СВ. АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА У МАНАСТИРУ СВ. АРХАНЂЕЛА ПОД ВЕНЧАЦЕМ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА У МАНАСТИРУ СВ. АРХАНЂЕЛА ПОД ВЕНЧАЦЕМРадошћу обасјана древна светоарханђелска обитељ под планином Ванчац раширила је своје подмлађене руке и под сводове љубави примила у петак треће недеље Великог Поста онога који служи, благосиља нас и причешћује, Светитеља Цркве у шумадији и Оца нашег Господина Јована, Епископа и са њим све часно презвитерство Архијерејског намесништва орашачког.

Светој Литургији претходила је исповест свештенства горепоменутог архијерејског намесништва, а исповедник је био Високопреподобни Архимандрит Алексеј, игуман манастира Светог Луке у Бошњанима.

Преосвећеном Господину Епископу на Литургији пређеосвећених Часних Дарова саслуживали су архимандрит Алексеј, јеромонах Макарије, игуман манастира Ћелије, протопрезвитер - ставрофор Мићо Ћирковић, архијерејски намесник орашачки, Александар Миловановић, презвитер и двојица ђакона уз учешће свег презвитерства орашаког намесништва и великог броја верника из околине. Посебност свештеном сабрању дали су причесници у значајном броју кроз које нам Господ показа да смо кроз Њега сви једно у Чаши спасења. Прекрасну проповед је произнео отац Милован Ранковић из Аранђеловца. Након Службе Господин Епископ осветио је звона за нову цркву у Копљарима.

У манастирској трпезарији богословски нас је оплеменио отац Иван Теодосић из Венчана својим рефератом на тему: „Добро завештање сачувај Духом Светим, који обитава у нама" (2. тим. 1,14). После прочитаног рада вођена је дискусија у којој су учествовали сви присутни клирици, а наш љубљени Архијереј поучивши нас и указавши на пропусте у коментарима посаветовао нас је да се овако плодни разговори чешће организују и одржавају. Скромном великопосном манастирском трпезом окончан је овај красни скуп, а ми, духовно укрепљени архијерејким поукама и радошћу испуњени, разишли смо се разносећи очински благослов нашег доброг Епископа својим парохијанима.

Венчачки манастир у великој благодарности Богу што је по први пут у новијој својој историји доживео овакво свештено сабрање остаје да свету сведочи Васкрслог Васкрситеља, Христа Господа и да се нада да ће и у будуће моћи под окриље Светих Арханђела примати браћу нашу и саслужитеље у Светој Чаши, еда би братија свагда имала у њима бесмртне молитвенике и укрепитеље.

Сава (Богдановић), синђел Игуман манастира Светих Арханђела под Венчацем

 
 
 
ДОБРО ЗАВЕШТАЊЕ САЧУВАЈ ДУХОМ СВЕТИМ КОЈИ ОБИТАВА У НАМА (2Тим. 1,14)


Проповед Апостола
И догмати Отаца
Цркви једну веру утврдише,
Која носећи ризу Истине,
Изаткану од вишњег богословља
Право верује и прославља
Побожности Тајну Велику
Кондак у Недељу Светих Отаца
 

Ова надахнута литургијска песма директно нас упућује у централну тему православног предања и православног богословља у Велику Тајну Побожности на коју се односи и око које се креће сва проповед Светих Апостола и сви догмати Светих Отаца, то јест све Предање и све Богословље апостолско-светоотачке цркве Православне. Јер управо ова “Велика Тајна Благочешћа” сачињава једну и јединствену веру цркве, свецелу Истину њену, њено саборно предање и њену богонадахнуту теологију.

На почетку наведени кондак Светих Отаца говори нам о великој тајни побожности, о којој говори и Св. Апостол Павле у 1. Посланици ученику своме Тимотеју , коме он предаје добри залог истинитог предања и правог богословља. Апостол тамо најпре Тимотеју говори о Цркви као “Дому Бога Живога и Тврђави Истине”, подразумевајући под Богом – Свету Тројицу: Бога Оца и Сина Његовог и Духа Његовог, као што се то јасно види из другог еклисиолошког места код истог Апостола, где се Црква, саграђена на Христу, назива Храм Свети у Господу , то јест , да је Црква Храм и дом Свете Тројице, Јединосуштне и Нераздељиве. У наставку исте посланице Апостол Павле говори затим о спасоносном догађају Јављања Бога у Телу , тј. о оваплоћењу Сина и Логоса Божијег, који поставши човек, Собом оствари и испуни Божанску икономију (домострој) спасења, у Духу Светоме а благовољењем Бога Оца. Према томе, наведени кондак у ствари представља раскривање и развијање Доброг залога (завештања) који Апостол Павле предаје свом ученику подразумева сву хришћанску Црквену теологију и Црквену Икономију. Ова два богословско-предањска факта и истине Божанског Откривења и јесу предмет и садржај целокупне проповеди Светих Апостола: проповеди о човекољубивом откривењу Свете Тројице и о спасоносном Христовом Домостроју по телу. И опет ова два иста божанска и богочовечанска факта и истине апостолске проповеди сачињавају два основна и свеобухватна догмата Светих Отаца верних ученика и наследника Христових. Све пак ово скупа, и апостолска проповед и светоотачки догмати, сачињавају једну јединствену праву веру Цркве, то јест живо Предање Цркве. На основу те двоједине истине Црква може и има могућности да истински богословствује и да се облачи и украшава одећом Истине, како се каже у кондаку. Другим речима, може да правилно и спасоносно сведочи и изражава и прославља и свештенослужи Велику Тајну Јединог Живог и Истинитог Бога – Свете Тројице и спасоносну тајну оваплоћења и очовечења једнога од Свете Тројице, Богочовека Христа, а све ради нас људи и ради нашег спасења у Цркви као вечном дому Божијем за човека и сав свет[1].

