Чтецирали су господа: Милош Коцић, Филип Берић, Василије Тешић.
За певницом су били богослови Светога Јована Златоустог под управом професора јерођакона Василија (Старовлаха).
На крају бденија Преосвећени Владика Јован обратио се верном народу пригодном поуком, честитавши му навечерје храмовне славе: „Вечерас смо се сабрали да молитвено замолимо Светога Саву да нас он води и руководи Христу као што је то чинио кроз цео свој земаљски живот. Овде смо се сабрали браћо и сестре да кажемо и они непријатељима Светога Саве и непријатељима српскога народа који су мислили и умислили да ако спале тело Светога Саве да ће бити уништено све. Међутим, Бог је велики, чудесан, и тај пепео који су они расули, он је све више и више умножио српски народ. Тај његов пепео је још више ујединио српски народ, тако да је српски народ помоћу Божијом могао да преброди сва она искушења, све оне невоље у историји својој. Ми браћо и сестре, када говоримо о Цркви Српској, ми мислимо на Светога Саву. Када говоримо о држави српској ми мислимо на Светога Саву. Он је наш духовни отац, он је нас у Христу родио. Најзначајније дело Светога Саве јесте што је схватио речи смисла Господа Хрсита да сви будемо једно. Он нам је дао Христа и науку Христову. Он нам је дао и Јеванђеље Христово. Докле год будемо на путу Светога Саве бићемо на путу Христовом. Светосавски пут јесте пут који је Свети Сава увео у Христов пут. Ако одвојимо Светога Саву од Христа, он неће бити Свети Сава. Замолимо се увек да нас он својим молитвама обједини, уједини и сједини. Треба да будемо Богу захвални што имамо Светога Саву, што имамо толику плејаду Срба светитеља из рода нашега. Зато је важно да тај род светосавски носимо у себи, да не дај Боже да будемо изроди светосавскога народа. Знамо ми ко је Свети Сава али морамо да учимо од њега. Морамо да мислимо о њему, морамо да схватимо који је труд и љубав Свети Сава уложио да би српски народ привео Христу. Нека сте срећни и нека сте Богом благословени!“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
У наставку је припремљен богат културно уметнички програм у организацији јереја Ивана Антонијевића, који већ дуги низ година води дечији хор Светога Саве при нашем храму. У програму су учествовали: дечији хор и фолклорни ансамбл Свети Сава, народни орекстар Предрага Миловановића Пегија са вокалним солистом Миланом Обреновићем. Дечији хор „Свети Сава“ извео је народне песме: „Чије је оно девојче“, „Во наше село малово“, док је фолклорни ансамбл извео игре из централне Србије. Господин Бојан Тошовић је рецитовао стихове чији је аутор, а који већ дуги низ година објављује своје радове у књижевним новинама и песничким зборницима. Драмски студио „Лепенице“ којег води г-дин Мирко Барјактаревић је такође својим пригодним певањем, старих традиционалних песама, украсио наш културно-уметнички програм.
На празник спаљивања моштију Светога Саве првог српског архиепископа и просветитеља, у уторак, 10. маја, свечаном литургијом началствовао је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, уз саслуживање: архијерејског намесника крагујевачког протојереја-ставрофора мр Рајка Стефановића, архијерејско намесника левачког Милића Марковића, протојереја-ставрофора Милана Бороте, протојереја-ставрофора Зарије Божовића, протојереја-ставрофора Синише Марковића, протојереја-ставрофора Животе Марковића, протојереја Драгана Брашанца, протонамесника Александра Сенића, протонамесника Бранислава Матића и јереја Ивана Антонијевића, јерођакона Јована Прокина и ђакона Александра Ђорђевића.
Чтецирали су богослови из братске богословије светог Јована Златоустог.
После прочитаног Јеванђеља по Јовану, обратио се ректор богословије др Зоран Крстић, који је честитао верницима храмовну славу, као и ученицима школе богословије, јер је Свети Сава општи заштитник и патрон просвете, тако да је и овај дан по његовим речима „друга слава богословије“.
