У уторак, 7. јула 2026. године, када наша Света Црква прославља спомен на Рођење часног славног Пророка, Претече и Крститеља Јована, Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Светоархангелској обитељи манастира Тресије.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: игуман манастира Светог Георгија у Ћелијама, протосинђел Евстатије Драгојевић, архијерејски намесник космајски, протојереј ставрофор Љубиша Смиљковић, архијерејски намесник колибарско посавски, протојереј ставрофор Златко Димитријевић, професор богословије, јеромонах Јован Прокин и ђакони Лазар Марјановић и Младен Марић.
Чтецирали су: господа Лазар Коларевић и Марко Лазовић.
Својим гласом Литургију су улепшали музички састав Ризница из Београда.
У својој богонадахнутој беседи, архипастир шумадијски је рекао:
“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, срећан данашњи празник Рођења Светог Јована Крститеља, кога данас прослављамо у овој космајској светињи – манастиру Тресије. Данас славимо рођење највећег између рођених од жена, највећег после Пресвете Богородице у људском роду, како је то често говорио Свети Јустин Ћелијски. Данас, браћо и сестре, славимо, како кажу Свети Оци, рођење зоре која је претходила дану Христовог јављања у овоме свету. Данас славимо рођење детета, човека и пустињака; детета које је, по промислу Божијем, објавило и показало свету Бога у телу. Све је то промисао Божији, браћо и сестре. Таква је била воља Божија да ово сирото дете, које је, као што ћу касније рећи, остало и без оца и без мајке, буде необично дете – дете које је рођено благодаћу Духа Светога. И зато је рођење Светог Јована Крститеља плод молитве и плод вере; плод молитве и вере његових родитеља, Захарије и Јелисавете. Јер само вером и молитвом, браћо и сестре, можемо да поверујемо да се од престарелих родитеља, од родитеља код којих је по природи било апсолутно немогуће да добију дете, рађа син. Јер су обоје, како каже данашње Јеванђеље, били у поодмаклим годинама. Али Бог, где хоће, чини чудеса. И заиста, Свети Јован је молитвом и вером испрошен. Таквих примера има много у историји Цркве Христове, а има их и у нашем народу. И наш Свети Сава је молитвом испрошен и молитвом рођен.
И заиста, браћо и сестре, треба да схватимо да све то не можемо објаснити речима. Речи су често бледе. То можемо разумети једино вером. А вера највише почиње тамо где стаје људски ум. Оно што ум не може да објасни, ту нам вера, браћо и сестре, помаже. Зато је вера основ нашега живота. Веру треба да схватимо као темељ нашег живота, али не као веру у неку идеју, нити у било какву идеологију, иако људи често умеју да претворе веру у идеју или идеологију; нити као веру у неког апстрактног, далеког Бога, него као веру у Господа нашега Исуса Христа, Логоса Божијег, како каже Свети Јован Богослов, Логоса Божијег – оваплоћеног Бога. То је Бог који је примио људско тело, Бог који је примио људску природу, и то управо палу људску природу, да би је исцелио, оздравио и поново привео престолу Свевишњега.
Дакле, браћо и сестре, то је вера у Онога који је постао један од нас. То је велика радост за род људски – да је Господ наш Исус Христос постао један од нас. Он је, како рече један Свети Отац, узео на себе све што је наше, осим греха. И зато, браћо и сестре, нико тако не може да спозна човека и његову тајну. А човек је тајна. И свет је тајна. И овај свет је тајна, и онај свет је тајна, браћо и сестре, до Господа нашега Исуса Христа. Управо зато што је Он оваплоћени Бог, Бог који је, као што рекох, примио људску природу на себе, Господ наш Исус Христос је све претрпео што и ми у животу трпимо, али без греха. Шта је све претрпео Господ наш Исус Христос? Пре свега, браћо и сестре, Бог се родио као човек, благодаћу Духа Светога, зачевши се у најчистијој утроби Пресвете Богородице. Бог се рађа, браћо и сестре. Бог који доноси у овај свет веру, наду и, пре свега, љубав. А шта Му је род људски узвратио? Да ли је род људски узвратио Богу на Његову љубав? Нажалост, узвратио је мржњом. И то толиком мржњом, браћо и сестре, да је Бога распео на Крсту. Видите докле може да иде безумље људско када се људски ум одвоји од Бога, када се одвоји од Онога који га је створио.
