Ако си Симон Киринејац, узми крст и следуј за Христом.
Ако си распет као разбојник онда признај Бога као благодарни...
Поклони се Распетоме за тебе, ако си (= будући да си) распет...
Ако си Јосиф из Ариматеје умоли тело од оних који су га распели,
твоје нека постане очишћење света (односно тело Христово).
Ако си Никодим, ноћни поштовалац Бога, погреби га у страхопоштовању.
Ако си Марија, или друга Марија, или Саломија, или Јована,
плачи рано ујутру, угледај први камен, узет од гроба, а може бити и анђеле и самог Исуса...
Буди Петар или Јован, похитај ка гробу.
Ако Он силази у ад, сиђи и ти заједно са Њиме.
Познај оне тајне које је тамо савршио Христос:
у чему је домострој двоструког силаска?
У чему смисао?
Спасава ли све без изузетака својим јављањем, или и тамо - само верујуће?
Свети Григорије Богослов

Треће недеље после Пасхе, враћамо се корак уназад, према Христовом гробу. За време Страсне седмице Црква нас води кроз искуство Гроба и тајну смрти Богочовекове, учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања, одмора Божијег. На Недељу мироносица Црква слави „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности.

У Јеванђељу по Матеју, које се чита на вечерњу Велике суботе (Матеј 26, 1-8), говори се о земљотресу и о камену који је са гроба Господњег померио Анђео. У одломку нам се каже да је анђео саопштио женама да је Гроб празан, да је Христос изашао из Гроба, а да печати на гробу нису били сломљени.

У Јеванђељу по Марку, које читамо ове недеље (Марко 16, 1-8), видимо да жене излазе рано ујутро на гроб са мирисима да би помазале Исусово тело. Иако знају да је камена стена на улазу у гроб тешка и не знају како да је помере, оне ипак одлазе, без икакве гаранције да ће успети у својој намери. То је већ чин вере: ићи без зајамченог успеха, када је много тога против нас и када немамо представу шта ће испасти од наших напора.

Иако су, по речима светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене су биле упорне и верне, и зато су прве примиле вест о Васкрсењу. Оне су одлучиле, упркос наређењима Синедриона, да испуне све прописане посмртне обичаје, и да прате Исуса до краја из љубави према Њему. У многим земљама у којима је вера прогањана можемо видети исте појаве. Након Бољшевичке револуције 1917. године у Русији, годинама су само жене долазиле у цркву. И оне су својом храброшћу спасле од затварања и рушења многе православне светиње у Русији.

Анђели, гласници Васкрсења су били обучени у бело. Анђео кога описује свети апостол Матеј, на основу сведочења Марије Магдалене, личио је на муњу. Ти аншели су били сведоци Светлости збиг чега је њихова одећа сијала светлосном силом Васкрсења.

Боје Пасхе су црвена и бела, јер су то боје стрдања и Васкрсења. Украшавајући овим двема бојама наше цркве, домове и празничне трпезе, одабирајући празничну одећу у овим двема бојама, ми се сећамо Христове победе над смрћу кроз страдање и Васкрсење.

Реч „Јеванђеље“ значи „Добра вест“. То је, пре свега, добра вест о Оваплоћењу Христовом коју је објавио Анханђело Гаврило, Добра вест о Царству Небеском, коју је проповедао Исус Христос и Добра вест о Васкрсењу Христовом, коју су женама објавили светли Анђели.

Марија Магдалина је последња остала под Крстом и прва је била код Гроба. Зато она није само била прва да чује анђелску објаву Васкрсења, већ је прва срела Васкрслога Христа. Исус је, као Срцезналац, знао да је ова жена спремна да прими Добру вест, и зато је, за време свог земаљског живота, примио њен принос и помазање скупоценим мирисом, што гледано из перспективе Његовог погребења (које је предстојало, треба тумачити као доказ њене љубави: „А она изливши мирис овај на тело Моје, учини то за Мој погреб. Заиста вам кажем: Где се год успроповеда ово Јеванђеље по свом свету, казаће се за спомен њен и ово што она учини.“

Марија Магдалина је од Анђела, а потом, и од самог Христа, добила задатак да објави Добру вест апостолима. Реч „апостол“ значи „посланик“. Исус је изабрао своје апостоле да би их послао да проповедају Добру вест свету, односно да науче народе Јеванђељу. Апостоли сами себе описују као сведоке Васкрсења (Дела 1, 22). Али, и поред свега тога, Марија Магдалена их је, ипак, престигла, и на известан начин постала апостол апостолима, јер је она први сведок Васкрсења.