Једино полазећи од ове саборнокатоличанске пуноће Православне цркве, као Дома Очевог у коме се открива Света Тројица, и као благодатне заједнице Духа Светога можемо схватити да се богословље Светих Апостола и Светих Отаца Цркве и Свето предање Цркве поистовећују. Дакле Свето предање постоји као записано у Светом Писму и у делима Светих Отаца, али и као незаписано – као преда(ва)ње у Тајни онога што чини веру и праксу Цркве, боље рећи предавање самога бића и живота цркве као Тајне Божије у Христу. Свети Максим Исповедник у својим Схолијама (кратким коментарима) на познато дело Дионисија Ареопагита О Божанским Именима вели да божанско предање Светих Пророка и Апостола сведочи или о Теологији (о Светој Тројици) или о Икономији Животворца Бога, и затим упућује на речи Апостола Павла (2.сол.2,15) о предањима којима се научисте било речју (усмено предање) било посланицом (писано предање). У даљем наставку својих коментара Свети Максим каже да је апостол Павле исто то предање предао и своме ученику Тимотеју као епископу Цркве, називајући то предање - завештање предано у Тајни.

Свети Максим додаје следеће запажање које је врло интересантно: “У исти ред треба ставити Свето Писмо и Предање Епископа, зато и прихватамо с поверењем њихове речи о догматима”[2]. Ово запажање Светог Максима представља резиме свега о чему је овде речено, а то је да божанско предање и богонадахнуто богословље Цркве Христове јесте једно и исто, опште, католичанско наслеђе од Светих Апостола и Светих Отаца Цркве, које су они добили као јеванђелски залог, као благодатни дар и духовно наслеђе од Христа Богочовека, то јест као Божанско откровење Свете Тројице у Оваплоћеном Христу. Како је ,пак, и за Светог Максима и за све Свете Оце Православне Цркве, Божанско Откривење дато у Христу, тј. Тајном Христовом , онда је очигледно да божанско предање Цркве и није друго него сам Богочовек и Спаситељ Исус Христос. Отуда Свето предање у Православљу јесте: предавање и примање у Цркви – или још тачније –као Црква[3].

Ово и овакво преда(ва)ње Христа у Цркви бива истовремено и као праксис (свештенорадња, литургијски чин) и као учење (свештена наука). Дакле Тајна Христова у Цркви предаје се и свршава се кроз Свете тајне и кроз богословље. Управо то и подразумева апостол Павле када једном каже да проповеда јеванђеље Христово, а други пут да свештенодејствује јеванђеље Христово. Исто тако када своме ученику Тимотеју као епископу Цркве предаје добри залог, он под тиме подразумева и учење (науку), али и самога Господа Христа , као што то посведочава и литургијска пракса православне Цркве наслеђена несумњиво од самих Светих Апостола.

Наиме, када се у Светој Литургији рукополаже свештеник, онда му епископ предаје Свети Агнец, то јест Самога Христа, говорећи му заправо речи Апостола Павла Тимотеју: “Прими овај залог и сачувај га до Парусије (Другог доласка) Господа нашега Исуса Христа”. Тај Залог, кога прима и предаје јерархија с колена на колено епископима и презвитерима, за време божанствене Евхаристије, на дан њиховог рукоположења – да би кроз епископе и презвитере био сачуван и предан на обожење и просвећење верних – то је уствари Логос Божији, који је открио Себе бестелесно у слави пророцима, а у телу апостолима: који је Духом Својим открио у Себи Бога Оца, и у последња времена родио се као човек од Богородице. Тај оваплоћени Логос, дом Божији и боравиште верних, то је исти Онај који у епископу, живој у тајнама икони Својој, прима, чува, даје или предаје залог, што значи, Самога себе, заједно са ангелима и сабором Светих, на усавршавање народа свога. Христос је Црква, или чокот, кога засади Бог десницом Својом тј. славом и Царством Својим, којим је уништио царство смрти и васкрсао душе у Аду умрлих[4].

Једном речју, као предавање Свецелога Христа као Богочовека, као главе и тела цркве, као Једнога Христа али као “Прворођенога међу многом браћом”[5] који са Њиме телесно и духовно сачињавају једну Цркву Његову, једно Богочовечанско Тело Његово у Светој Евхаристији.

