Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, Високопреосвећени митрополит се обратио сабраном верном народу поучним речима:

“У име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћо и сестре, између неколико поука из овог данашњег Јеванђеља које смо данас чули, чули смо како је народ доводио своју децу код Господа Христа да их благослови, да стави руке на њих, а исто су тако чули како су апостоли бранили да децу доводе до Христа. Али, поред свега овога ту видимо једну велику веру у народу који је сматрао за благослов да Христос положи руке на њих, да их благослови, да их помилује. Јер дете када је дете и када плаче, другачије се понаша када га помилује отац, мајка, брат, било ко. Али ово што су ученици бранили да децу доводе до Христа, то је само зато што апостоли још увек нису били просвећени Духом Светим. Још увек су ртазмишљали на људски начин. Па су и тако сматрали, деца су деца, али Христос је нешто велико. Сматрали су да је то испод Његовог достојанства, да му доводе децу, па су покушали да спрече оне који су их доводили. Но, Бог, Господ наш Исус Христос који сваког од нас љуби, а поготово децу, шта је он одговорио? Каже им, односно подстиче апостоле да размишљају смиреније и да одбаце ту светску сујету, људску сујету, јер су сматрали да није достојно да Господ се бави децом. Зато, Он прихвата, грли их и на тај начин показује, да прима незлобиве. За ралику од одраслих деца немају злобе. Нажалост, ми одрасли итекако имамо. Дете, иако осети у неком тренутку неку врсту злобе, мада оно не зна шта злоба, јер је још неискварено, још је чисто, још нема греха, још није упрљано и Господ управо хоће да каже тим апостолима на првом месту “таквих је Царство Божије”, деце. Како то? Зато Господ Христос каже и одраслима: “ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско”, значи Господ не тражи од нас одраслих да се враћамо у дечије доба, него да се вратимо у незлобивост детета. Дете, ви родитељи то најбоље знате, догоди се да и дете изгрдите, па и да ошамарите што бисмо рекли, дете зна да га ти као родитељ нећеш уништити, и оно ће поново и када га грдиш да шири своје рукице и да те загрли. Због чега? Па управо због незлобивости, управо због безгрешности, јер за децу је родитељ безгрешан. Оно не зна који су греси родитеља, али оно осећа љубав родитеља, као што и прави родитељ осећа љубав дечију. Дакле, овде када каже Господ “таквих је Царство Небеско”, овде видимо да Христос не каже: ове деце је Царство Небеско. Пазите сада, већ таквих је Царство Божије. Тојест они који су стекли управо ту незлобивост коју деца имају по својој природи. Њихова је природа још не огреховљена, као што је огреховљена наша, јер деца не завиде. То је оно што је важно, и по томе су испред нас одраслих. Не завиде. А ми, на сваком кораку завидимо другоме. А зашто човек завиди другоме? Зато што мисли да је бољи од другога. Дакле, деца не завиде, а што је најважније, деца не злопамте. Јесте видели дете и када га ударите да оно злобу памти? Не. За њега је љубав родитељска изнад злопамћења. Дакле, они не злопамте и воле своју мајку и када је одевена у ритама, што бисмо рекли, они је воле као да је то царица, јер они не гледају мајку у шта се обукла и шта носи, него гледају где су она расла, да су расла испод мајчиног срца. И када је дете зачето у љубави и када је узрастало у утроби материној, у атмосфери љубави и слоге, то се дете и рађа радосно. Давно још сам био дечак када сам негде у новинама прочитао како је дете рођено нервозно. Питао сам се како дете нервозно? Па упитах доктора Јеротића, нашег великог пријатеља манастира Студенице: “Докторе, да ли је то могуће?” Каже: “Јесте”. Зато што је расло у нервозној породици, у нервозној мајци, у породици где није било љубави, него било надметања, мајка се надметала над оцем, отац се надметао над мајком. Зато је дете нервозно. Јер дете сиса крв мајчину, што каже наш народ, храни се оним и ономе у чему га мајка одгаја, а мајка га одгаја у оном што њу окружује. Зато имате код Светог Јована Златоустог, када га је једна жена питала:” Да ли је време да почнем да васпитавам своје дете?” А он је пита: “Колико времена ти има дете”, она одговара: “Има четрдесетак дана”, а он јој одговара: “Закаснила си”. Дете се почиње васпитавати у утроби материној. Зато је Свети Јован Златоусти саветовао мајкама, да би дете научило још