+ + +

Поред Марије из Магдале, остале мироносице које су у први дан недеље дошле на гроб да помажу Христа, биле су: Саломија, кћи Јосифа Обручника, а супруга Зеведејева, мајка Апостола Јована Богослова и Јакова и Марија, мати Јакова Малога и Јосије (Мк 15,40). Апостол Лука спомиње још и Јовану (Лк 24,10).

У Синаксару Недеље мироносица помињу се још Марта и Марија, сестре Лазареве, Марија Клеопова и Сосана. Празник је установљен у IX веку, а песме за празник писали су Анатолије, игуман студијског манастира (IX век) или солунски Епископ (IX или X век), Косма монах (око 743) и Теофан (после 843). У служби ове недеље певају се из посљедованија Великог петка и песме посвећене мироносицама и тајним ученицима Христовим.

Те недеље, као и три наредне, на вечерњу се после стихире на стиховње певају стихире Пасхе: "Пасха свјашченаја", а на јутрењу читав Пасхални канон са додатком нарочитих богородичних (који се и током Светле седмице певају после тропара Пасхалног канона свакодневно, осим првог дана). Тамо где је храм посвећен женама мироносицама, додаје се још и величаније. Особеност суботње службе ове седмице је то што се на њој врши оданије празника, па се зато на "Господи воззвах" певају исте стихире као и на сам празник.

Веселин Кесић

 ПРАЗАН ГРОБ У ТРЕЋИ ДАН

Сва четири јеванђеља нам сведоче о смрти и сахрани Христовој, као и о посети жена-мироносица гробу Христовом у ''први дан недјеље''. Оне су вероватно дошле да ''осмотре грон'' (Матеј 28, 1) да би га оплакивале, мада је свети апостол Марко нагласио да су оне две ноћи планирале да помажу Христово тело. Никаква идеја о васкрсењу им није падала на памет. Када су допрле до гробнице, огромни камен са врата који је онемогућавао улазак у гроб био је одваљен, и при уласку у гроб су виделе ''младог човека'' одевеног у ''беле хаљине'', али на њихово чуђење нису видели тело Исусово. Уместо тога су чуле анђела како им говори : ''Устаде (ηγερθη), није овде''. У страху и зачуђености оне су побегле од гроба, ''и ником не казаше, јер се бојаху'' (Марко 16, 3-8). Код Матеја и Марка се помиње један, док се двојица појављују код Луке и Јована. Сви се ипак слажу, да анђео или аншели се овде појављују као небески гласници, сведоци и интерпретатори васкрсења.

Основно слагање између јеванђелиста и њихових извештаја о томе шта се догодило у први васкршњи дан је значајније, од извесних противречности које можемо наћи у њиховим јеванђељима. Сва четворица јеванђелиста носе сведочанство празног гроба, било да то експлицитно износе или да попут светог Марка то јасно подразумевају. Извесна одступања у њиховим извештајима нам уствари сведоче о њиховој аутентичности и служе нам као важан индикатор да прича о празном гробу припада најстаријем јеванђеђском предању. Невероватно би било да су приче о празном гробу сврстане у легендарна улепшавања каснијег периода Цркве, јер ако их је Црква заиста измислила, од ње бисмо очекивали складнији опис. Црква није никад покушавала да улепшава догађаје, и уместо тога увек је верно преносила Предања која је примила.

