Након прочитаног Светог Јеванђеља, окупљеним верницима се богонадахнутом беседом обратио Високопреосвећени Митрополит:

„У име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћо и сестре данас прослављамо два велика и веома значајна празника. Прослављамо Обрезање Господа Нашега Исуса Христа и Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске. Управо смо се у овом храму сабрали да данас литургијски прославимо ова два значајна празника, и да литургијски заблагодаримо Богу што нас је данас удостојио да принесемо себе као живу жртву, и што ћемо се, ако Бог да, причестити Жртвом Христовом, то јест Телом и Крвљу Његовом и тако се сјединити са Богом, примити Бога у себе, а у исто време то подразумева да се сјединимо и једни са другима. Да се сјединимо са Живим Богом и са Живом Црквом Христовом. Зато нека су срећни данашњи празници, срећна слава овога храма вашем свештенику, вама свима овде окупљенима. Да се помолимо Богу, да замолимо Светог Василија Великог да се он моли за нас браћо и сестре, да се одржимо као људи, да се одржимо као народ Божији, да заблагодаримо Богу и за прошлу годину, и да Га замолимо да нам буде Милостив у овој Новој години у коју улазимо данас. Да нам да силу са висине и Благодат Духа Светога, да нас Он води и руководи у овој години и целом животу, јер браћо и сестре времена су озбиљна, то морамо да схватимо. Ако човека не води Дух Свети, залутаће! Пашће! Али кога води Дух Свети, никада неће одустати од Истине, а Истина је једна, то је Господ наш Исус Христос. Рекох да данас прослављамо два велика празника, шта нам показују и шта нам значе ова два празника. Значе нам много! Обрезање Господа Исуса Христа нам говори да је Господ наш примио људски природу на себе, поред Његове Божанске природе, Он се поистоветио са нама и постао један од нас. Замислите те велике Тајне Божије, да се Бог родио, да се оваплотио, да је постао један од нас, и да је се то чинио ради нас и ради нашег спасења. Бог је постао човек да би човек постао Бог по благодати, а не по суштини. У Његовој личности су се сјединиле две природе, људска и божанска. Он само на свој божански начин саосећа са нама јер је живео у овом свету, свашта је доживљавао у овом свету, као и ми ђто свашта доживљавамо, и да га народ хвали и да га куди, да га народ пљује, да му суди и да народ толико огугла да не осети ту љубав Божију, која је свела Бога на земљу. Уместо да род људски узврати на ту љубав Божију љубављу, грех који одваја човека од Бога, помрачио је ум том народу и уместо да му узврате на љубав-љубављу, он је Бога распео на Крст. Мислио је да може убити Бога! Свако ко мисли да може убити Бога, убија себе, јер устаје против Бога. Када човек устане против Бога, устаје против свега што је божанско, зато устаје и против човека, јер је Божији човек. Као што непоштен устаје против поштеног, као лопов устаје против поштеног и не може да поднесе поштеног човека, јер га свесно или несвесно стално опомиње на поштење, али човек неће себи да призна себе.

Старозаветно обрезање је било видљиви знак припадности Израиљском народу, али обрезање је преображај нешег крштења. У Старом Завету су се обрезивали и тиме доказивали коме припадају, а ми у Новом Завету када се крштавамо показујемо коме припадамо и у чије име се крштавамо. Тада се облачимо у Христа, примамо благодат, примамо, по речима Светих Отаца, Нову Твар. Тако нови човек у Христу је просвећен благодаћу Духа Светога. Зато нас Свети Апостол Павле у својим посланицама на више места опомиње да не гасимо Духа Божијег у себи. Када човек угаси Духа Божијег у себи, у њему почиње да дивља његов човечански дух. Зато тај човечански дух неће Бога, хоће он, човек да буде Бог. Угасио је духа Божијег у себи.

Крштена душа у склопу Свете Тајне Крштења прима и Свету Тајну Миропомазања, кроз коју се задобијају дарови Духа Светога, без којих човек не би могао духовно да живи. Човек живи духовно и телесно, само је поента у томе коме човек даје предност, духу Божијем или даје предност телесном животу, а потребно му је и једно и друго. Потребно је да знамо како и чиме хранити душу. Тело знамо чиме се храни, а душа се не храни ни хлебом, ни било чиме овоземаљским, већ се храни Христом, а то значи причешћивањем јер се причешћујемо ради опроштаја грехома и због живота ечног. Причешће нас опомиње да нас је Господ створио за вечност, зато се причешћујемо за садашњост, али и за вечност која је пред нама.

