Чтецирали су: Лазар Антонијевић, Борко Богићевић, Марко Гаљак, Никола Марковић и Петар Недељковић.
Већ дуги низ година Високопреосвећени митрополит у нашем светом храму сабирао верни народ на празник Детињци, и окупљајући их у заједничкој вери и једнодушној молитви.
По благослову Митрополита шумадијског верном народу обратио се отац Александар Мирковић, сабрат храма Светога Саве, који је истакао да:
“Наше окупљање и ово наше Свето Сабрање јесте наше надање и исповедање у Милост Божију која јесте нико други до Син Очев Господ наш Исус Христос и зато је мало пре, уводећи нас у читање свештених списа, певао сав хор цркве “Да буде, Господе, милост Твоја на нама, као што се уздасмо у Тебе”.
Али је страшно и ужасно када, браћо и сестре, човек изгуби ово уздање у Бога у свом животу и све своје надање усмери на овоземаљске стварности и привидности.
Тако смо и данас чули причу из Јеванђеља по Луки која носи врло занимљив наслов - “Прича о безумном богаташу.” Из наше људске перспективе он је био све само не неразуман. Човек, који је био умешан у своме послу, коме је година била сасвим успешна толико да је морао старе житнице да сруши како би могао сво ново жито да прими и смести. После свега је рекао себи и својој души: “Душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се.” На први поглед ништа посебно не примећујемо. Човек је радио, зарадио и хоће да ужива. Шта ту има лоше? Онда кад још мало боље загледамо ми видимо да је ово заправо слика данашњег модерног човека, модерне културе и цивилизације. Човека чији је животни циљ пословни успех и телесно уживање. Концепт радне седмице и недеље за уживање. Човека материјализма, културе хедонизма и на крају цивилизацијског нихилизма.
Међутим, ту и ни откуд Бог се појављује и пита:” А где сам ту ја човече? Где сам ја у том твоме концепту живота?” И тако одједном у сред недеље се чују нека звона са храма, неки људи недељом ујутру хитају ка храму и цела прича мења правац, смисао, контекст, идеју,.....Шта се то пореметило и десило? Из божанске перспективе све нам је дато као дар и благослов. Све. Кроз те дарове ми видимо Дародавца и све нас силе покрећу на благодарност и даље на Литургију. Овај богаташ је био безумни зато што је његов чин био нелитургијски. Зато што га његово добро земаљско стање није подстакло на захвалност него на равнодушност према вечном и непролазном. И зато каже Господ:” Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити?” И завршава: “Тако бива ономе који себи стиче благо, а не богати се Богом.” Истинско богатство је имати Бога у себи. То нам и сам језик тако отворено открива да онај ко то не види заиста мора бити “безуман.”
Наши старији људи браћо и сестре, имају обичај да кажу кад нешто планирају “ако Бог да.” Једна узречица наизглед врло формална, често несвесно речена и површно изговорена. Међутим, она је све само не један обичан формални израз. Напротив, она је израз најдубљег поверења у Бога које прелази са оног површног механичког рационалног обрађивања информација на један дубљи интуитивни ниво поверења да оно што се дешава са нама јесте одраз саме Љубави Божије. Ми је просто надразумно осећамо и познајемо и кажемо “ако Бог да.” То није рекао овај богаташ у Јеванђељу и зато је постао и за навек остао “безуман.”
У наставку се отац Александар дотакао празника Детињци, који истичу значај породице за Цркву Божију:
“Дочекујући празник Рођења ми полако и помало слушамо догађаје који су збивали Светој Породици. Па су тако и ове недеље пред Божић као што знамо посвећене породичним ликовима отаца, мајки и деце. Данас славимо Детињце.