Како то на једном месту говори Свети Иринеј Лионски: “Свецелосна вера у једнога Бога Оца, и сигурно поверење у Сина Божијег Исуса Христа, Господа нашега, и у Његов домострој којим је Син Божији постао човек, и истинско познање Духа Светога, Који нам даје познање истине, Који домострој Оца и Сина објављује (излаже, научава) у сваком покољењу људима како то хоће Отац, и Апостолско учење, и древни систем Цркве у целом свету, и карактер тела Христовог према прејемству епископа, којима су они (апостоли и њихови наследници) предали Цркве по местима” – ето то и јесте по Светом Иринеју предање Цркве као и њено богословље. Оно што је посебно карактеристично у наведеном одломку Светог Иринеја то је тесна повезаност и поистовећење свих тих основних елемената предања са самом Црквом, са Црквом као историјском и есхатолошком стварношћу Богочовечанког Тела Христовог и са свим оним што та стварност садржи у себи. При том, не теоретски, или идеално, него врло конкретно, толико конкретно колико је конкретно и само оваплоћење Христово, колико је конкретно и литургијско сабрање верника око свога епископа и презвитера у Светој Евхаристији. Зато ће Св. Иринеј и изрећи ону каректеристичну истину у којој је видно садржано све кроз њега продужавано и од њега предавано апостолско предање: “Наше мишљење сагласно је са Евхаристијом (тј. Са целокупном стварношћу и праксом Цркве у Литургији), а и Евхаристија потврђује наше мишљење”[6].

У православној цркви не постоји света тајна евхаристије као једна од седам тајни међу другим тајнама , него постоји света евхаристија као литургија, као божанствена служба целе цркве.Она је тајна саме цркве, која собом све обухвата, из које све извире и у коју све увире. Ако бисмо као хришћани, и за себе и за друге људе у свету, хтели да најпростије идентификујемо Цркву Божију, да покажемо и манифестујемо у историји сами идентитет Цркве као такве, онда то можемо учинити само указујући на Свету Литургију, тј. на пројаву пуноће Цркве на њеном евхаристијском сабрању свих верних око свога Епископа ради свршавања Свете Литургије. Јер само биће и живот Цркве Божије пројављују се тек у целосном акту Литургије, у чину литургисања и служења живе Цркве Христове Богу Живом и Истинитом, силом и дејством Духа Светога.

Свети Јован Дамаскин у свом познатом делу Тачно изложење Православне вере, а и у другим делима, говорећи најпре о Телу Христовом, каже да оно јесте “народ Божији и предање које се у цркви држи од почетка”. Народ Божији је овде схваћен као сабрање верних на Светој Евхаристији , где се верни сабирају да јавно и видљиво сачињавају и представљају Тело Христово – Цркву и да се литургијски причесте (заједничаре) Христовим Телом и Крвљу испуњеним “пуноћом Духа Светога” како се каже у молитви на светој Литургији. На тај начин се види да Црква у Светој Литургији продужује на најсуштинскији начин своје Предање , продужује себе као Тело Христово као богочовечански Домострој Христов. Зато и каже Св. Дамаскин на другом месту да “свршавање светих Тајни (Божанске Евхаристије) испуњује свецелу духовну и натприродну икономију оваплоћење Бога Логоса”[7]. Дакле, црква и њена Литургија јесу реалности које се унапред претпостављају као дате чак и за само јеванђеље, за само Свето Писмо и остале догматске и моралне истине и учења о нашој вери. Црква и њена Литургија јесу простор и атмосфера у којој свака истина и факт наше вере и живота, живи и дише и постоји нормално и спасоносно за нас. Зато је сасвим у праву био велики православни богослов, Алексеј Хомјаков, када је рекао да “Православну Цркву разуме само онај ко разуме и схвата њену литургију”[8]. Заиста, православна црква само на литургији манифестује и идентификује себе као Цркву Бога Живога, као Дом Очев, Тело Христово, Обиталиште Духа Светога.

Дакле, само предање јесте неодвојиво од Свете Литургије из које само предање извире и у коју се улива. Света Литургија је по својој природи заједница и ствара заједницу. Стога је потребно наше освешћење и осазнавање црквености, саборности, заједничности Свете Литургије, наше враћање на то сазнање, које је толико присутно у самој Светој литургији наше Цркве, тј. сазнање да је литургија истоветна са црквеном заједницом у њеном акту свршавања Свете Евхаристије, на којој се Син Божији приноси за живот света и тако остварује наше спасење у Једном Телу Своме, у једној заједници Светога Духа, на славу Бога Оца[9].

Света Евхаристија је есхатолошко пројављивање Цркве овде и сад, у њој се збива и остварује за нас продор у свет и време оног Есхатона, онога Последњег у нашој вери што је Бог обећао и што даје онима који га љубе.

Ово се често заборавља или бар ставља у други план као неважно, тако да се и сама мисија и деловање Цркве Христове у свету тумачи на разне начине.

