Појали су чланови Певачког друштва „Србски православни појци“ из Београда.

Пре самог причешћа, сабраном народу беседио је митрополит Јован: „Браћо и сестре, сам Господ наш Исус Христос рекао је у Светом Јеванђељу: „Где су двоје или троје сабрани у име моје онде сам и ја међу њима. Господу је и мило и драго и он воли када се ми сабирамо у Светим храмовима, на Светој Литургији као и на осталим другим богослужењима. Када се сабирамо у Црквама или у домовима ми се молимо, а молитва је разговор душе са Богом. Човек ако не разговара са Богом он разговара са оним другим. Човек који не разговара са Богом он не разговара ни у својој породици, ни у свом селу или барем не разговара о ономе о чему би требали да говоримо између себе. Ми треба да узносимо молитву Господу. Треба да кажемо Господе грешан сам или грешна сам. Господ је милостив и пун љубави. Он када осети нашу молитву да је она искрена, помиловаће нас. Чуће нас и услишити. Богу су угодне наше молитве када излазе из чистога срца. Ми треба да Бога волимо. Да га славимо. Да се Богу молимо. Никада добра није много, никада молитава није довољно. Свети Оци кажу да се требамо молити онолико колико требамо да дишемо. Када се Богу молимо требамо да се Бога и бојимо, не као неког осветника, већ да се бојимо да се не огрешимо о Божанску Љубав. Бог је своју љубав потврдио својим животом, рађањем, силаском у овај свет. Све оно што је претрпео од људи. Санео Бог веру међу људе, а људи не верују довољно. Санео Бог љубав са неба међу људе, а видели смо како су људи узвратили Богу на његову љубав. Чиме су му узвратили, мржњом, злобом, зависти, пакошћу, завидљивошћу. Он на све то одговара Божанском Љубављу. Када су га разапели Он је говорио „Оче, опрости им јер не знају шта раде“. Зато треба да се Бога бојимо. Да се не огрешимо о Онога који нас највише воли. Требамо да осетимо љубав Божију, а њу ћемо осетити тако што ћемо увратити нашом љубављу на Љубав Божију, и онда ћемо сваког човека волети. Чули смо данас из Паримеја како је речено Авраму да принесе свога сина јединца на жртву. Аврам је пошао са сином понео све, а син га пита, Оче, а где нам је жртва? А отац му рече: „Синко Бог ће се постарати“. У том тренутку када је Аврам кренуо да посече главу своме сину, Господ му се јави и рече: „Не! Сад видим да се бојиш Бога“. Значи то што се он бојао, Бог је примио као жртву Аврамову. Да би се човек бојао Бога он треба да уздржава свој језик. Тако и премудри Соломон каже: „И будала док ћути људи мисле да је мудар“. Али кад проговори онда видимо ко је. Све нас то опомиње да пазимо на своје речи. Да пазимо јер је реч двосекли мач. Ништа толико човека не може да посече као ружна реч упућена другоме. Наш народ добри каже: „Језик нема костију, а све кости поломи“. Бог нам је дао језик да га славимо, хвалимо, молимо му се. Да се споразумевамо и разумемо једни друге. Да схватимо шта је тај други желео да каже. Само је сад питање нашта човек употребљава своју слободу и нашта употребљава свој језик. Да ли га употребљава да се Богу моли или да га Бога ружи. Бог нам је дао језик да му певамо, јер по оној народној, ко пева зло не мисли. Међутим, марамо да знамо коме певамо и шта певамо. На ово све треба скренути пажњу поготово у периоду поста у коме се налазимо. Пост нам је дат да чистимо и душу и тело. Пост треба да покрене у нама ватрену молитву. Молитву која је спојена са срцем и умом, а не ону молитву коју ћемо да причамо и изговарамо. Молитва без поста није довољна, ни пост без молитве није спасавајућа. То једно без другога не може. То су два крила са којима човек може да се уздигне, да не бауља доле. Бог зна све и шта смо учинили и шта ћемо учинити. А нама је важно да ако урадимо неко зло, не чује онај поред мене, а то што ће Бог да чује, то ћу ја лако. Е, нећеш. Чим си се огрешио о Бога апсолутно се грешиш и о другога. А нама је Бог дао тог другога да се преко њега спасавамо. Да се смиравамо. Да кад почнемо да блудимо у својој гордости погледам тог другога човека има ли он гордости у себи. Па ћу онда да се тргнем. Бог нам дао другога да се ослоним на њега, али и да се он ослони на мене. То је хришћанско, носити један другога. У невољама један другог носите и тако испуните закон Христов. Као хришћани, православни Срби, јесмо ли спремни да заиста помогнемо сваком човеку, само ономе који ме воли или који је близак мени, него сваком човеку. Зашто сваком човеку? Па, у Цркви се не гледа крвно сродство толико колико се гледа духовно сродство. А ми смо сви у духовном сродству. Православље је једна породица. То је једна кућа. Зато морамо да водимо рачуна да се неогрешимо о друго чељадета. Неће се огрешити ако се оно воли и ако се за њега Богу моли. Не волим и не молимо се, па онда шта ти вреди крштење, кад ниси прихватио да живиш крштењским животом. Ми се у Христа крштавамо, а онај који се у Христа крштава он се у Христа и обукао. Он са Христом иде на распеће иде на Голготу, то је живот наш. Морамо да прођемо Голготу као што је и Господ наш Исус Христос безгрешни прошао Голготу да би преко ње ушао у Васкрсење и из Васкрсења у Вазнесење. Наша је Голгота да носимо наш крст. Да поднесем све оно што ми тај дан донесе. Има она дивна молитва Св. владике