Стиче се један жалостан утисак, подстакнут празничним тв и интернет садржајима а у мору обичаја који прате велике празнике као и овај ка коме идемо – да је све у служби топле породичне атмосфере, у суштини једне приватне, аутономне и од Бога изоловане заједнице. Па чак и Црква и Света Литургија је само део тог једног празничног фолклора и колорита. Међутим, празника ради и ових предстојећих светих недеља треба да знамо... Христос својим рођењем ствара једну нову породицу у којој смрти и пролазности нема. У којој незахвалност и неблагодарност не постоје јер је све само благодарење – Литургија. Ту породицу ми називамо Црквом и она је свима нама наша мајка. Она нас, њену децу, храни као свака мајка – својим телом и млеком. Нема ништа да нам да као замену, једноставно нам даје саму себе кроз Свето Причешће. Ту заједницу гради Дух Свети као Извор свих добара и дарова. Неке даје као епископе, неке као свештенике, ђаконе, неке као освећен род и народ, неке као појце, сликаре, беседнике, језикозналце, подвижнике, девственике, побожне родитеље и делатнике свако по своме дару у свом парохијском храму. И сви ми тако сабрани у тој породици видимо и препознајемо јединог Оца свих нас и тако кличемо да је “Благословено Царство, Оца и Сина и Духа Светога.Амин.” То Царство јесте наша истинска породица, истински живот и заједница. И на то нас наш Богомладенац Господ Исус Христос небројено пута позива и подсећа. Оно што је нама битно - ова заједница није нека стварност другостепена у односу на нашу породицу. Напротив! Свака породица тек учествовањем у овој добија своје освећење, преображење, циљ и смисао постојања. Задобија вечност и непролазност. Сви ми, учествујемо већ сада и овде и биолошки у једном крвотоку – оном за живот вечни. Зато кад се ми обраћамо са “брате и сестро” то није неки посебан културни црквени поздрав. Тај поздрав изражава само биће онога што јесмо – нова заједница и породица. У Христу окупљени, сабрани, причешћени јесмо брат и сестра. Слободно можемо рећи истинскији брат и истинскија сестра од оних који биолошки јесу али у Чаши Господњој то, на жалост, нису. Зато ове недеље и постоје. Да нас подсете на важност тренутка у коме живимо и одлука којих доносимо. Овде, браћо и сестре, задобијамо тај нови идентитет да нисмо више “чеда тела него чеда Царства Небеског.”
Поучени и овом јеванђелском причом – ништа није наше. Сви они пуни амбари и кошеви нису били оног богаташа. Он то није видео и зато је као “безуман” у причи остао. Све је било и јесте Божије – “Твоје од Твојих.” И наша деца нису тако приватно па онда и природно посесивно наша. Она су Божија и она су нам дата да будемо њихови старији помоћници и сарадници на путу спасења. Данас славимо празник “Зачећа Свете Ане,” мајке Пресвете Богородице. Овај празник је живи пример овога што говоримо. Свети богородитељи Јоаким и Ана нису могли да имају деце, кад их је све напустило ето га Господ. Добили су јединицу Пресвету Богородицу. Нису је као јединче љубоморно чували. Напротив! Као девојчицу су је храму оставили а они је повремено посећивали. Њену младост и своју старост Богу препустили. Ови мудри родитељи су имали свест припадности једној широј и другачијој заједници. Негде наслућивали а ето дао Господ кроз њихово поверење у Њега да буду директни учесници и чиниоци историје спасења. Тако драга децо Божија, научите данас да кад нешто радите, планирате, кажете “ако Бог да.” Данас када доносите неке мале одлуке сутра велике реците “ако Бог да.” Та мала узречица нека вам буде у животу вођица. А и ви родитељи будите Богу благодарни и захвални. Живимо у неким “злим данима” (апостол Павле) опште хистеричне незахвалности и неблагодарности. Сваког према свакоме! Зато кажемо, говоримо, опомињемо да где Бога нема, где Литургије нема, где хлеба небеског нема - нема ни благодарности и зато су нам деца незахвална и неблагодарна драги наши родитељи. Нека нас овај и сваки празник опомене да “схватимо шта је воља Господња,” да пазимо добро како живимо “не као немудри” – како смо чули данас у Посланици или као ови “безумни” из ове приче, него да се владамо и “деца светлости будемо.”
Беседа јереја Александра Мирковића сабрата храма Светога Саве у Крагујевцу
У наставку свете литургије Високопреосвећени митрополит причестио је верни народ, и наше најмлађе вернике, који су дошли да заједно на овом светом литургијском сабрању обележе празник Детињци, приближујући се Витлијемској пећини и најважнијем рођењу у историји света, Рођењу Господа нашега Исуса Христа.