Пренето на данашњу ситуацију ово значи да све што радимо за наше вернике, чак и за оне који још не верују и не припадају Цркви, треба да радимо не просто зато да их “придобијемо” , него зато да их повежемо са Црквом да их укључимо у Свету Литургију. Свака наша друга делатност да буде усмерена ка једном циљу: ка живом и активном учествовању у Служби Божијој са браћом својом, учешћу и причешћу у вечери Господњој, јер без тога нема припадности Цркви и нема живота вечног . Рекао бих овде са смелошћу, да се не слажем са мишљењем да наш пастирски покрет треба да је само од Цркве ка свету, ка људима, ка породици, друштву итд. напротив, покрет треба да је такође и обратан: од људи и света ка Цркви, ка учешћу у Светој и Божанској Литургији. Томе служе све друге радње и делатности Цркве ,све њене Свете Тајне. Јер, најважнији акти Цркве, као што су поучавање у вери и примање у Цркву кроз Свето Крштење, затим миропомазање Рукоположење, Брак, Монашење, Покајање и Исповест, и уопште сви други свети чинови, Свете Тајне, молитвословља, све је то окренуто ка довођењу људи у заједницу Христове Цркве у увођењу у Свету Литургију – ради крајњег и потпуног сједињења са Христом. Слободно можемо рећи да су све Свете тајне и свештенодејства уствари подређене Светој Литургији, а она није подређена ничем другоме. Она је врхунац и круна свих светих Тајни, како нам о томе недвосмислено сведоче и Свети Оци . Сва катихизација древне Цркве била је уствари мистагогија, тајноводство ка крштењу, а само Свето Крштење претходило је Светој Литургији да би новокрштени могао да учествује у литургијском општењу и причешћу са вернима. Сетимо се шта говори свештеник у молитвама када дете или одраслога крштава: “Господе учини га чланом Твоје Свете Цркве; назидај га на темељу Апостола и Пророка; учини га часним чланом тела Христа Твога; дај му печат дара Светог духа Твог и приведи га причешћу Светог Тела и крви Христа Твога”. То јест молимо се да га Господ учини заједничарем у Христу и Телу Његовом, телу црквеном и телу евхаристијском, које је једно и исто, јер је једно Тело Христово, а не више њих, као што о томе богомудро говори Николај Кавасила. Истина Светим Крштењем се већ ступа у Цркву, али се ступа да би се остало и живело у заједници и јединству са Христом Пуноћа пак ове заједнице остварује се учешћем и причешћем у Светој Литургији верних.

Дакле стављањем Свете Евхаристије у други план на пољу деловања Цркве у свету има конкретну последицу преиспитивање самог предања које смо примили и у којој мери смо га заправо довољно схватили.

Овде треба рећи да међу нама православнима данас постоји двострука криза – криза богословља и криза литургије тј. нашег односа према Литургији . Ова двострука криза извире првенствено у размимоилажењима у нама самима, богословља (предања) и литургије[10]. Често ми сами хришћани имамо “спољни изглед побожности” како каже Ап. Павле али смо се “унутрашње силе њене одрекли”[11] јер литургија је пројављивање (епифанија) вере, живота и искуства Цркве. Потребна је међусобна критичка провера између самог богословља и предања из разлога што је у претходних неколико векова дошло до несумњивих утицаја Западног хришћанства, римокатолицизма и протестантизма, на бројне православне теологе чак и на извесне православне средине. Поједини истакнути православни богослови назвали су тај период (три последња века) “западним вавилонским ропством” православне теологије. У овом периоду схоластичко богословље са запада утицало је и на предање или тачније: утицало је на стварање и увођење различитих нових “предања” која представљају удаљавање од аутентичног апостолско – отачког Предања Православне Цркве. Изворно Православно предање током живе историје цркве пролазило је више пута кроз богословску проверу и критику, па можемо слободно рећи да је баш зато и сачувало своју аутентичност, што најбоље показују црквено – догматске борбе са великим јересима у периоду Васељенских сабора.

“Следујући Светим Оцима...” У древној Цркви било је уобичајено да догматичка одређења започињу на овакав начин. Догматско одређење Халкидонскога сабора почиње управо овим речима. Седми Васељенски сабор започиње своју одлуку о светим Иконама на још разрађенији начин “Следујући богонадахнутоме учењу Светих Отаца и Предању Католичанске Цркве...” Дакле учење Отаца је обавезујући и нормативни референтни појам. “Следујући Светим Оцима...” – ово је било много више од пуког позивања на древност. Црква је , уистину, свагда наглашавала постојану истоветност своје вере кроз векове, од самога почетка. Но древност сама по себи није одговарајући доказ истинитости вере. Хришћанска благовест је очигледно била запрепашћујућа новина за стари свет и заиста позив на корениту обнову. Старо је прошло и све је учињено новим. Са друге стране јереси су могле да се позивају на прошлост као и на ауторитет извесних традиција. Јереси су се уствари, често бавиле прошлошћу, а древне формулације неретко могу да буду опасно заводеће. Сам Свети Викентије Лерински био је потпуно свестан ове опасности. Довољно је било навести само његове потресне речи:

“И гле каквог ли запањујућег преокрета! Ауторе истога мишљења сматрамо католичанскима, а следбенике - јеретицима; учитељи су спасени а ученици осуђени; писци списа ће бити деца царства, а њихови следбеници ће отићи у Геену!” Свети Викентије је наравно мислио на Св. Кипријана и донатисте. Сам Св. Кипријан Картагински се суочио са истом ситуацијом. Древност сама по себи може да се испостави као незастарива предрасуда, јер “Древност без Истине јесте старина заблуде”[12]. тј. древни обичаји као такви нису гаранција истине. Истина није пуки обичај. Истинито предање јесте искључиво преда(ва)ње истине. Ово предање по светом Иринеју, засновано је и чувано оним поузданим благодатним даром истине који је од самог почетка био положен у Цркву и чуван кроз непрекинуту прејемственост епископскога служења. Међутим, данас смо у опасности да управо истину апостолског прејемства и залога који нам се у Светој тајни Свештенства предаје, повежемо искључиво са њеном историјском димензијом, пренебрегавајући заправо да ова истина управо јесте једино схватљива у контексту Есхатолошке Истине[13].

