Скоро седам деценија отац Јован се даноноћно молио и постио у овом манастиру. Дочекивао и испраћао и венике и невернике и поклонике и свакоме је уделио неку реч утехе, на првом месту реч Јеванђеља. Отац Јован је био једна, могу слободно рећи, изузетна монашка личност нашег времена. По скромнисти се није никоме наметао, а њему су многи долазили по савете из његовог духовног монашког опита и искуства. Отац Јован је један од најстаријих монаха у нашој Цркви, колико ја знам само је још један из те генерације остао.

Браћо и сестре, човек је створен као икона Божија. Створен је да учествује у лепоти и радости у животу Божијем. Створен је, другим речима, за вечност, а не за пролазност. Створен је не да умре, него да живи вечно у Царству небеском. А да би живео вечно, потребна је вера у Бога и живот по тој вери. Управо како је живео наш старац Јован. Јер апостол Павле каже: А без вере није могуће угодити Богу; јер онај који прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да Он награљује оне који га траже (Јеврејима 11, 6). Са том вером смо се данас сабрали овде, са вером коју је имао игуман овог манастира отац Јован, који је, не само речју, већ својом вером и постојањем сведочио живога Бога. То потврђује и читав његов живот, бар ми то знамо који смо га познавали.

У раној младости Владислав, како је њему било крштено име, оставио је и оца и мајку и кућу и имање, и као јединац, дошао је у светињу, дао себе Богу и предао се Богу и овој светињи. И не само ово, него и сав свој иметак, кућу и имовину оставио је овом манастиру. Отац Јован је дошао у манстир у временима када су многи сами одступали од Цркве, када су многи заборавили Христа, не само заборавили него и устајали против Христа, устајали против Цркве Његове и рушили храмове у којима се слави име Божије. Тада, када су многи бежали од Христа, напуштали Га, нажалост и распињали Га, отац Јован је био међу малобројнима који су се отиснули из света и презирући све што је грешно у свету, дошао у овај манастир и обнављао га све док је имао и најмање снаге. Зхваљујући оцу Јовану, манастир Тресје је стекао велики углед у народу, те је народ хрлио у манастир да тражи духовну утеху уз молитве Светог архангела Гаврила коме је ова светиња и посвећена.

Као што је увек тешко, браћо и сестре, поднети растанак, тако је увек и нарочито тешко говорити у оваквим приликама. Данас смо сви, иако је то његова болест најављивала, заиста потрешени јер из нашег живота овоземаљског и привременог одлази једна снажна личност, једна богољубива душа, један правдољубиви човек, један храбри монах. Сви ми који смо овде долазили, можемо да се сетимо како смо овде у овој светињи, осећали присуство Божије, баш онако као што је отац Јован осећао и непрестано својим кротким и искреним срцем и језиком често питао поклонике, а и мене као Епископа: “Владико, осећате ли ви овде присуство Божије? Да ли осећате присуство Светог архангела Гаврила?” А ја сам се, верујте ми, понекад свему томе чудио, јер ни мени, ни нама којима је упућивао то питање, није било све то тако јасно као њему. Али, понекад, и ми као грешни људи могли смо да осетимо да је ту Бог, да је ту Богородица са свима Светима којима се управо молио наш отац Јован. Овде су многи нашли духовну утеху захваљујући баш њему, који је носи крст свој и крст свога народа, али часно у оно време када су појединци од крста бежали, када се на крст пљувало, када се крсту ругало, када је понижаван сваки онај који крст љуби и који крст носи - таква су била времена. Отац Јован је носио крст по угледу на Свете и по угледу на претхонике у овој светињи - непоколебљиво, храбор и усправно. Носио га је никада не узмичући пред болом и остао је веран крсту и веран Христу, ево до последњега свога даха.