у утроби на слух, да стављају неку музику на стомак мајчин да би дете чуло у утроби. Дете не само што чује, него дете и види из утробе материне. Зато се грдно родитељи варају када пред дететом свашта раде и свашта говоре, мислећи да је то мало дете и да не зна ништа. Опет Свети Јован Златоусти каже: “Дете је као сунђер, бациш сунђер у воду он се напије”. То је дете, које снима још у утроби материној па после репродукује. Шта снима? Па оно што га окружује. А ми после кажемо: “шта је овом мом детету, немирно је”. Па ниси био миран. И зато је у самом почетку када је зачето дете, то није више дете то је човек одрастао. У Цркви се зато чедоморство сматра потпуно равно да убијаш у утроби дете, исти грех сносиш као да си убио човека од двадесет или педесет година. Јер је оно биће постало, Божије биће и зато чедоморство јесте један од највећих грехова. Али зато човек не може да не греши, али зато је покајање веће од свакога греха. А ко се каје? Онај ко има смирења. Онај који заиста себе сматра грешним. Не само на језику, а све ради по своме. Зато што је пун гордости. Он хоће да тиме покрије своје недостатке. Зато човек највише тада прича безвезе. Он тиме покрива своје недостатке, али мисли да је мудрост просуо када је саветовао друге, а није могао да саветује себе. Дакле, зато Христос и каже у данашњем Јеванђељу: “таквих је Царство Небеско”, односно оних који су незлобиви. А Свети оци под дететом разумеју људе смирене, људе смиреноумне, јер су такви највећи у Царству Небеском. Онај који се не смири и не постане незлобив као дете, неће ући у Царство Небеско. То што мислимо, савладао сам теологију, савладао сам науку, ништа ти то не вреди. Јер нас Бог неће мерити по томе шта смо то ми научили, него како смо живели. Дакле, н тај начи Господ показује да прима управо незлобиве, а не горде и злобне људе. Па вели да је таквих Царство Небеско. Зашто то Господ каже? Зато што иду путем Христове смирености. А смиреност је супротно гордости. А у роду људском нема смирености веће и животворније од Господа нашега Исуса Христа. Он који је исто растао у утроби материно, али у чистој утроби, благословеној утроби, Он је истинити Бог и такав дошао на овај свет, али он постаје човек у овоме свету. Зато су га грдили, понижавали, зато су му свашта говорили, тукли га, шамарали га, пљували га, распели га на крст, а Он смирени, Господ кроз своје смирење се жртвује управо за те који га шамарају, грде и пљују. Ајде да будемо искрени, сада да нас неко пљуне, да ли бисмо имали смирења да опростимо? Не, него бисмо казали: “зашто ме пљујеш”. Чим то кажеш, то значи да себе сматраш бољим од њега, а то чиниш зато што немаш смирења. А Господ, Њега прикивају на крст, живог човека, а Он се моли из Свог смирења Богу Оцу и каже: “Оче, не узми им ово за грех.”, замислимо како је Бог од људи био обрукан човек, човек греха и смрти. А Он управо долази и све то прима да би ослободио човека од греха и смрти. Да би ослободио нас Он истинити Бог постаје наш брат, постаје један од нас, поистовећује се са нама. Бог постаје човек, а остаје и Бог и човек. Зар нам треба нека друга поука, него што нам Господ говори кроз своје смирење. Бог долази у овај свет да би ослободио човека од греха и смрти, да би му даровао бесмтност, даровао му живот вечни, зато Христос себе изједначује са дететом. Он је незлобив, Он је грехе наше узео на себе, не видесмо га ни по чему да се разликује од других, како каже пророк Исаија, ни по лепоти, ни по чему, али се Његовом раном ми исцелисмо. Тако се кроз смиреност открива ко је највећи у Царству Небеском. Много је како кажу Свети Оци Христа у детету. У сваком детету је сав Христос, управо зато што је незлобиво. Ко уме да гледа дете мора то пронаћи у њему – Христа. Свако дете је читаво небо на земљи. Или како је то говорио Свети старац ћелијски: “Свако је дете парче неба на земљи”. И зато Христос и каже: “Ако не примите једнога од ове мале моје браће, мене не примисте. Ако напојисте једнога од ових чашом студене воде, мене напојисте”, значи Христос обитава у чистом сасусду. А има ли ишта чистије у људском телу него дете. А то све треба да нас побуђује да се бар колико толико чистимо. Понављам да нема човека без греха. Дакле, у детету је опет кажу Свети оци цело Јеванђеље. Читај му са лица и видећеш да је то дете раодсно. И када га тучеш и грдиш, оно је радосно, јер Христос