Драга браћо и сестре, који су то дарови Духа Светога? На првом месту је вера, али и љубав, смирење, трпљење, кротост и други дарови који ту душу чине Христоликом и Богочежњивом. Ми, такође прослављамо велико Светило Цркве Христове Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске, Који је на Богодоличан начин објаснио оно што наш разум не може да схвати. Објаснио нам је тајну Догмата о Светој Једносушној и Нераздељивој Тројици. Свети Василије је један од Великих Отаца наше Цркве. Био је велики богослов, а у исто време и велики аскета и подвижник, како читамо из његовог житија. Када је човек подвижник, тако човек приближава Бога себи. Свети Василије је организовао болнице, сиротишта, показујући делатну љубав и бригу за ближње. Ми треба да се радујемо што овде при овоме храму, захваљујући свима вама, нашем свештенику Бојану, имамо нешто слично у односу на оно што је чинио Свети Василије. Јер ако хоћемо да будемо хришћани, морамо да схватимо и радост и тугу и бол другог човека и да то схватимо као своје. Туђу радост и тугу схватимо као своју радост и тугу. Да туђу бол другога, доживимо као своју.док не осетимо Бога у себи, нећемо осетити ни другог човека, већ ће нам тај други човек бити даљњи. Свети Василије је био веома строг човек, али највише према себи. Имао је и једну посебну врлину, био је широк човек јер је имао велико срце, јер је у њега сместио Бога. Када човек смести Бога у срце, оно постаје толико велико јер је у њему смештен Несместиви. Када се Бог усели у наше срце, можемо целу васељену и да нам не буде тесно, а ако Бога ту нема, онда нам је тесно и са оним човеком поред нас. Он нам смета. Сети Василије је имао разумевања за слабости људске, па се залагао да се сви они који су се покајали врате у окриље Цркве. То је чинио знајући да се човек једино у Цркви спасава. Ниси у Цркви? Да си највећи моралиста, немаш спасења, јер само добра дела су она која улазе и излазе из Цркве, то јест из заједнице, јер Црква је Тело Христово, зато сваки наш храм нас потсећа на заједницу Тела Христовог. Ми смо чланови Цркве, а учланили смо се кроз крштење, а не кроз неку партију или књижицу. Ми Православни такође прослављамо Нову Годину, и то чинимо на прави начин Светом Литургијом, а Литургија је благодарење. Ми овде сабрани треба да се спустимо у себе, да уђемо у своју душу, и да, бар за тренутак бацимо памћење у прошлости у чему нам је живот прошао, у добру или злу. Да ли нам је прошла година прошла у знагу благодарења Богу за сва доброчинства која нам је Бог дао незаслужемо. Он обилато излива благодат и љубав на све који желе да приме ту љубав и благодат. Ово је тренутак када треба да се запитамо о својим делима и неделима. На пример, да ли смо неког тужног утешили, да ли смо гладног нахранили, жедног напојили, да ли смо заплакали над муком и тугом другога, или смо прошли поред те муке и туге. Када видимо страдајућег човека, покажемо сажаљење али тај човек нема ништа од нашег сажаљења, али ако смога прихватили, подигли, од тога има користи, наравно и сажаљење је потребно. По речима Његоша да би ко да пожали, као да би помогао. Ако смо осетили Благодат Божију, коју најбоље осећамо у Цркви кроз Свете Тајне и Свете врлине, значи да смо се искрено покајали за оно што смо чинили, а није било добро. Ако смо се искрено покајали, у смирењу смо затразили милост и помоћ Божију и благодарили на даровима којима нас незаслужено Бог дарује. Добро када се не учини на добар начин није добро, зато треба да проверавамо своја дела, као што треба да проверавамо веру, на ком је нивоу, да ли је то права ера, да ли сујеверје или маловерје. Данас многи не знају да разликују шта је то вера, а шта сујеверје. Неки кажу да су много сујеверни, а хтели су рећи да много верују, а на питање у шта верују, не би знали рећи. Циљ је сагледавање добрих и лоших дела у прошлој години, и да се покајемо, јер је покајање неопходно. Бог је узео људску природу да је поново очисти, да је принесе Божијем Престолу. Ми смо огреховљени и зато нам је неопходно потребно покајање, а да би се човек покајао, мора да буде свестан да је грешан. Када питамо човека јел је грешан каже да јесте, а покајања нема док заиста не признамо да смо погрешили и пали, јер ако знамо да смо погрешили онда ћемо и тражити помоћ, прво од Бога да се подигнемо, а она и од ближњег. Али не можемо тражити помоћ, ако пре тога ми нисмо другоме помогли да устане, јер ако не заслућимо, нећемо имати до да нас подигне. Човек треба да буде свестан својих недостатака, а нисмо савршени, само је бог савршен. Када је човек свестан својих грехова неће да осуђује другога, јер види да је много грешнији од другога, а ми и те како лако упиремо прстом у другога, а никако да тај прст окренемо ка себи и да видимо шта је то у нама.када се чоек покаје долази у стање благодарности, а један од најтежих грехова који је завладао људским родом, како у прошлости, тако и у садашњости је грех неблагодарности. Ако будемо искрени, видећемо да смо пуни неблагодрности. Изгубити благодарност значи издвојити себе од других и не осећати друге. Нема већег зла него ли за добро врати зло, да за љубав узврати мржњом, а неблагодарност је ђаволска особина, коју неки људи сматрају својим карактером и својом врлином. Свега овога треба да се сећамо и да се преиспитамо шта смо коме учинили у прошлој години да би могли да затражимо опроштај. Човек када одлази од човека тражи опроштај. Ми Срби имамо дивну изреку да не може човек да живи благодарно ако се није опротио са другима. Да би тако задобили благослов за живот у Новој Години. Смутна су времена и ако заиста не знамо свој оријентир и циљ, изгубићемо се, залутаћемо, а онај који залута тешко се враћа на прави пут. Зато је иза нас отишла још једна година у вечност. Прође година па се запитајмо да ли је све прошло и нестало што смо радили у току прошле године. Није! Прође година али остадоше сва наша добра дела и сви греси наши. Живе и живеће и добро и зло до Другог Доласка Христовог када ће судити живимо и мртвима. Морамо се запитати како да нестану наша добра и лоша дела када их је записао Анђео Господњи у вечну књигу правде Божије по којој ћемо се на Страшном суду Христовом сећати свега што смо учинили, али имамо свог Анђела чувара кога смо добили на крштењу, али има нажалост и онај нечастиви анђео који записује наша нечасна дела. Немојмо се заваравати да можемо нешто сакрити. Не! Ми ћемо цео свој живот видети као у трену, и нећемо се моћи оправдавати, да се позивамо на своју речитост. Тамо ћемо само одговарати са да и не.