Николаја којом се моли: „Господе дај ми снаге да поднесем све што ми овај дан донесе“. Зато се морамо Бога сећати непрестано. Мој отац је говорио нама деци. Децо када се небо намрачи, наоблачи, онда молитва много не значи. Треба да се молимо док не дође тај облак. А шта је облак и магла? То је оно што не можемо више да видимо јер смо у облаку. Ми имамо Христа, он је светлост наша. Он просвећује и освећује сваког човека који долази на свет. Освећени смо и просвећени Христом. А освећени смо када испуњавамо заповести Божије, када живимо по Јеванђељу. Освећујемо се када живимо по Светим Тајнама и врлинама. Поготово у Светој Тајни покајања и у Светој Тајни Причешћа. У све ово уводи нас овај Васкршњи пост. Он нас уводи у покајање. Прошло је већ пет недеља поста. Јесмо ли кад стали сами пред Богом и рекли, јесам ли се ја шта мало покајао ових пет недеља? Или мислим довољно је што не једем мрсну храну. То није довољно. И то треба, јер како кажу Свети Оци када је пун стомак празна је душа. И то је пост али је духовни пост да не чинимо зло. Да не мислимо зло другоме, а камоли да учинимо. То не можемо без покајања. Оно нас води у ту промену како кажу Свети Оци. Када се човек покаје истински он са себе скида терете грехова. Грех је терет и бреме. Да се замолимо Богу да бар ове недеље које су испред нас заиста испостимо не само од мрсне хране него да постимо и душом и телом. Да постимо и очима и рукама и ногама. Како ногама рећи ће неко. Па да кажеш ногама да нећеш да идеш тамо негде да направиш неко зло. Нећу да идем да украдем, ако сам крао. Па, то је пост. Нећу да дохватам рукама оно што ће ми бити на духовну пропаст. Нећу да гледам оно што ће ме одвести у пропаст. Човек мора да пости и очима. Да кад види човека не почне одмах да доноси суд. Него да гледамо човека као у икону Божију. Као слику Божију. Да у свакоме видимо брата, сестру, родитеља, да у свакоме гледамо своје дете. Ако тако будемо радили онда ћемо осетити ту радост поста. Ако у посту не осетимо ту радост, онда нисмо добро постили. Да би осетили радост у посту треба да га заволимо, да га заволимо а не да га постим јер га је тамо неко прописао. Ништа се без љубави не може остварити. Ни добро се не може урадити ако се прво не заволи. Па ни грех се не може учинити ако се прво не заволи. Морамо да разликујемо шта је љубав Божија а шта је љубав наша људска која је од данас до сутра. Љубав је Божија вечна. Зато Апостол Павле каже све ће проћи и нестати и вере и наде. Како да вера нестане? Па шта ћу више да верујем када сам са оним у кога сам цео живот веровао. Што ће ми нада кад је Онај ту у кога сам се надао. И вера и нада ће престати у своје време, али не сме да престане пре времена. И вера и нада ће престати, али Љубав остаје вечна. Љубав не може бити љубав ако нема жртва. Само жртвена љубав која је спремна да се жртвује за Бога и за другога. Када некога волимо ми кажемо да ћемо за њега живот да дамо. А Господ Христос је дао живот свој за нас. Он нас укаљане грехом опрао, чиме? Крвљу својом. Зато нам је дао Тело своје и Крв да се чистимо и перемо, браћо и сестре. Ми се причешћујемо ради вечног живота и опроштаја грехова. Зато повећајмо покајање и исповест. Повећавајмо доласке на богослужења. Причешћујмо се чешће барем у овом посту, а по благослову причешћујмо се увек. Онда ћемо осетити радост празника који је испред нас. Васкрс је радост. Васкрсао је Господ. Смрћу својом смрт је уништио, где ти је аде победа. Не може пакао више да побеђује, Христос је победник. А и ти и ја смо победници ако Христа носимо у себи. Ако Христом живимо. Ако Христа осећамо као што осећамо себе. Нека нам је срећно и благословено данашње сабрање, наше молитве овде и Свето Причешће којим се причешћујемо. Да нам буде на духовно и телесно здравље. Да причешћујући се поведемо мало рачуна о миру своме. У каквом смо односу са Богом? Јесмо ли у миру или немиру? Јесмо ли у миру са другима. Нама треба мир. Чујете шта све бива у целом свету, а не само у роду нашему. А Зашто? Зато што људи заборављају на Бога. Неће да прихвате мир Божији. Једини мир који спасава. А човек кроји свој мир. А људски мир најчешће пређе у немир. Устаје човек на човека. Устају деца на родитеље. Устаје народ на народ. Што устаје човече? Устајеш зато што се не сећаш речи Јеванђелске коју каже Христос: „Што не желиш себи, немој чинити другоме“. Само када би ове речи Христове применили у животу. Да ли би било свађе међу људима? Јел би било подела? Јел би било ратова? Не! Не желим да чиним другоме оно што не желим себи. Или да чиним другоме оно што желим себи. А ваљда свако од нас жели себи добро. Добро нам неће доћи док добрим необдаримо другога.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије, у парохијској сали одржан је братски састанак на коме је протојереј Остоја Пешић прочитао реферат који је припремио са благословом митрополита шумадијског Г. Јована на тему „Сви да се саберемо око Светог Тела Христовог и око Његове Свете Чаше“. По прочитаном реферату, уследила је конструктивна дискусија у којој су учествовали сви присутни. Сабрање је настављеном Трпезом Љубави коју је припремио данашњи домаћин парох јунковачки јереј Обрад Видаковић.

Стеван Илић, ђакон