зрачи из њега. А то је опет и поука нама. Немамо ли Христа у себи или га имамо само на уснама, на зидовима, а немамо га у себи, џаба нам је то. Дакле, ко уме да гледа дете, мора наћи у том детету самога Христа. На питање: Ко је највећи у Царству Небеском, Христос опет одговара: Дете. Зато што дете још није искварено, дете још није грехољубиво, не воли грех, али воли истину, воли чистоту. Не воли прљавштину, воли чистоту. Оно је неискварено и има неограничено поврење у своје родитеље. Ти можеш детету говорити и да су му најгори родитељи. За њега је родитељ светац. А то што родитељи нису то, за то ће одговарати и пред Богом и пред људима у своје време. Дакле, то што дете има неограничено поврење, то говори да дете још увек има чисто срце. А Господ је у Јеванђељу рекао да је благо онима који имају чисто срце, они ће Бога гледати. Е сада што ми смтрамо да имамо чисто срце, то нека буде свакоме од нас на савести. Како можеш да кажеш да имаш чисто срце када осуђујеш другога. Како можеш да кажеш да имаш чисто срце када кажеш да си бољи од другога. А Хришћанство каже да сваки човек сматра другога бољим од себе, па нека је и највећи грешник. Немој му ти мерити грехе, има Онај који мери. Себе стављај на теразије, а не другога. А ми више волим да другога ставимо на теразије да видимо шта ће да претегне, али не стављамо себе. Дете је целосно по бићу, како кажу Свети Оци, по осећању, јер се у целом бићу осећа дах Божији. А ко је опет највећи у Царству небеском, Господ хоће да каже: човек смирене вере и живота. Тако Господ решава проблем величине човека и његове гордости и сујете. Горд човек, он не проверава себе, он проверава друге. И хоће да покаже када чује неку поуку добру, опет ће да има неки свој коментар. А шта значи, ниси слушао, а Свети Оци кажу: када некоме дајеш савет, а видиш да те не слуша, прекидај. Дакле, тако и онај који води врлински живот, он ништа не воли више од своје мајке. А наша прва мајка је Црква. Чак ни у страстима и гресима човек не ужива тако као што ужива у чистоти. Зато Хрисотс и каже: “Пустите децу нека приђу к мени”, и он их прима у свој загрљај и то говорећи им: “Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити”. Ништа човека не може тако да замори као гордост, сујета, грех. Али Господ је узео на себе наше грехе, само што ми не осећамо да нас Господ стално растерећује од те злобе, пакости и гордости које сами себи намећемо. Зато Господ каже: “Ходите благословени оца мојега да примите Царство Небеско које вам је припремљено од постанка света”, онима који желе да уђу у Царство Небеско. Дакле онај који прима Јеванђеље, који се труди да живи Јеванђељским животом, који слуша Цркву и просвећује се њоме, тај ће бити у Царству Небеском, а не онај који хоће чак и Цркву да исправља. Тај који прима Јеванђеље Христово, тај је управо то право дете незлобиво. Зато, дете постаје наследник Царства Небескога. Господ не тражи од нас да будемо деца по узрасту, него по незлобивости. Чим имаш злобе у себи, немаш ништа што је јеванђелско. Јер злоба те стално затвара у себе и тера те да другога осуђујеш. А чим почнеш да осуђујеш другога, ниси спреман да себе прегледаш, ниси спреман да схватиш себе онаквим какав јеси. Онда ћеш стално говорити: други ми смета. Смета нам злоба и гордост и сујета. Други нам не смета. Јер ако у другоме видиш икону Божију, онда видиш Христа у себи. Докле год мислиш да ти други смета, то те само ђаво заварава. Не може ни ђаво да нас натера да чинимо зло ако ми не дамо пристанак. А то је онај хиљадити део секунде када одлучујемо да ли треба да учинимо добро или зло, па се запитамо шта да радимо, а ако прихватимо оно негативно онај ће да нас узме под своје и да нас начини сином пакленим и онда ћемо стално себе истицати пред другима да смо бољи, паметнији, речитији, да боље знамо да говоримо, да беседимо. Али, сваки човек који има Духа Божијега у себи он га види какав је, али тај себе не види. Али онај духовни те види. Самохвалисање је велики грех и пропаст за нашу душу и спасење. Зато нека нам Господ помогне да се враћамо у незлобивост дечију, а не у злобу људску, онда ћемо заиста чути речи Христове да је таквих Царство Небеско”.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По завршетку Свете Литургије Високопреосвећени митрополит је благословио верни народ поделивши им иконице.

чтец Илија Арсенијевић