Неретко се данас и сама Света Литургија схвата само као леп обичај из прошлости коме “ваља” присуствовати али који нема неке везе са нашим духовним животом који је, по правилу , сам себи довољан. Свако актуелизовање нашег духовног живота и само наглашавање да се ми Хришћани као личности једино остварујемо у Светој Евхаристији у заједници са Епископом као саслужитеља Христовог и верним народом сабраним на једном месту, схвата се као нешто ново, нешто што нема потпору у Црквеном предању. Да је тумачење Светог Предања као и Светог Писма мимо оквира конкретне литургијске заједнице, Цркве, опасно само по себи јер у таквом тумачењу се заправо пројектују властита убеђења и предрасуде, сведочи нам сама историја Цркве која је сваку одлуку доносила у контексту Васељенских сабора учествовањем пре свега у Светој Литургији.. И заиста Свети Јован Златоусти је говорио: “Постоји предање, не тражи ништа више”. У истом смислу говорио је и Св. Јован Дамаскин: “Стојмо браћо на камену вере и у предању цркве; не померајмо границе које поставише наши Свети Оци, нити преступајмо божанско предање”. То је заиста тако, као што веле ови Оци, јер је свето предање сама Црква у својој католичанској пуноћи, само Тело Христа Богочовека у којем обитава Дух Свети Утешитељ. Међутим у наше време, у вековима после поменутог “западног ропства”, ми православни принуђени смо да се понекад сaмокритички запитамо: а које предање? Јер су се у међувремену , уз Свето Предање Цркве, појавила и многа “људска предања”, која представљају удаљавање а често и директно извитоперавње аутентичног Црквеног, литургијско – подвижничког и богословског предања Православља. Старост и уобичајеност тих новоуведених “предања” – ради се уствари о само пар векова – није никаква гаранција њихове вредности, истинитости и спасоносности. Вратимо се на Светог Кипријана Картагинског (који је иначе био ватрени бранилац јеванђелског и апостолског предања) који нас је подсетио да је сам Господ Христос рекао: “Ја сам Истина, а не: Ја сам обичај” јер како је већ наведено “Обичај без истине јесте у ствари само стара заблуда”. Управо зато је и потребна богословска критика и провера онога што се у новије време у Православљу почело сматрати као предање, а ради се заправо о “људским предањима”. Ово исто важи и за само богословље јер без њега нема ни пуноће богопознања, ни пуноће вечног живота. “А ово је живот вечни – да познају Тебе, Јединог Истинитог Бога, и Кога си послао Исуса Христа”[14]. Зато је православно светоотачко богословље увек било потврда и утврђење једне исте вере и истог спасоносног живота Цркве , која се у њега облачила “као у ризу истине изаткану од вишњега богословља”, како се вели у кондаку Светих Отаца.

Дакле “предање” у Цркви није пука непрекинутост људскога памћења нити трајност обреда и обичаја. Предање је живо предање. Према томе оно не може да се сврстава у мртва правила. У крајњем смислу, Предање је непрекидност обитавајућег присуствовања Духа Светога у Цркви, непрекидност Божанскога руковођења и просветљења који нам заправо и омогућује да залог који смо примили и очувамо. Залог којим треба да ми као хришћани а пре свега свештенослужитељи будемо “образац вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти”[15]. Свети Симеон Нови Богослов на једно месту каже: “Ако ти почаствујеш Христа и примиш га у себе (кроз црквени литургијско – подвижнички живот), и даш Му место и спокојство у себи, онда знај добро да ћеш чути и дознати тајне из ризница Светог Духа , и не само да ћеш се наслонити на груди Господње, као некада љубљени ученик Христов Јован, него ћеш у грудима носити свег Логоса Божијег, и богословствоваћеш нове и старе теологије, и схватићеш добро све већ речене и написане ( у Св, предању) теологије” [16].

Када је Апостол Павле писао своме ученику Тимотеју о “залогу Духа Светога” и “ Великој Тајни Побожности” он му је то писао да би овај знао како треба живети у “Дому Божијем”, који је Црква Бога Живога, “Стуб и тврђава истине” (1Тим 3,15). Ове Апостолове речи значе да се сва тајна односи директно на живот нас хришћана као чланова Цркве, на наше истинско доживљавање и благодатно искуство саме те богооткривене Истине, Истине која нам је дата у Цркви и чије живо и опитно сазнање једино спасава, ослобађа, оживљава, просвећује и обогомудрује (Јн. 8,32).

Апостол Павле каже у Посланици Јеврејима (3,14) да смо постали заједничари Христови ако почетак нашега новога битија до краја одржимо[17].

Светитељи Божији самога Христа називају вером. Вера по Апостолима и Оцима значи саборни догађај Хришћанства Новога Завета у свим његовим Божанским и човечанским димензијама: Тројичној, Христолошкој, Пневматолошкој, Еклисиолошкој, Литургичкој, Мистичкој, Сотириолошкој, Аскетској, Моралној, Антрополошкој, Космичкој и Есхатолошкој[18]. Ова вера је Тајна Христа у нама, у Цркви, велика тајна побожности [19] и речима св Игњатија Антиохијског: “Савршена вера јесте Исус Христос “[20]. Или како је то изразио Св. Максим Исповедник: “Христос је вера оваплоћена”. Апостолско и светоотачко предање свагда се тицало и тиче се пре свега живе вере и духовног искуства и зато се никада није одвајало од благодатно-подвижничког живота, од живљења у благодати светих тајни и подвизима јеванђелских врлина.

