У петак, 4. септембра 2026. године, када се наша Света Православна Црва молитвено сећа Светог мученика Агатоника, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради, уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, одељак из Марковог Јеванђеља који смо сада чули толико је поучан, толико је топао, толико је, браћо и сестре, саосећајан и из њега, из овог одељка, данас сазнајемо да Христос заиста, браћо и сестре, има осећање за људски вапај, за људску молитву, за људску патњу и да нам све бива по мери вере наше. Све нам бива по мери вере наше. Вера, основана на доброј нади и покренута у зрелој љубави, увек је, браћо и сестре, доброделатна. Увек је свеусавршавајућа, јер без вере да ли човек јесте човек? Вера ослобађа човека од свакога страха, од сваке немоћи, силом свемоћне љубави Божије, браћо и сестре, тако што савршена вера и савршена љубав изгоне страх из нас. А страх, нажалост, увек нам доноси нешто што је негативно. Јер чим почнемо да се плашимо било чега, то значи да се нисмо усавршили. Значи да страхујемо, а онда из страха почиње да иде сумња и из сумње почињу да иду такве болесне мисли у човеку, браћо и сестре, да он заиста почне о себи, да би истерао тај страх и ту сумњу, да мисли толико високо. Толико високо да он више и не примећује да га људи виде како је он изашао из оквира, да тако кажем, заједнице. И заиста, браћо и сестре, данашње Јеванђеље говори нам о једном чуду, великом чуду, а то је васкрсење Јаирове кћерке. А Јаир је био, како нам каже данашње Јеванђеље, старешина синагоге. И то је, браћо и сестре, било прво васкрсење Господа нашега Исуса Христа док је Он ходао овом земљом. Прво васкрсење, браћо и сестре. Дакле, Јеванђеље нам описује како је овај Јаир, када је видео Христа, осетио, иако није био верујући човек, силу у Господу Христу и, каже, пао је на ноге Његове да Га моли да дође у његову кућу да му оздрави, исцели своју кћеркицу која је била на самрти. Можете замислити како је родитељу кад види да му дете умире или да му је умрло. Можете замислити шта се у његовој глави, у његовом бићу догађа. И заиста, браћо и сестре, он каже: „Молим Те да дођеш и да метнеш руку на моје дете, како би дете оздравило, како би дете оживело.“ Али, док је Христос прихватио да пође у кућу овога Јаира, долазе весници да му јаве да му је кћеркица умрла. И кажу: „Немој трудити Учитеља, нема потребе, она је умрла.“ А вере нема. Нема вере у загробни живот, нема вере, браћо и сестре, у вечни живот. И ови сви који су то тако казали, они су сматрали: све је готово, свршено је. И, каже, кад је Христос погледао Јаира, а можемо, понављам, замислити како је могло да изгледа и његово лице кад су му јавили да му је дете умрло, он се збунио. Али шта му је Господ рекао? „Не бој се, само веруј.“ Не бој се, само веруј. И даље видимо како је Господ ушао у кућу и рекао онима који су плакали: „Није она умрла, него спава.“ И, као што увек бива да се добру подсмева, они су се подсмевали Христу. Малтене су схватили: да ли је овај човек нормалан кад каже није умрла, а видимо да је умрла? Али Он, Господ Христос, који је Господар живота и смрти, овде нам најбоље говори да Он смрт сматра сном и да ће једног дана човек да се пробуди из тога сна. И где бивају душе наших преминулих, можемо сада поставити питање? Одговор је, каже: душе праведника пребивају у рукама Божијим. Душе пребивају у сну све до Другог доласка Господа нашега Исуса Христа. Они су у спавању, када ће се пробудити на трубу анђелску која ће објавити долазак Христов и када ће заиста, браћо и сестре, сви васкрснути.
И зато ми се и молимо кад кажемо: „Дођи, Господе.“ То је важно: дођи, Господе. Јер ако Господ не дође, све нам је узалуд, како то често говорим. Ако Господ не дође, онда смо ми изгубљени. Али Он ће доћи. Он је обећао да ће доћи. А све што је Господ рекао, то се испунило и испуњава, браћо и сестре. Када, да тако кажем, анализирамо данашње Јеванђеље, видећемо, браћо и сестре, да нам оно говори о сили Божијој, о моћи Божијој и о вери човековој. А само човек који има веру и који живи том вером, он верује и у силу Божију, он верује и у моћ Божију, јер је Он Бог. Кад Њему није, како каже тамо, немогуће да Он може и од камења подићи децу Аврамову, пазите, браћо и сестре, Богу је све могуће. И зато, ако имамо вере, ми ћемо веровати и ми верујемо у Христа, али у исто време верујемо у Васкрсење, верујемо у живот вечни. Верујемо, браћо и сестре, ако живимо вером овде на земљи, онда живимо по Јеванђељу, а ако живимо вером по Јеванђељу, онда нам Господ, зна се, шта ће нам дати — Царство небеско. Па има ли за човека веће плате за то што се он труди за своје спасење него да му Господ да Царство небеско?
Дакле, браћо и сестре, заиста, када се сила Божија било чега дотакне, а посебно човека који вером прихвата што Господ чини и каже, ту се дешавају чуда. Јер чуда су тамо где је вера. Где нема вере, немој да верујеш у чуда. Како да верујеш? Дакле, браћо и сестре, тамо где нема вере, понављам, нема ни чуда, јер како ћемо да верујемо у чудо, браћо и сестре, како да верујемо у чудо што се догађа ако не верујемо у Бога? Како? Јер ако немамо вере, за нас је све кратко. Онда све сводимо на овај живот који је можда од 50 или 100 или 300 година овде на земљи. А шта је тих 300 година у односу на вечност? Али када човек има веру и, понављам, живи том вером, та га вера носи без обзира шта се са њим догађа у овом земаљском животу. Било да су беде, да су муке, да су смрти, да не знам све, да су радости, вера носи човека. Вера помаже човеку кад је пао, кад је потонуо, она му каже: „Устани.“ Али само ако човек верује у Бога.