Мањак једообразности такође сведочи о историјском карактеру извештаја који описују реакцију жена-мироносица које су откриле празан гроб у ''трећи дан''. Њима је било откривено да је празан гроб последица васкрсења Христовог. Када јеванђелиста Марко наглашава застрашеност или страхопоштовање који се појављују код жена, он нам уствари кроз то указује да је празан гроб у основи видљиви знак васкрсења. Њихов страх је прави пример искуства које је Рудолф Ото окарактерисао као mysterium tremendum. (Термин mysterium указује на натприроданм трансцедентан карактер Бога. Он је ''потпуно различит од других'' и ниједна твар не може да се пореди са њим. Придев tremendum указује на страхопоштовање које се доживљава када се неко сусретне са ''потпуно другачијим бићем''. види: Rudolf oto, The Idea of the Holy, London, Oxford University Prfess, 1923.) Оне су са трепетом и ћутањем реаговале на овај неочекивани и трансцедентни животни догађај, који се десио у гробу – ћутање је обично изражајније од речи. Свети Лука нас извештава да су жене биле збуњене и уплашене. Оне су спустиле своје главе на земљу када су виделе ''двојицу младића'' који су уствари два анђела, како стоје поред њих. „Шта тражите живога међу мртвима?“ – питаху анђели ове жене (Лука 24, 5). У јеванђељу по Матеју жене мироносице доживљавају слично искуство. Марија Магдалина и „друга Марија“ су напустиле гроб „ са страхом и радошћу“ (Матеј 28, 8), јер, како свети Јован Златоусти пише „оне су виделе невероватну ствар, и изван њиховог очекивања празан гроб, у коме сз раније виделе како Исус лежи“. Било да је порука васкрсења упућена од стране „анђела“ код Матеја, или од „двојице људи“ код Луке, она је јасна и меродавна: десио се догађај васкрсења.

Марија Магдалина и друге жене са њом су споменуте у извештајима о празном гробу у сва четири јеванђеља. Свети Јован Богослов спомиње једино Марију Магдалину, али не искључује могућност да су и друге жене са њом учествовале у овом за нас значајном јутру (види Јован 20, 2 – „не знамо где га положише“). Оне су и прве које су виделе васкрслог Христа (Јован 20, 11-18; Марко 16, 9). Било би просто невероватно да је предање о женама мирносицама и празном гробу, касније лансирала Црква у складу са њеним потребама, Какву би корист Црква имала од тога? Јеванђеља су написана у свету и атмосфери која се непријатељски опходила према сведочанству ових жена. Ипак, јеванђелисти су користили Предање Цркве и записали су њихова имена и њихова сведочанства. Ове жене су пратиле Исуса из Галилеје ка Јерусалиму; оне су му служиле, виделе су Његово распеће и сахрану и биле су сведоци празног гроба. Њихова имена и дела нису била продукт креативне маште јаванђелиста али припадају што се десило у прошлости. При помињању жена као значајног и важног фактора прве Васкршње недеље, а не апостола Петра, Павла, Јакова или Јована, јеванђелисти верно следе чињенице које су примили од Цркве у њеним најранијим временима.

Са речима „Он је васкрсао“, анђео код Марка упућује на нешто што се већ догодило. Моменат васкрсења није забележен. Ниједно људско биће није било сведок васкрсења Исусовог из гроба. Анђео се појављује као небески благовесник васкрсења пре људског сведочења о празном гробу и о васкрслом Христу. Свети Матеј потврђује да су мироносице прве нашле празан гроб, као да су оне прве среле и поклониле се Христу одмах након Његовог васкрсења (Матеј 28, 1-10). Он ипак није писао о моменту и дану у коме се васкрсење одиграло. Анђео је по Матеју са неба и одвалио надгробни камен, не да би олакшао васкрсење, нити да би помагао Месији који се мучио на Крсту и који је сахрањен, већ да би омогућио женама да виде да је гроб празан и да је Христос, већ устао из мртвих )28, 2). По речима светог Јована Златоустог, анђео је одвалио камен: „да би /жене мироносице/ могле видети да се у гробу не налази тело. Из тог разлога он је померио камен, из тог разлога је земљотрес наступио, да би путем тога устрептале и спознале то.“

