Чтецирали су др Марко Петровић, Милан Михајловић, Лазар Антонијевић и Андрија Стефановић.

За певницом су били оци храма Светога Саве са истоименим дечијим хором под управом оца Ивана Антонијевића. Својим појањем су литургијско сабрање испунили и богослови крагујевачке богословије Светога Јована Златоустa.

По прочитаном Јеванђељу а по благослову Његовог Високопреосвештенства беседио је отац Немања, који је између осталог рекао: „Овај отац у јеванђелској причи је незаустављив у борби за исцељење свога сина. Он каже једну тајну реченицу: ја сам неузастављив у борби за исцељење свога сина. Друга је: ја живим у једној неиздрживој ситуацији. Те две реченице су садржане у односу према Христу. Сви ми овде присутни имамо некада чисту а некада замагљену слику о Господу који треба да живи у нама и око нас. Много што шта у нашим животима одређује присутност магле у тој слици. Но човек из Јеванђеља могу бити ја или ви он говори чудне речи чудотворне: Господ помози моме неверју. Господ исцељује његовога сина и чини се да је добио све што је желео. Сви људи који праве вредоносни систем имају проблем. Проблем је зато што у животу постоји пропадљивост и смрт. Људи ставе те истине као смисао тога живота и крећу. Овај човек није био свестан да ће у пропадљивости и смислу тога живота пронаћи Богочовека Христа. Једна јако лепа прича тиче се свих нас па и човека из Јеванђеља. Испричана је у једној књизи која говори о старцу Кирилу Павлову који је био исповедник патријарсима руским. Био је духовник тројице сергијеве лавре и када су га питали: Оче долази пуно људи у храм, Црква се обнавља расте радост, а он као да је упозорио сва та духовна чеда. О чему их је упозорио? Рекао је донесите посуду и налијте посуду водом. Тада им је старац заповедио да се посуда испразни. Три капљице воде су се са ивице посуде вратиле на дно посуде. И онда је рекао: Када је посуда била пуна то су били људи у храму, а ове три капљице су људи који се спасавају. На запрепашћење свих присутних старац је дао објашњење свима нама. Велики број људи који долази у Цркву долази са речју дај Господе, породицу, финансијско благостање, дај Господе мир у кући, дај Господе мир у држави. Но исправније и три капљице су они људи који долазе у храм и кажу: Господе опрости сагрешио сам. Господе нисам довољно волео људе које си ми дао око мене. Господе нисам тебе волео. Господе нисам имао довољно поверења у твој промисао у твом животу. Због тог поверења отац детета је задобио исцељење. Помогао му је замолио је Господа да помогне његовом неверовању. То нам говори да када се уздамо у своје снаге и плетемо своје приче о пропадљивим уживањима, често наше радости буду трошне. То је зато што немамо довољно поверења у оно што Господ нуди у овом животу. Ко има поверења томе пост и молитва чини чудо. Тај човек је и себе и из људи око себе изгони демоне ван. Свети Алексеј Човек Божији који је после своје женидбе са коликим поверењем је сео у лађу и отишао у Едесу и седамнаест година био је тамо као просјак без обзира што је био син богатога човека. Са поверењем га је та лађа довела до куће односно до обале где је живео његов отац Јефтимијан. Упокојио се на прагу свога оца без обзира што отац није знао да је хранио свог сопственог сина. То је драга браћо и сестре поверење оних људи који су три капљице. Сви ми драги моји треба да се усмеримо са пажњом ка људима који имају поверење у Господа. Има ту нечега дубљега, а то је радост коју осећамо према њима. То је радост коју епископ римски Григорије, радост неодузимљива, која се не може одузети од нас. То је лице васкрслога Христа у кога сви свети гледају.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије, Митрополит шумадијски је причестио верни народ, који је испунио свети храм, међу њима и ученике оближње школе „Мирко Јовановић“ који су молитвено присуствовали светом литургијском сабрању са својим вероучитељем Јеленом Милојевић. По завршеној литурији направљен је светлопис као успомена на данашњу заједничку молитву верног народа са својим Митрополитом.

ђакон Александар Ђорђевић