Зато је предање у Православној Цркви као Телу Христовом и Дому Божијем, увек првенствено живот. И то не само живот као такав, већ живот као живо сведочење Христа што заправо и јесте задатак нас Хришћана а пре свих свештенослужитеља да животом својим сведочимо самог Христа. Целокупно Христово месијанско, богочовечанско дело је било лично, сведочење о Богу, о Светој Тројици, о свету о човеку “и није имао потребе да му ко сведочи за човека, јер “Сам знађаше шта је у човеку”[21]. Христово сведочење је равно Његовом Божанском откривењу Свете Тројице и равно Његовом месијанском и спаситељском делању у свету.Својим сведочењем Он је пројављивао свој идентитет. Нови Завет нам даље показује да су и ученици Христови, Свети Апостоли, тако исто сведочили лично о Христу и били Његови лични сведоци, као што их је и сам Христос називао “Ви сте моји сведоци” и “бићете ми сведоци пред људима” [22]. Тако Апостол Јован бележи у свом јеванђељу да је он ученик “који сведочи” [23] о Њему тј. Христу или пак у Апокалипсису вели: “Јован, који посведочи реч Божију и сведочанство Исуса Христа” [24].

Апостоли као ученици Христови нарочито су били сведоци Христовог васкрсења, којим се пројавила, коначно и дефинитивно, Личност Христа Месије Богочовека, Његов прави и пуни идентитет. Зато се и каже на почетку Дела Апостолских да Апостоли “даваху сведочанство о васкрсењу Господа Исуса”. Нарочито пак Апостол Павле “сведочаше малом и великом” о Христу васкрсломе и Његовом јеванђељу. Апостолско сведочење о Христу о Његовом спасоносном делу, потврђеном Његовим Славним Васкрсењем , ишло је до краја, до сведочења и животом и смрћу, тј. до страдања, што ће затим наставити и Свети Мученици, почев од Св. Првомученика Стефана, а што се то јасно види из Дела Апостолских и из Јовановог Откривења.

Свети Апостоли и мученици су тако својом личношћу, својим животима и својом крвљу сведочили о Христу и то и такво сведочење било је метод њиховог рада и проповедања Христа Бога и Спаситеља света и људи. Свети мученици су дакле, давали своје сведочанство крвљу тј. своје мучеништво крвљу – о Христу и за Христа. Одмах за њима и са њима давали су Свети оци и Подвижници своје сведочанство савешћу или мучеништво савешћу. Тако је у Православној Цркви на неки начин изједначено сведочење крвљу и сведочење савешћу, јер је и код једних и код других иста вера и иста љубав према Христу и безрезервно сведочење о Њему речју, делом и животом, ишло до краја, само што су мученици све то запечаћивали и сопственом крвљу, а Подвижници вољним и свесавесним “идењем за Њим - Јагњетом Божијим – куд год оно пође”[25]. И једни и други давали су своје свеживотно сведочење и сведочанствоо Христу истом вером, истом љубављу и истим Духом Светим, Утешитељем Цркве. О томе нам говори и сведочи Св. Кирило Јерусалимски следеће: “Силом Духа Светога мученици сведоче, јер је о Христу немогуће сведочити другачије осим Духом Светим”[26]. Ове се речи Св. Кирила продужују и протежу и на свете Подвижнике јер и они своје сведочење о Христу, не дају другачије него једним истим Духом Светим. Овај подвиг сведочења савешћу почињао је увек од покајања, које је истовремено почетак и самог христовог Јеванђеља и наступања Царства Небеског: “Покајте се , верујте у Јеванђеље”[27], “покајте се јер се приближи Царство Небеско”[28]. Покајање је свеживотни подвиг сталне верности Христу, Његовом Јеванђељу, јер се кроз покајање стално обнавља благодат Духа Светога и наша верност истини Јеванђеља, истинском животу и раду по Јеванђељу, по Христу. Подвижнички живот у Цркви који је нови живот у Духу Светоме (Рим. 8,2) који препорађа и обнавља, суди и очишћује, просветљује и преображава, освећује и истинским богопознањем испуњује, то је управо оно јеванђељско “Творење истине” (Јн. 4, 23-24) то је “хођење и живљење у истини” и “сведочење о истини” (Јн. 8,32; 17, 17-19; Јн. 3, 18-19). То је Живот у Христу (Гал. 2,20), који је “Пут Истина и Живот” (Јн. 14,6), то је живот у благодатној заједници Духа Утешитеља, који једини уводи у сваку истину (Рим. 8,2.9.11.14; Јн.15,26;16, 13).

