После парастоса, присутнима у Светоуспењском храму обратио се Преосвећени Владика Јован овим речима:
„Помолисмо се Богу за покој душа свих оних који су пре четрнаест година живот свој положили на бранику имена Божијег, вере православне, огњишта свога. Молећи се за њихове душе, Црква нам говори да они никада нису и не могу бити заборављени, јер како може родитељ заборавити дете своје. Може ли то учинити крвни родитељ, брат, сестра, може ли то учинити пријатељ, комшија? Не може! Али ако се не молимо, ако се искрено не молимо за душе њихове, онда их заборављамо. Али Бог никога никада не заборавља, Бог ни ову нашу браћу и сестре никада не заборавља.
Наша молитва јесте за покој душа њихових у месту праотаца наших Аврама, Исака и Јакова. Ако се не молимо, онда ће само за нас они бити заборављени, или ће их памтити они који су били учесници, саучесници мука и невоља српског народа. Ми смо се вечерас у овом светом храму помолили Богу за њихове душе, размишљајући како је њима било, када су их прогонили, када им нису дали ни то основно људско право, да мирно изађу са свога прага. Гледали смо сви оне страшне снимке, где су у току пута били мучени и убијани. Гледајући то, браћо и сестре, размишљао сам, и данас размишљам, у име кога и за кога су они поубијани? Да ли је тај српски народ убијан зато што је можда отимао туђи праг, или туђу стопу земље, или насртао на другу веру? Не! Није због тога убијан и прогањан. Мучен је и убијан само зато што је вере православне. За сваког човека је тешко кад види да му неко најмилији страда, то је тешко и претешко, али Богу хвала, и поред свих мука оних који су то преживели и гледали – можда ће ова моја реченица звучати несхватљиво – страдање је било разлог да се радујемо. Зашто да се радујемо? Зато, што нису убијени као злочинци, нити су насрнули на туђу веру и на светињу живота другог. Размишљајући о овом ових четрнаест година, колико је прошло од тог злочасног погрома, питам се како човек може тако да се изопачи, да буде гори од звери. Ми данас често чујемо да су поубијани у име правде. Не знам које, Божије сигурно не!. У име Истине Божије, сигурно не! Мислим и размишљам, какав је то Бог у име кога треба убијати – а чини ми се да су поубијани у име неког Бога.
Али, ми нисмо овде да судимо, ми смо овде да се помолимо Богу, а суд да препустимо Вечном Судији, Ономе који ће свакоме дати по делима својим, не само онима који су убијали, него и онима који су убијени а нису живели како треба. И они ће примити суд и то онај Божији, прави суд. Ми нисмо овде да неког окривљујемо, иако можда за то имамо разлога, него да се помолимо Богу за покој душа наших изгинулих, а у исто време да се молимо да Господ отвори свачији разум, сваком човеку, без обзира ко је он, да сви схвате да зло добра не може донети. У таквом хаотичном понашању, једино Бог може да просветли људски разум, да би схватили да не насрћу на светињу живота, јер живот нисмо себи дали, него смо га добили као дар. А оно што нисмо дали, немамо право, ни ми Срби, ни било ко други, да одузимамо, већ то треба да оставимо правди Божијој. Треба да се помолимо Богу, не само за оне који су поубијани, већ и за оне протеране, за које не знамо где су, нити шта је са њима. Да се помолимо за оне који пате данас за својим прагом и за својом грудом земље. У исто време, треба да се потрудимо да им покажемо – где год су се настанили и живе – како је и то њихова груда земље. Нека Господ упокоји њихове душе. Нека Господ унесе радост и мир и спокојство у душе сродника и пријатеља који тугују за онима што су своје животе дали само зато што су чували веру Православну и што су били Срби. Бог Вас благословио.“