Управо тим дахом желимо и ми да дишемо, дахом Божијим у овој Таворској гори у којој је смештен манастир Тресје и у коме је нашао свој мир овај предивни старац који пред нама овде лежи. Знао је отац Јован да некоме упути и понеки прекор, али су сви осећали да је тај прекор био пун љубави, пун бриге за наше спасење, а све у жељи да не скренемо са пута крста који нас води у спасење. Отац Јован је крст носио, крст љубио и тако са крстом и преко крста још овде на земљи улазио у васкрсење. Данас, окупљени око његовог одра, уместо надгробног ридања ми певамо песме уз алилуја, што значи Господ долази, Господ је са нама или тако нека буде. Јуче је Господ управо дошао по свога слугу, по душу свога слуге, по нашег доброг игумана да је одведе тамо где нема ни бола, ни туге, ни уздисања, него где је управо живот вечни.

Када се опраштамо од нашег игумана, требало би да се угледамо на њега, да морамо све да издржимо, и тугу и бол и понижавање и пљување, као што се то каже у црквеној служби монашења. А отац Јован ми је причао да је трпео и физичке нападе, али те људе није осуђивао него се и за њих молио као и његов Спаситељ, говорећи: “Опрости им Боже, јер не знају шта раде”. Иако је отац Јован и критиковао понекога, сви су осећали колико је волео народ који је долазио у ову светињу. А он је се молио за тај народ. То је народ осећао, браћо и сестре. Његови примери треба да буду подстицај за наш живот, како се треба Богу молити, како треба Богу служити, како треба у Бога веровати и Богу веровати, како се треба спасавати.

Данас, када се од њега опраштамо, помолимо се Богу да ова света обитељ, која је највише његовим трудом и љубављу обновљена и сачувана у тешким временима, доживи још већи напредак и да га замолимо да Господ пошаље правог наследника на место игумана ове свете обитељи.

Драги мој Јово, колико се сећам, пре петнаест година, када су ми они који знају шта је здравље и докле може човек да живи, рекли да отац Јован не може више од три дана живети, позвао си ме да те замонашим у велику схиму и ето од тада је прошло петнаест година. Господ ти је подарио, драги брате, да овде још петнаест година сведочиш Христа, да служиш Богу и овој светињи. А колико си био омиљен у народу, сведочи и присуство овог народа данас око твога одра. А ми смо, браћо и сестре, овде данас дошли да узмемо благослов оца Јована. Дошли смо да затражимо опроштај за све чиме смо се о њега огрешили и да га замолимо да се он, који се молио овде на змељи за нас, да настави да се још снажније и интезивније моли са места са којег су молитве јаче. Да се моли за нас Господу, да се моли за ову светињу, да се моли за читаву Цркву нашу, да се моли за оне који су ову светињу од срца помагали и са њим се трудили око ње, а њих није мали број. Ја се у име целе Епархије шумадијске захваљујем свима њима и свима вама овде присутнима, а који сте сарађивали са оцем Јованом на спасењу своме и на поправци и одржавању ове светиње, свима вама који сте се окупили око одра нашег оца Јована и молим Вас да останете у молитвеној духовној вези са њим, а исто тако да останете са овом светињом.

И на крају, ако неко није знао, отац Јован је у последње време био телесно слеп. Није видео дела својих руку, а знам да му је најжалије било, тако ми је говорио, што није видео живописану манастирску цркву, за чиме је цео животни век жудео. Али верујте, сада је духовно прогледао и види ову своју светињу, управо сада највише благодари свима на труду и дару, благодари свештенству намесништва космајског на челу са протом Љубишом Смиљковићем кога је неизмерно волео. А и Љубиша је волео њега. Он данас, верујем, благодари и господину Живораду Милосављевићу, наше добром председнику општине Сопот, на љубави, на помоћи, на разумевању. Он данас посебно благодари нашем брату Бранку који је дао сва средства да се црква живопише да би ови светитељи који су изображени у овој манастирској цркви били молитвеници пред Господом за све нас, заштитници и молитвеници нашег доброг и племенитог оца Јована.

Драги и поштовани оче Јоване, мој имењаче, како смо се звали, благодарим ти од свег срца на молитвама за мене, јер знам да си се молио. И зато данас, стојећи пред твојим одром, брате и оче, молим за благослов мој добри старче и имењаче, и да опростиш свима нама ако смо се огрешили и да опростиш и твом Владици... Нека ти је вечан спомен међу нама и Бог душу да ти прости!