У понедељак 6. јула 2026. године, када прослављамо Свету мученицу Агрипину, Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су ректор Богословије протојереј ставрофор др Зоран Крстић, Архијерејски намесник крагујевачки протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, протонамесник Владан Костадиновић, јереј Александар Ђорђевић и ђакон Дејан Јовановић.
За певницом су појали оци овога храма са верним народом.
По прочитаном Јеванђељу надахнутом беседом обратио се Митрополит Јован:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Уста Господња су изговорила, а свети апостол и еванђелист Јован је записао те речи Христове које казују: „Ко једе моје тело и пије моју крв, пребива у мени, и ко не једе моје тело, тај не пребива у Христу”. И заиста, браћо и сестре, када Господа ставимо у центар свога бића, свога живота, како би неки рекли, и целога универзума, онда лако схватимо да је Он Христос, дрво живота, и да је Он извор са кога пијемо ново пиће и једемо ново јело, које није обична храна, него је лек за бесмртност. Да, лек за бесмртност, то је све то причешћујуће, браћо и сестре. Тада у потпуности схватимо и примамо ове речи које сам рекао: „Ко једе моје тело и пије моју крв, у мени пребива”, каже Христос, „и ја у њему”. Дакле, браћо и сестре, тако каже данашње Еванђеље, и ово нам све говори да свака друга храна није права храна за бесмртност. Ова је храна за наше тело и треба да је користимо да бисмо одржавали своје тело, али треба да користимо и ту духовну храну, да одржимо душу, да нахранимо душу. А душа се храни телом и крвљу Господњом. Дакле, браћо и сестре, тело и крв Христова сједињују човека сa самим Богочовеком толико присно, како бих рекао, толико потпуно, тако да Богочовек живи на тај начин у човеку, и човек живи у Богочовеку. Тиме се личност човекова не само не губи, него добија у Христу своју савршену пуноћу, добија своју бесмртност и своју вечност. И заиста, браћо и сестре, сав је живот од Бога и ради Бога. То свим бићем осећа у ствари Христов човек. У ствари, сав се живот човеков креће између Бога и Богочовека. И ако нам се живот не креће између Бога и Богочовека, наш је живот, браћо и сестре, промашен. То значи, Богочовек је овде на земљи да би га, како кажу свети оци, људи претворили у свој живот. И заиста, ако Христа нема у центру нашег живота, понављам, наш је живот промашен. А како се претвара живот човеков у Богочовека? Претвара га ако се храни Њиме кроз, као што рекох, кроз свете тајне и свете врлине. На тај начин људи постају удови тела Његова, од меса Његова и од костију Његових, како то каже апостол Павле у Посланици Ефесцима. Па, пошто смо удови тела Његова, то значи, браћо и сестре, да живот у нама и међу нама треба да буде као у телу Христовом. То јесте да буде у божанској истини, божанској правди, божанској љубави. Све ово, браћо и сестре, опет ћу поновити, значи да је Богочовек овде на земљи да би га људи претворили у свој живот.
Ако нема Христа у нама, очас у нама завлада она нечастиво сила. А кад имамо Христа у себи, онда смо испуњени, онда смо у пуноћи, онда нема у нама празнине и неће нечастиво сила да искористи ту нашу унутрашњу празнину па да се усели. Тамо где је Бог, браћо и сестре, тамo где је Христос, тамо је све оно што је божанско, оно што је вечно, оно што човеку треба и у овоме и у ономе животу.
Дакле, треба, браћо и сестре, да претварамо свој живот – и ми га претварамо, боље речено – ако се хранимо телом и крвљу Господа нашега Исуса Христа. То нам даје литургија, јер се на литургији причешћујемо. Јер се на литургији, кад се причешћујемо, сједињујумо са Богом. А кад смо сједињени са Богом, онда смо сједињени, браћо и сестре, са свима светима. Онда смо сједињени са собом. Онда смо сједињени једни са другима. Онда смо сједињени са Црквом и у Цркви. Зато да се Господу стално молимо, браћо и сестре, и да се трудимо да се причешћујемо телом и крвљу, како бисмо живели вечно.
Јер, понављам, причешћујући се телом и крвљу Христовом, ми добијамо лек за бесмртност. Нека би нам Господ помогао да стално осећамо ту светињу коју примамо у причешћу, браћо и сестре, ону светињу коју стално чујемо на литургији кад свештеник каже: „Светиње светима”. Којим светима? Па нама, браћо и сестре. Јер смо ми рођени за светост. Нисмо рођени за таму. Рођени смо за бесмртност. Е, управо да бисмо живели бесмртно, треба, браћо и сестре, да се што чешће причешћујемо, али да увек имамо на уму ту светињу коју примамо и, колико је год могуће, да се припремамо за причешће. Мада нико није достојан у потпуности да се причешћује. Нико. Нико, браћо и сестре. Али се ми уздамо у Бога Духа Светога који нас очишћује, који нас чисти да бисмо примили Светињу над светињама, и да би светиња живела у нама и да бисмо ми живели светињом.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит је причестио верни народ. Након отпуста митрополит је благословио народ и поделио иконице, на благослов и молитвено сећање.
ђакон Дејан Јовановић