Али ако човек све сведе на себе, па помисли: ја сам тај центар око којега све треба да се окреће — е, тај је човек промашио и овај и онај вечни живот. Тамо где је вера, тамо је Бог. То јест, тамо је љубав и тамо је нада. Вера, нада и љубав, то су најосновније три хришћанске врлине. Вера ослобађа човека од њега самога. То треба да знамо. И чим видите да је човек сав у себи, значи нема вере, па без обзира шта је, ко је, не знам који положај, који чин да носи или у овоме и ономе. Чим нема вере, нема ни Бога у себи, иако све говори да има.
Дакле, браћо и сестре, понављам, тамо где је Бог, тамо је и све оно што је Божије. Када Бог пребива у нама, онда пребива у нама и све оно што је божанско. Онда у нама пребива и љубав, а кад човек има љубав, он ће да се труди да чини добро. Љубав му каже, не само онај други, нечестиви, који каже: „Не можеш ти то да оствариш“, а љубав му каже: „Можеш.“ Љубав је веза савршенства.
Дакле, браћо и сестре, међутим, питање свих питања јесте: ко је у нама? То је оно што треба свакодневно да постављамо као питање: ко је у мени, Бог или ђаво? Ко је у мом срцу, твоме? А једно мора бити. Ако немамо смирења у нашем срцу, онда се зна шта имамо. Имамо гордост. А гордост је, како кажу Свети Оци, темељ свакога греха, браћо и сестре. Зато је Господ и рекао да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. И човек заиста, браћо и сестре, не може да има ни вере, ни наде, ни љубави, никакве врлине, ако у суштини нема смирења. Поставимо себи питање, ја, ти, брате и сестро: да ли смо увек у смирењу? Да ли можемо да прихватимо и када нас хвале и када нас грде, што бисмо рекли? Ако имамо смирења, онда ћемо само казати: „Тако је, Господе. Хвала Ти што си ми то дао. Хвала Ти, Господе, што разумем шта излази из смирења, а шта излази из гордости.“
Дакле, браћо и сестре, наше је да верујемо у Бога, да верујемо у силу Божију, да верујемо у моћ Божију, да Бог све може. Па када може да васкрсне човека, зашто не може да му помогне у било ком сегменту, да тако кажем, живота? Богу је све могуће и зато и Господ каже, желећи да нагласи шта значи вера у животу човековом: „Све је могуће ономе који има вере.“ Боже, браћо и сестре, како је то лепо када човек живи у вери. Када његова вера није само на језику и на уснама, него када је његова вера делотворна. Када из његове вере произилазе дела — то је вера, браћо и сестре.
Дакле, наше је, кажем, да верујемо у Бога, да верујемо у силу Божију, моћ Божију, а Бог на сваком месту пројављује и силу и моћ. Сила и моћ Божија иду, браћо и сестре, од човека до човека. Али кога човека? Верујућег човека. Од човека до човека, од душе до душе, како каже Свети Јустин Ћелијски, од срца до срца. Срца се препознају по вери, по љубави, по нади. И зато је речено да треба да обратимо пажњу на срце, јер Господ каже: „Благо онима који су чистог срца, они ће Бога видети.“ А они који су чистог срца, они имају све ове врлине што сам набрајао, да не понављам, браћо и сестре. Ко има мало вере у Бога, осетиће силу Божију и тада ће бити снажнији, јачи, тада ће схватити да није сам. Али кад човек има гордост, он мисли да му не треба ничија помоћ. Не треба му: ја сам сила, ја сам моћ, ја ћу да се дивим неком лепотом спољашњом. Па је ли то дар твој и мој, и та лепота спољашња? Па и то је дар Божији. Али кад човек мисли да је то он, зато што је леп, зато може да се представља другачије пред људима. Лепота је спољашња, а Божији је дар. Али, браћо и сестре, не може бити лепоте спољашње ако нема оне унутрашње лепоте да исијава на спољашњу лепоту. Зато цар Давид каже: лепота кћери цареве није споља, јер кћери цареве су украшене златом и не знам чиме. Него лепота, каже, кћери цареве је унутра. А највећа је лепота за човека, браћо и сестре, кад има Бога у себи. Кад живи Бога, кад осећа Бога, кад човек схвати да није ништа без Бога, браћо и сестре. Кад Бога има у себи, кад Бога има испред себе и кад Га има око себе. Али да бисмо задобили Бога, треба да задобијемо љубав Божију. Јер, како каже Свети Јован Богослов, ко је задобио љубав, задобио је Бога. Ко је отуђен од љубави, тај је отуђен од Бога. А човек када има љубави, њему ништа није тешко. Није му ништа тешко, браћо и сестре, да учини, да научи. Ништа му није тешко да отрпи, јер га љубав носи. И зато, Господ шта од нас тражи, браћо и сестре? Тражи од нас да на Његову љубав, божанску љубав, Божију љубав, одговоримо нашом људском, човечанском љубављу. Е, тек тада је наша љубав на правом месту, ако је спојена са љубављу Божијом. Ако није, онда је наша љубав ова спољашња — волим оно што је чак и грех. Јер ни грех не може, браћо и сестре, да се учини док се прво не заволи. Ни грех не може да се учини, не треба да се заваравамо.
Зато треба да заволимо Бога, да бисмо одговорили на Његову љубав. А каже се тамо да Бог заволе нас пре него што ми заволесмо Њега. Амин. Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