Још је Св. Максим Исповедник рекао да се наше хришћанско, црквено, православно сведочење састоји првенствено: најпре у бити па онда чинити , тј. у томе да се претходно буде хришћанин, па тек онда из тога бића да извире наше делање. Очигледно је да овде предност има хришћанска онтологија над деонтологијом (наука о дужностима), предност личног егзистенцијалног стања над моралним захтевима и потребама делања и рада. Сетимо се само свештеномученика Игњатија Антиохијског, који идући на страдање у Рим, говори да “тек сада почињем да бивам хришћанин” тј. сада када страда за Христа, иако је и до тада проводио свој живот у хришћанском делању и понашању. По среди је дакле, предност хришћанског исповедања над хришћанском апологетиком, тј. предност показивања и сведочења над брањењем и доказивањем. Као што је Бог у Христу Својим сведочењем испољио и открио свој идентитет нама људима, тако и наше хришћанско сведочење јесте и треба да буде откривање и пројављивање нашег хришћанског идентитета. Исто тако наше сведочење о Христу и Његовој Цркви треба да је сведочење из љубави и о љубави, јер се ученици Христови познају по љубави и нарочито по међусобној љубави (Јн. 13, 34-35). Сведочење о Христу и Цркви као “заједници Духа Светога” и не може бити другачије него из љубави и љубављу, јер је само наше хришћанско биће дар Бога Љубави, “који нас избави из власти таме и премести у Царство Сина Љубави Своје” (Кол. 1,13). Дакле сведочење у Цркви треба да је пре свега саборно, богослужбено, Евхаристијско. Даром Благодатне Силе Духа Светога који и чини да је наше сведочење увек ново и обновитељско, увек духовним, спасоносним, преображајним, те је зато Христос и рекао Светим Апостолима и свима нама у Цркви: “Примићете силу доласком Духа Светога на вас, и бићете Ми сведоци у Јерусалиму и до краја земље” (Д.Ап.1,8).

Истинско предање у православљу јесте пре свега преда(ва)ње новог у Христу живота (Рим. 8, 2) и онда у заједници вере и љубави “са свима светима” ( Еф. 3, 18), познање благодати Божије у истини, познање Тајне Божије која је Христос, у Којем су све “ризнице премудрости и знања сакривене” ( Кол. 1,4-6; 2, 2-3), или како је то говорио авва Јустин: “Природна атмосфера овог живог предања, као богоживљења и богоопштења и из њега настајућег живог богопознања и богословља, јесте Света Литургија Цркве и уопште светотајински, евхаристијски живот у Цркви, праћен истовремено и врлинским подвижништвом, хришћанским умно-молитвеном и врлинско-практичним живљењем и делањем у свету” (Јустин Поповић – Тумачење посланице Колошанима).

Врло је карактеристична чињеница да је стара Хришћанска Црква и наша Српска средњовековна Црква одлучно одбацила и осудила јереси Месалијанску и Богумилску, које су училе да је довољно бити добар хришћанин, побожан и молитвен за себе, те није онда потребно ићи у цркву и учествовати у Светој Литургији и причешћивати се. Ово нажалост и данас многи говоре и практикују, показујући тиме да у ствари нису хришћани, него само обични религиозни људи слични припадницима других религија оних многобожачких и незнабожачких пре и после Господа Христа. Али ако је довољно бити добар хришћанин, а не бити црквен онда им није потребан Господ Христос, јер такав став представља протестантско “разоваплоћење Господа Христа”[29], јер је Христос на свет у Телу дошао и у телу Цркве свагда остао, дошао и остао оваплоћен и утеловљен на сву вечност, тј. нераздељиво богочовечански сједињен са Црквом као Телом Својим чега је Света Литургија пројава и манифестација. И не само манифестација , него и стварно присуство и партиципација, наше стварно, учешће и заједничарење у тој јединственој Тајни над тајнама која се зове Богочовек и Његово Тело.

Наша хришћанска Православна вера није само наша лична вера, лично надахнуће, макар оно било и харизматичко, благодатно надахнуће, попут на пример неких харизматика или чак “пророка” и тзв. “светих људи”, узетих самих за себе ( таквих на пример има међу сектантима, мада уствари најчешће самозваних и самонадахнутих), него је и сама наша лична вера увек Црквена реалност, саборни дар Христов Његовим Црквеним удовима. Отуда су православни богонадахнути светитељи увек били и остајали потпуно црквени људи, саборно уткани у Тело Христово више него други чланови Цркве. Зато је онда њихов благодатни дар имао такву моћ и значај за целу Цркву. У томе је изузетни значај и улога Светих Отаца у Цркви Православној.

Оно што желим да нагласим је да смо у свом проповедању и катихизирању ми свештеници увек апостоли и посленици Цркве Христове, а не индивидуални посленици, послани од неког или самозвано мобилисани у име неког или нечег, у име неке идеје, или партије, или било кога или било чега у овом свету и од овога света. Ми смо органи Цркве, удови и чланови Тела Живога Христа, Духом Светим вођени и покретани на дело служења Јеванђељу спасења. Органи смо Цркве Христове, не толико као организације колико као организма Богочовечанског.

Мислим да би пре свега требало да се запитамо колико ми времена посвећујемо преиспитивању себе и очувању залога, Завештања, колико се старамо за оживљавање Духовске Благодати у нама, која се стално обнавља благодатним даровима Цркве али с друге стране може и да се повуче ако је не негујемо. Није ли то управо она метаноја, оно преумљење које најбоље сведочи присуство Христа у нама. Али опет, то преумљење је неодвојиво од реалности Евхаристије.

