Током Литургије, а по прочитаном јеванђељу по Јовану зачало 65. упућена је свима н архијерејска поука која говори о вери или уверености да нас Господ никада и ни у чему неће оставити, да нас држи и води најбољим путем и да ће све привести добром крају (пример је апостол Тома и допуштање њему да се дотакне тел Васкрслог Христа). Неопходно је имати силовито уверење у нама да је све од Њега, па било и непријатно, да је све Његова воља света, потребно је живети мирно у преданости вољи Божијој. Оваква вера је изнедрила мученике (св. архиђакона Стефана), а после њих и вољне стадалнике, пустињске подвижнике. Она свуда подстиче на побожност и живљење у духу који прати речи апостола Томе после додиривања ребара Христових “Господ мој и Бог мој”.

По завршетку причешћа верних пресечен је славски колач и одслужен је помен за настрадале Србе на територији републике Хрватске у току ратних дејстава. 

Преосвећени је угошћен у крипти храма за трпезом која је продужетак ове тајанствене Тајне Вечере којом нас Господ везује за Себе али и међусобно, везом Нераскидивом (Собом Непролазним). 

Беседа епископа шумадијског Г. Јована