Нека би Господ дао да нама свака мисао покренута Јеванђељем и у овој години започиње Христом и да се завршава Христом. Онда нећемо грешити, онда ћемо осећати Бога у себи па ћемо бити радосни. Осећаћемо и човека. До Бога се долази преко човека, али се и до човека долази преко Бога. Зато помолимо се браћо и сестре, Господу Дародавцу сваког истинског добра, да нас духовно обнови и препороди кроз Тајну покајања и исповести у овој Новој години господњој, да би тако у Светој тајни Причешћа се сјединили са Господом. Онда ће Бог живети у нама, и ми живети у Богу, али ће и други живети у нама, а ми живети у другима.

Нека је срећна и Богом благословена ова Нова наступајућа Година. Нека нас Господ сачува од искушења, али не смемо ми сами да срљамо у искушења, него и ако дођу искушења да тада покажемо да имамо вере и онда ће нам Бог помоћи. А без помоћи Божије не вреди нам уздати се у било које наше знање ни имање ни богатство, а богатсво сваког човека је да има Бога у себи. Нека сте срећни и Богом благословени и нека нам је благословена Нова Година да од данас кажемо себи да ћемо се трудити да живимо достојно Бога и Јеванђеља.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит је благословио славске дарове и пререзао славски колач. По одслуженој Светој Литургији, сви окупљени су позвани на славски ручак који је припремио надлежни свештеник Бојан са својим парохијанима.

Лазар М. Коларевић, чтец