавимо да се не бисмо хвалили. А са друге стране, опет да заборавимо и то добро да бисмо опет себе приволели да увек и увек чинимо добро. Јер добра никада много, како каже апостол Павле. Заиста, браћо и сестре, онај човек који узраста у Христу, он узраста, браћо и сестре, у све оно што је божанско, што је бесмртно, вечно и што је боговечно. Расте ли вера у човеку, такав човек, браћо и сестре, он расте Богом и у Богу. И зато нема мере његовом узрастању и нема мере његовом усавршавању. Зато је Господ рекао у Јеванђељу: „Усавршавајте се до пуноће раста Христовога.“ Шта би то значило, браћо и сестре, да узрастамо до пуноће мере раста Христовога? Тај циљ узрастања је огроман, висок и далек. И човек тако и треба да поставља себи циљеве не испред њега, него што даље тамо да би управо, кроз подвиг, кроз труд, ишао ка циљу. Ми, обично, неке циљеве стављамо испред себе. И њих, можда и тај циљ, унеколико испунимо, и онда се ту задржимо. Јер, чим мислимо: е, испунио сам ово, или учинио сам ово добро, више ми ништа не треба. Дакле, браћо и сестре, мера узрастања, у мери раста висине Христове, то је оно што стално треба да имамо на уму. Ми не можемо да постанемо Христос, по суштини. Ми не можемо да постанемо богови, по суштини. Али можемо по благодати Божијој. Јер је Он, Господ наш Исус Христос, Он је постао један од нас. Бог, примио људску природу и постао човек. У томе је величина, што је Господ наш Исус Христос и Бог, и човек, браћо и сестре.
Дакле, чиме, у ствари, то вера расте? Расте, браћо и сестре, љубављу. На првом месту. Расте молитвом, постом, милосрђем, једном речју. Расте сваком јеванђелском врлином. И таква вера, саграђена, браћо и сестре, у свим светим врлинама. Таква вера, браћо и сестре, јесте оно што треба да величава. Да величамо дела Божија, а не своја дела. А који се хвали, каже, Господом нека се хвали, тако рече, као што рекох на почетку, Свети апостол Павле. Ове речи Светог апостола Павла су правило и мера наше хвале. Јер хвала која није од Господа и која није ради Господа, верујте ми, та је хвала убитачна. Убитачна је, не само, и поред тога, она је бесмислена. И што је још најгоре, онда постаје таква хвала и фарисејска. Значи, претварање. Свети владика Николај, кад говори о томе, он каже: човече, чиме имаш да се хвалиш? Разумом. Ами, тај разум твој није твој. То је Божији дар. Чиме да се хвалиш? Некаквом моћи својом. А немаш моћи никакве, ако ти Бог не помогне својом моћи.
Дакле, браћо и сестре, поставља се питање: да ли се човек збиља може хвалити и чим својим? Ако се човек хвали видом, ако се хвали слухом, ако се хвали, браћо и сестре, умом, као што рекох, разумом, то није његово, све му је то Бог дао. И нама је Бог дао дарове, не да их само искључиво користимо за себе, него нам је дарове Бог дао да их умножавамо. А тамо где се умножавају дарови, тамо се и деле дарови, браћо и сестре. Онај који не умножава своје дарове, нема шта да да другоме, браћо и сестре. Нема. Јер није умножио. А оно значи, зашто није умножио? Постао је себичан. Постао је саможив. Постао је, браћо и сестре, себе хвалисав. Дакле, оно што често говоримо: затворена рука, шака, не само што ништа не даје, шта ће да даш затвореном шаком? Него не може ништа ни да прими. Зато човек треба да се отвори ка Богу, браћо и сестре. А кад се отворимо ка Богу, онда ћемо се отворити и према другима. А кад се отворимо према Богу и према другима, онда ћемо заборавити себе као своје его. Заборавићемо себе да се хвалимо собом. Заборавићемо, онда, на себе да се представљамо пред другима, или да смо побожни, или не знам шта друго, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, зато човек, сваки човек уопште, каже: Господом нека се хвали. Ко нам је отворио очи на те вечне вредности, на вечни смисао живота и света? Ко, браћо и сестре, ако не Господ наш Исус Христос? Дао нам је Бог и ове телесне очи. И то је много вредно. Оне су значајне много. Да можемо видети творевину Божију, да можемо видети лице један другога. Али, често скрећемо пажњу само на те телесне очи. А онај који скреће пажњу на те телесне очи, онда он већ не може да господари својим очима. А што је најгоре, он тада заборави на духовне очи. Јер нама је Бог дао не само телесне очи, дао нам је, браћо и сестре, духовне очи. И нема ништа црње. Како каже опет свети владика Николај, коме се нису отвориле духовне очи, а затвориле телесне очи.
