Приређивач (Негослав Јованчевић, професор крагујевачке Богословије) је радове епископа Саве разврстао у две основне целине: прву чине богословско-литургички списи, док се у другој налазе чланци из шире области црквене историје, груписани према темама као што су Српска патријаршија, српске црквене области и Црква у расејању, српски манастири, црквене личности. Као што је истакнуто у напомени приређивача, приликом прегледа списа из периодике, испоставило се да сви они припадају академско-научним врстама, и да се могу наћи у корицама књиге, мада је реч о радовима разнородне методолошке усмерености.
Владичина промишљања о смислу празновања Васкрса и Благовести отварају ову књигу и представљају богословске текстове у ужем смислу речи. Следе литургичке расправе из свих периода његове научне делатности. Од раније насталих, скрећемо пажњу на чланак “Како је у XI веку на Атону решен спор о посту” (1962) и “Први превод Јерусалимског типика код Срба” (1974) који представља, може се рећи, резиме његове докторске дисертације о Јерусалимском типику архиепископа Никодима. Како је епископ Сава у последњим годинама живота поново много радио на литургичким темама, из тог периода су врло важни радови, као што су “Слављење празника Телесног рођења Господа, Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа” (2000), “Богослужбена употреба Романових кондака данас” (2001) и “Свештеничке униформе и одежде” (2001).
Делом књиге који се односи на историју доминирају прилози о значајним црквеним личностима и њиховим даровима које су самопрегорно и несебично ти угледници поклањали верујућем народу (патријарх Герман, владика Николај Велимировић, Иларион Руварац, владика Иринеј Ћирић, владика Хризостом Војиновић, професор Радослав Грујић). Мада је владичина идеја да сачини енциклопедију монаштва Карловачке митрополије спречена смрћу, када се сагледају његови објављени радови, тај диптих је, мање-више, склопљен. Како је животопис српских патријараха објављен првобитно посебно, па накнадно укључен у књигу “Српски јерарси”, он се нашао у овој књизи, као и попис епархија и епископа Српске православне Цркве у периоду од 1920. до 1970. године. Чини се да ови радови могу бити драгоцени, на пример студентима, за систематизовање знања из историје Српске Цркве.
Подсећајући још једном да је историја Карловачке митрополије доминирала у прилозима покојног владике Саве, обавеза је подвући да идеју о њеним нераскидивим везама са Пећком патријаршијом и манастиром Хилендаром, он не гради на убеђењу, већ на објективним и немилосредним историјским изворима. Уосталом, његова посвећеност изворима била је знана сваком ко је познавао овог својеврсног полихистора Цркве. А преданост критичком методу је природна за научника који толико радова посвети архимандриту Илариону Руварцу, оцу оваквог погледа на прошлост код нас.
Чињеница је да су многи радови епископа Саве о догађајима и личностима из црквене повести настајали поводом појединих јубилеја. Овакав приступ, подсећајући да култура сећања и у савременим друштвеним односима игра запажену улогу, приређивач објашњава на следећи начин: “И након површног увида у ове текстове, јасно је да аутору није стало до пуке пригодности или понављања стереотипних и конвенционалних оцена о догађајима и личностима. Пре је реч о прилици да се, најпре изнесу недовољно познате чињенице, а потом критички и трезвено истакне стварни смисао јубилеја у црквеној и националној историји. Или да се укаже, ангажованом речју одговорног црквеног јерарха, на непримеран однос световних моћника према Цркви.”
Блаженопочивши владика Сава, као покретач и уредник многих црквених публикација, старао се да сваки редак, сваког аутора, буде ваљано и уредно штампан. Разумљиво је што је било пропуста, па је сабирање његових радова у овој књизи била прилика да се неке мањкавости, колико је то било у моћи приређивача, исправе.
Књига “Изабрани богословско-историјски радови” епископа Саве Вуковића графички је прилагођена великом књигољупцу и познаваоцу штампарских вештина, као што је био покојни владика. Формат књиге у спомен деценије од његовог упокојења је монографски и повезана је у платно, са, на насловној страни препознатљивим његовим потписом, који увек подсећа на ревност коју је владика Сава “равномерно распоређивао и на пастирско служење, црквену администрацију, свештенослужење, као и на поље интелектуалне делатности... неимарску делатност и социјално старање”.
Информативна служба Епархије шумадијске