У наставку је истакао да: „Када је Ирод желео да се реши својих проблема он је наредио да се одсече глава Светога Јована Крститеља, по житију, када су му принели главу она је и даље говорила, „Не можеш ти имати жену брата свога“. Када је исто тако велики везир Синан паша желео да затре сваки траг помена на Светога Саву, и по други пут када је желео да га убије и то неколико векова после његовога упокојења спалио је његове мошти на Врачару. Исто тако када су Јевреји хтели да се реше својих проблема, које им је, како су мислили, правио Син Божији, опет су том решењу прибегли. Изгледа да је то кроз историју најбољи начин да решите своје проблеме, да нестане онај који вам прави проблеме. То је сама суштина зла, да неко нестане, да га нема, да се учини као да никада није ни постојао. И најзад сетимо се шта ми помислимо и кажемо у љутњи и када она траје читав живот, када другоме кажемо: „Ти за мене више не постојиш“. Претпостављам да смо сви чули ту реченицу, и понеки од нас је изговорили... Шта она значи? Директно супростављање вољи Божијој. Бог хоће да постоји свако од нас, а онда ми кажемо са Иродом, Синан пашом, и читавим низом разноразних људи: ти не треба да постојиш, моја воља треба да буде испред Воље Божије. Оно што видимо у свему и у свим овим примерима јесте та жеља за непостојањем, да некога нема. Са друге стране опет имамо много више оних који се нису плашили ове претње. Ја бих желео само да кажем неколико реченица о страху. Страх је осећање које је тако присутно последњих година, да га осећамо око нас. Све у нама може да створи непријатни а у правом смислу и непожељни осећај страха. Када год човек осети страх, то је сигуран знак присуства греха. Ако се сетите које је прво осећање које је Адам имао после пада јесте осећај стрха. Када се ми плашимо то треба да нам буде прво на памет, да смо пали и грешни људи, и да се зато плашимо. Са друге стране када погледамо примере које смо видели, видимо ли ту страх? Рекао бих да не. О томе на Господ говори да савршена љубав изгони страх. Оно у шта су се уздали светитељи и најбољи и највећи међу нама, Свети Сава, јесте Господ. Једини начин да се ми учврстимо у животу, и да победимо и надјачамо страх јесте наша блискост и заједница са Богом. Другог начина нема, браћо и сестре. Када нам у Јеванђељу које смо синоћ чули на бденију: Ви сте светлост свету. Не мисли Господ да смо ми безгрешни. Господ мисли да смо светлост, зато што смо сагледали истину и зато што се не бојимо Бога. Кључна ствар и страх који покреће читаву машинерију греха јесте страх од смрти. Али ево у овим примерима поново немамо и невидимо у светитељима и мученицима тај страх од смрти. Дакле, заједница и љубав према Господу јесте оно што изгони из човека чак и страх од смрти. Посебно у овим васкршњим данима да нам то буде непрестано на памети. У историји ће увек бити Ирода, Синан паша, па чак и из нашег рода рађаће се велики везири, али ако у ове дане славимо победу над смрћу, зар не треба да нам буде јасно да је Господ победио све могуће Синан паше и из кога разлога треба да се бојимо? Хришћанин када је светлост свету он је човек који се не плаши ни зла, ни греха, ни смрти. Јер све ово је Господ победио. Они који су у заједници са њим, то исто доживљавају и преносе другим људима. Тај нарадоснији догађај победе над смрћу јесте оно што прослављамо на свакој литургији и оно како смо уклопили тај празник празник спаљивања моштију. Како спаљивање моштију може да буде било какав празник? Али у тој перспективи Васкрсења и победи над злом то јесте празник. И то је оно што треба да се трудимо да преносимо свету. Христос Васкрсе!“
У наставку свете литургије, свечана литија је направила опход око светог храма, испред кога је пререзан колач, који је спремљен љубављу колачара госпође Јулке Карић, која је уједно припремила и славску трпезу за госте. Наш свети храм је украшен раскошним цвећем и трудом цвећаре „Мамарама“, који су жртовали време и средства за нашу овогодишњу славу, а у порти храма је организовано и пригодно послужење за верни народ и госте.
ђакон Александар Ђорђевић