Дакле, браћо и сестре, и ми се хвалимо Христом Исусом, како каже апостол Павле. И нема истинског добра. Нема истинске правде, истинске љубави, истинског живота, истинског блаженства, а да није то све од Бога. И данашње ово Јеванђеље које смо чули, оно управо говори о тим блаженствима. То је девет заповести и блаженстава, браћо и сестре, које су, понекад, по нашем схватању, парадоксалне. Данас смо чули у овом Јеванђељу о блаженствима, где Господ каже: благо онима који плачу, јер ће се утешити. Како благо човеку који плаче. Али који плаче због својих грехова, који плаче, браћо и сестре, што је повредио Бога и повредио брата, а не онај који плаче зато што су му повредили сујету. Имају две врсте плача и две врсте суза. Једна врста суза је управо та, кад нам неко повреди сујету, е онда лијемо, што кажу, реке суза и чак мислимо да Богу угађамо. Не, то нису сузе покајничке. Само покајничка је суза, она суза која нас приводи Богу. Зато опет свети владика Николај у овој дивној песми каже: у тој сузи покајања, заблистаће, каже, Христос сјај, имај у Њег' поуздања, отвориће тебе рај. Значи, покајничка суза, она нам отвара рај, браћо и сестре.
Дакле, на крају данашњег прочитаног Јеванђеља, опет понављам, где апостол Павле каже: јер није ваљан онај који се сам хвали, него кога Господ хвали. А Господ, браћо и сестре, хвали само праведнике. Праведнике хвали, јер праведник је оваплоћење, праведник је оличење, те вечне правде, истине, доброте и љубави. У слепој самозаљубљености својој, људи хвале своје, нажалост, мане. Своје недостатке, свестан да је мана, али се боји да тај други не види да је то његова мана, и он почиње то да хвали. Почиње да хвали, браћо и сестре, те своје недостатке, да хвали своје грехе, и да хвали чак и безакоња своја. А све видећи и све знајући, Господ хвали само оне људе који имају смирења у себи. Оне људе, оног човека који је речено, који зна да похвали другога. И зато, браћо и сестре, водимо рачуна да не хвалимо себе превише. Јер, понављам, све што имамо, то није ни моје ни твоје. То је све Божије, браћо и сестре. Дакле, а достојан је хвале само онај, понављам, кога Господ хвали. А Господ, браћо и сестре, хвали само оно што је свето. Само оно што је честито. Оно што је чисто. Оно што је безгрешно. И оно, као што рекох, што је доброљубиво. Дакле, нека би нам Господ помагао да ми будемо такви и да се не хвалимо само собом. Него да нас Господ препозна и да нас Он хвали. Јер, ако се сами собом хвалимо, онда ће бити заиста по оној нашој народној: ко се хвали, тај се квари. Хвалимо Господа. Благодаримо Господу за сва добра која нам даје. Па, и кад некада наиђу искушења и невоље и патње и болести, па и у томе да хвалимо Господа. Јер нам и то Господ даје, не што нас не воли, него управо што нас воли и што хоће кроз невоље и патње и искушења да испроба нашу веру. Јер смо ли постојани у вери? Или верујем све док ми је лепо у Бога. А чим ми није лепо, нећу више да верујем у Бога. Е, то није вера. То је, браћо и сестре, празноверје. То је сујеверје.
Зато, нека нам Господ помогне и молитве светог апостола Павла да се ми хвалимо Господом и да нас Господ хвали. То нам је најважније, браћо и сестре. То што нас људи хвале, то је од данас до сутра. Да нас некога хвалимо сутра, не само што га нећемо хвалити, него ћемо почети да га оговарамо. Почећемо и најгоре да га мрзимо. А где је ту, онда, хришћанство? Где је то Јеванђеље у тебе и мене, браћо и сестре, које нам је огледало како треба да живимо, како бисмо се спасли?
Амин. Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