Дакле, браћо и сестре, то је наша вера у живога Бога. Вера не као мишљење, него као начин живота, као начин постојања; вера као потпуно поверење у Бога. У кога Бога? У Бога љубави. Онај ко нема поверења у Бога, нема ни поверења у ближњега. И обратно – ко нема поверења у човека, нема истинско поверење ни у Бога. Зато, браћо и сестре, од тога каква је наша вера зависи и какав ће нам бити живот. Каква нам је вера, такав нам је и живот. Јер ми вером усељавамо Бога у себе. Не маловерјем, не празноверјем, не врачањем или гатањем, него вером у живога Бога. И заиста, том вером, промислом Божијим и Његовом љубављу, родио се, одрастао и живео Свети Јован Крститељ, чије рођење данас прослављамо. Он је остао без свога оца Захарије још као дете. Када је цар Ирод тражио да убије Христа, побио је витлејемске младенце, а наредио је и убиство Захарије, јер није хтео да открије где се налази његов син Јован. Захарија је као свештеник служио у храму и управо је у олтару пострадао. Његова мајка Јелисавета, како нам предање говори, није бежала због себе, него да би спасла своје дете. Као што је свака мајка спремна да положи живот за своје дете, тако је и она отишла у пустињу. Имао сам прилику да посетим ту пустињу. Она је сурова, каменита и дивља. Управо у таквој пустињи Јелисавета се сакрила са малим Јованом. После четрдесет дана она се упокојила, оставивши дете само у пустињи, наизглед препуштено дивљим зверима. Могли бисмо се запитати: ко је чувао то мало дете? Чувао га је Бог и анђео Господњи. Бог га је сачувао у пустињи све док није дошло време да се појави пред народом, да изађе на реку Јордан и покаже народу Господа нашега Исуса Христа. Још самим својим рођењем било је назначено да ће Свети Јован бити Претеча Христов, онај који ће на реци Јордану дочекати Господа који долази на крштење. Када је угледао Христа, Свети Јован је изговорио речи које су остале за сва времена: „Гле, Јагње Божије које узима на себе грехе света“. То су пророчке речи. Заиста, Господ наш Исус Христос узео је на себе грехе читавога света. На Крсту је понео и наше грехе. Када размишљамо о овим речима Светог Јована Крститеља, схватамо да се никада у људским устима није открила већа и светија истина од ове коју је он изговорио.
Хајде да се, браћо и сестре, умом пренесемо у то време и на тај догађај. Замислимо Светог Јована како гледа Исуса који долази из Назарета. Назарет је био мало и незнатно место, али управо из тог места долази Господ наш Исус Христос. Он, рођен у Витлејему, није се родио у палатама, дворовима и богатству, него у штали, положен у јасле. Погледајте то Божије смирење. Бог се толико смирио да је узео на себе све што је људско, осим греха. И постављам најпре себи, а онда и вама питање: размишљамо ли о том Божијем смирењу? Или нам наша гордост не допушта да се смиримо ни пред Богом ни пред људима? Све, браћо и сестре, бива по промислу Божијем. Тако је и Светом Јовану било дато да први укаже на долазак Господа Исуса Христа. Он је био онај који је припремао пут Господњи, као што му је проречено још пре рођења: да ће ићи пред Господом и припремити народ за Његов долазак. Када је Господ дошао на Јордан да се крсти, Свети Јован је видео велико откривење. Видео је Духа Светога како силази у виду голуба. У Цркви голуб означава чистоту, мир и благодат. Зато је Дух Свети управо у том виду сишао на Христа. Свети Јован је знао ко стоји пред њим. Зато се устезао да крсти Господа. Говорио је: „Ти треба мене да крстиш, а Ти долазиш мени?“ Али му Христос одговори: „Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду“. Каква је то правда? То је Божија правда. А ми, браћо и сестре, треба да се запитамо: испуњавамо ли Божију правду или се непрестано трудимо да истерамо своју? Колико се само боримо да докажемо да смо ми у праву, а колико се трудимо да останемо смирени? Тамо где нема смирења, нема ни истинске вере. Свети Јован је крстио Христа, али је његово крштење било крштење покајања, ради опроштаја грехова. Зато је говорио: „Ја вас крштавам водом за покајање, а долази Онај који ће вас крстити Духом Светим“. И ми смо, браћо и сестре, крштени Духом Светим. Примили смо дар Духа Светога. Али треба да се запитамо: живимо ли тим Духом или живимо духом овога света? Живимо ли по вољи Божијој или по својој вољи? Јер тамо где човек живи само својим духом и својом вољом, он постепено потискује Духа Светога из свога живота. А човек без Духа Светога није потпун човек. Зато нас Свети апостол Павле непрестано опомиње: „Духа Божијега не гасите“. Када се угаси Дух Божији у човеку, човек духовно почиње да се суши и умире. Свети Јован је читавим својим бићем живео у Христу. И ми смо позвани да се једном за свагда определимо за Христа и да Му служимо свим својим срцем, свом својом душом и свим својим умом. Ако то не учинимо, ако само делимично припадамо Христу, онда остављамо отворена врата свога срца овоме свету. А када човек живи само за овај свет, онда живи само за своју вољу, а не за вољу Божију. Дакле, браћо и сестре, када чинимо своју вољу, а не вољу Божију, тада, у ствари, живимо само за себе. Живимо за самољубље, за гордост, а не за смирење. Не живимо за љубав, него за мржњу, за осуђивање, за завист и љубомору. Живимо супротно Богу и Јеванђељу. А ако живимо супротно Богу и Јеванђељу, нема нам ни мира у души, ни истинског спасења. Тада се у човека усељава немир. Све му постаје тесно у овоме свету, јер му је тесно у сопственом срцу. Срце је испуњено гордошћу. Човеку који је заробљен својом гордошћу све смета. Хтео би да све друге потчини себи, да сви мисле као он и да живе онако како он живи. Ако тако поступамо, онда не живимо ни за Бога, ни за ближњега, па чак ни за своје истинско добро. Ако желимо да будемо центар око кога се све окреће, ако упорно истрајавамо у греху, у злоби, у надмености и гордости, онда отварамо врата своје душе демонским силама. А када се човек њима препусти, онда више не види никога осим себе. Стало му је само до тога да покаже како је бољи, паметнији и успешнији од других. Тако се удаљавамо од позива Светог Јована Крститеља.