Иконографија васкрсења у Православној Цркви нам не представља моменат Христовог васкрсења из мртвих. Свето Писмо не прихвата никакав опис овог момента, а такође помен о овоме не можемо наћи у ранохришћанској уметности. (Постојали су покушаји да се опише моменат Христовог васкрсења у апокрифном Јеванђељу по Петру и Јеванђељу по Јеврејима, које Црква није прихватила. Икона која осликава моменат васкрсења је настала много касније, то јест кад су иконписци били под утицајем ренесансе. Фревно предање православне иконографије има два начина интерпретације васкрсења Христовог: икону силаска Христовог у ад и икону која представља жене мироносице на гробу Христовом. Прва је „теолошко“ сведочанство о васкрсењу, на којој се осликава догађај који није виђен и који није могло видети ниједно људско биће, мада се то спомиње у Новом Завету (матеј 27, 52; Дела 2, 27; 31; Ефесцима 4, 8-10; 1. Петрова 3, 19-4, 6). Ова икона је повезана са службама Велике суботе, која означава сврху и резултат Христовог силаска у ад. Друга икона је „историјски“ приказ онога што се догодило у први дан недеље као што је и записано у јеванђељима, и од одређеног је значаја за разумевање повезаности крста, гроба и васкрсења.

Васкрсење је Божије дело, и порука васкрсења прво долази од Њега. Његов анђео или благовесник говори женама-мироносицама да се оне не смеју плашити, а затим их обавештава о васкрсењу. У јеванђељу по Јовану два анђела нису гласници васкрсења. Уместо тога, Исус је са својим васкрслим телом поздравио Марију Магдалину изван гроба, и преко ње пренео поруку за своје апостоле (Јован 20, 11-18).

Из књиге: Први дан Нове твари – Васкрсење и Хришћанска вера

Краљево 2006, превод с енглеског Славиша Д. Костић

Александар Шмеман

ЖЕНЕ МИРОНОСИЦЕ

 Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су - како каже Јеванђеље - напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.

За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други - чудо, трећи - исцељење, четврти - ослобођење од мрског римског јарма, пети - уређење својих земаљских послова.

Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу - проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека - ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.

Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски "успех" јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се - по речима Јеванђеља - "узбудио сав град". Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?

И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар - који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом - у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га... "И тада Га'' - пише јеванђелиста Матеј – ''сви ученици оставише и побегоше...".

Међутим, нису сви побегли.

Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске "славе" били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима - како видимо из Јеванђеља - Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај - управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: "А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина'' (Јован 19, 25).

А потом, пошто је Исус већ умро:

"Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса"(Јован 20, 38-42).

Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би - по обичају тог времена - помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав "Радујте се!" који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.

Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.

Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састра-давали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту - када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се "жалости и тугује" - одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. "А Марија стајаше крај гроба плачући."

Тако кроз све векове плаче љубав.

Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.

И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је пр-вој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је "победа прогутала смрт" и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.

Ето то је смисао изласка жена-мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама-мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.

Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.

Вековима већ у свету - истина слабо, али непрестано - светлуца и просијава све-тлост верности, љубави и састрадања жена-мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.

Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена-мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би - без обзира на све његове успехе и достигнућа - био само један страшан свет.

Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава чо-вештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што - без обзира на све зло које господари светом - у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.

"Немају вина...". Али, док је она ту - мајка, жена, невеста - биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све... (О. Александар наводи речи које је Пресвета Богородица упутила свом Сину Исусу на свадби у Кани Галилејској када је сватовима понестало вина. Ради се о символичкој слици палог света који је остао без вина, тј. без божанског живота у себи. И поред тога што је Исус Својој мајци одговорио да "још није дошао час Његов", она - у својој материнској истрајности - слугама које су стајале поред трпезе каже: "Што год вам буде рекао учините". Христос претвара воду у вино и тиме сиволички показује пут спасења човека и света: пут преображења палог у Богом обновљено и смртног у Богом бесмртно. /примедба  преводиоца/)

Превео Матеј Арсенијевић