Света литургија је управо и извор и пројава Цркве као организма, Духом Светим оживљаваног и надахњиваног. Да није Црква организам богочовечански, и ми у њој као живе ћелије, живи удови заједнице и породице Јединороднога Сина и Његове многе браће[30], она се не би као људска организација одржала, јер је све људско трошно и пропадљиво. А Света Црква је себе одржала и очувала само зато што је одржала као срце своје Свету Литургију своју. Увек нову и увек живу реалност.

Дакле, Црква није ограничена словом већ је непрестано покреће Дух, исти Дух истине који је Говорио кроз пророке, који је водио апостоле, и Који даље непрестано узводи Цркву у потпуније поимање и познање Божанске Истине, из славе у славу.

“Следујући светим Оцима”... ово није упућивање на некакво апстрактно предање у погледу формулација и дефиниција. То је првенствено позивање на свето сведочење. Ми се уствари позивамо на Апостоле а не на апстрактну “Апостолност”. На сличан начин се позивамо и на Оце. Сведочење Отаца припада , суштински свецело, самом саставу православне вере. Црква је једнако посвећена проповеди Апостола и догматима Отаца. Поново се враћамо на древну Црквену песму са почетка реферата (коју је највероватније спевао Св.Роман Слаткопојац) - Проповед Апостола, И догмати Отаца, Цркви једну веру утврдише, Која носећи ризу Истине,, Изаткану од вишњег богословља , Право верује и прославља, Побожности Тајну Велику.

Можда на први поглед мноштво термина који су поменути у контексту теме овог реферата, могу да на први поглед збуне. Међутим, оно што је најважније и заједничко за Залог (завештање), Предање, Предавање и Себе Предавање, сведочење, прејемство, поучавање,и др. јесте да је све од Једнога, све је у Једноме и све је за Једнога. Једнога и Јединога Богочовека Христа, који је исти јуче, данас и сутра, који нам се као Залог за Живот Вечни даје Духовском Благодаћу и коме заједно са Његовим Оцем који нема почетка, Пресветим и Благим и Животворним Духом, приличи свака Слава, Част и поклоњење, сада и увек и у векове Векова.

Амин!

Приредио

Иван Теодосић, јереј


РЕФЕРЕНЦЕ
[1] Eпископ Атанасије, Живо Предање у Цркви, Тврдош 1998. г.
[2] Свети Максим Исповедник, Схолије, PG 4,197
[3] Епископ Атанасије, Живо Предање у Цркви, Тврдош 1998. г.
[4] Јован Романидис , Откривење, Свето Предање, Свето Писмо и непогрешивост,Зборник студија и чланака “Православна Теологија”, Београд 1995
[5] (Рим.8,29)
[6] Свети Иринеј Лионски, Против јереси
[7] Свети Јован Дамаскин, “Тачно изложење Православне Вере “
[8] Алексеј Хомјаков, “Црква је једна” , превод Авве Јустина Поповића
[9] Епископ Атанасије, О Цркви и литургији
[10] Епископ Атанасије, Живо Предање у Цркви, Тврдош 1998. г.
[11] (2Тим 3,5)
[12] Св.Кипријан Картагински (Епистула74/61/,9 из 256. Г.)
[13] Георгије Флоровски, Црква је Живот, Београд 2005.
[14] (Јн. 17,3)
[15] (1Тим.4,12)
[16] Свети Симеон Нови Богослов, Етичко слово IX
[17] Епископ Атанасије, Живо Предање у Цркви, Тврдош 1998.
[18] Литургија и Богословље, Епископ Атанасије јевтић, Требиње 2007.
[19] (1Тим.3,15-16)
[20] Игнатије Антиохијски , Смирњанима 10,2
[21] (Јн. 2,25)
[22] (Јн. 14, 26.28)
[23] (Јн.21,24)
[24] (Откр.1,2)
[25] (Откр.12,14)
[26] Св. Кирило Јерусалимски, Катихеза 16,21
[27] (Мр. 1,15)
[28] (Мт. 3,2)
[29] Термин Авве Јустина Поповића
[30] (Рим.8,29)

ЛИТЕРАТУРА
  1. Свето Писмо Старога и Новога Завета, превод Светог Архијерејског Синода СПЦ, београд 2004. године
  2. Митрополит Антоније храповицки, “Пастирко Богословље”, Каленић 2008. године
  3. Протојереј Георгије Флоровски, “Црква је живот”, Београд 2005. године
  4. Протојерј Александар Шмеман, “Наш живот у Христу, Христов живот у нама” , београд 2007. године
  5. Протојереј Јован Мајендорф, “Живо предање” , Каленић 2008. године
  6. Зборник радова, “Православна Теологија”, Београд 1995. Године
  7. Епископ Атанасије Јевтић, “Живо предање у Цркви”, Требиње 1998. године
  8. Св. Никола Кавасила, “Тумачење Свете Литургије”, Беседа 2002. год.
  9. Св. Никола Кавасила, “О животу у Христу”, Беседа 2002. год.
  10. “Аспекти философске и Теолошке мисли Максима Исповедника”, Никшић2006. године
  11. Епископ Атанасије, “Христос нова пасха” Том 3. Требиње 2008. Год.
  12. Свети Јован Дамаскин, “Тачно изложење Православне вере”, Београд – Никшић 2002. год
  13. Часопис Епархије Шумадијске “Каленић” број 5/2007. год.
  14. Часопис “Православље” број1005 од 1. Фебруара 2009. год
  15. Мали Требник, Крагујевац 1998. год.