Када је започео своју јавну проповед, Свети Јован је рекао: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“. Истим тим речима започео је своју проповед и Господ наш Исус Христос. И Христос почиње проповед позивом на покајање. Ми често чујемо ту реч. Често је и сами изговарамо. Али, браћо и сестре, знамо ли шта заиста значи покајање? Да ли је покајање само да кажемо: „Кајем се“, а затим наставимо да живимо исто као и пре? Ако је тако, онда лажемо и себе, и друге, и Бога. Покајање је непрестано стање духовног очишћења. Свети Оци кажу да је покајање преумљење — промена ума, промена начина размишљања и живота. Покајање је непрестано узрастање у Божијој љубави. То је свест да смо се удаљили од Бога и искрена жеља да Му се поново вратимо. Душа непрестано чезне за Богом. Она жели да се врати своме Творцу. Али ми јој то често не дозвољавамо, јер смо заробљени својом гордошћу и сујетом. Душа је богочежњива. Она непрестано тражи Бога. Зато грижа савести није исто што и покајање. Грижа савести је само увид да смо погрешили. Ако останемо само на томе, без истинског покајања, човек лако пада у очајање. Очајање је једно од најопаснијих духовних стања. Још је опасније то што човек често ни не примећује да је пао у очајање, јер је испуњен собом. Очајање сведочи о недостатку вере, недостатку наде, недостатку љубави и недостатку поверења у Бога. Једном сам, давне 1986. године, разговарао са великим митрополитом Антонијем Блумом. Упитао сам га: „Владико, да ли Бог верује у некога?“ Без размишљања ми је одговорио: „Да, Бог верује у човека“. Изненадио сам се и упитао: „Како то?“ Одговорио је: „Бог верује да човек може да се исправи, да се покаје и промени, ако хоће да се смири. Ако своју веру претвори у дела, а не да она остане само на речима. И ако љубав покаже делима, а не само уснама“. Дакле, браћо и сестре, покајање је почетак истинског самопознања. Али истинског самопознања – не онога када себе оправдавамо, када себи тражимо изговоре и ублажавамо своје грехе. Не када говоримо: „Погрешио сам зато што су други били криви“, него када имамо снаге да се суочимо са собом. А најтеже је суочити се са самим собом. Ипак, једнога дана сви ћемо морати да станемо пред лице Божије. Ако се са собом нисмо суочили у овом животу, суочићемо се тада. Свети Оци кажу да ће у једном тренутку читав наш живот проћи пред нама као на траци. У том кратком тренутку човек ће јасно видети читав свој живот, своја дела, своје речи и своје мисли. Зато, браћо и сестре, не треба да одлажемо покајање. У ужурбаности свакодневног живота често говоримо: „Сутра ћу се променити. Сутра ћу почети да живим боље. Сутра ћу се молити. Сутра ћу се измирити са братом. Сутра ћу се исповедити“. А то сутра често никада не дође. Зато јеванђење каже да данас требамо да учинимо повратак себи. Јер када се врати к себи, враћа се ка Богу.
Дакле, браћо и сестре, покајање није тренутно. Покајање је стална динамика живота. Зато данас када славимо дивног Светитеља, размишљајмо о његовом позиву на покајање. Покајање почиње од рођења до смрти, јер нема човека без греха, али је страшно не видети свој грех. Онај који не види своје недостатке, он се предао да чује види само другима грехе и другима слабости. Срећан дан, срећан празник, срећно сабрање у овој нашој Космајској светињи, нека је благословена ова наша Литургија коју служимо нека нас Свето Причешће, кроз сједињење са Богом, јер Причешће је сједињење са Богом, ради живота вечнога и ради опроштаја грехова. Али и за Причешће нам треба покајање. Данас, људи поједини, причешћују се а не говоре једни са другима, ту нема покајања, али Бог је милостив, Бог је љубав. Нека нам Господ и Свети Јован помогну да се сетимо својих грехова, и своје гордости и своје сујете како би заволели љубав Божију и смирење Божије.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије, отпочела је традиционална културно-уметничка манифестација инспирисана делом првог српског романописца Милована Видаковића. Окупљени су имали част да пристуствују манифестацији у част од 150 годишњице од рођења Милана Ракића. Окупљенима су се обратили Весна Паштровић, глумица, и Виолета Ђорђевић, библиотекар (модератор).
Након овог инспиративног излагања, уследила је трпеза љубави које је припремило братство ове Свете обитељи на челу са игуманом Сионијем Зорићем. Након послужења уследило је разгледање калиграфских радова и дуго се седело под липама манастира Тресије на Космају.
Марко Лазовић, вероучитељ
