Високопреосвештеном Архијереју саслуживали су: Архимандрит Јевтимије - игуман манастира Јошанице, протојереј Александар Гајић - архијерејски намесник белички, протојереј Милан Ђорђевић - старешина цркве Светих апостола Петра и Павла, протојереј Срђан Кандић - старешина цркве Свете Петке, протођакон Иван Гашић и ђакон Далибор Нићифоровић.

Чтецирали су том приликом: вероучитељ Бојан Тодоровић, студент теологије Јован Ивановић, и подмладак олтара цркве Свете Петке: Матеја Кандић, Павле Радосављевић и Стефан Јовановић.

На одушевљење многих верника певао је мушки појачки састав “Парусија”.

У Светој Литургији учествовао је г. Ратко Стевановић испред градске управе Јагодине и друга одликована господа црквених општина јагодинских.

Митрополит је и овом приликом након читања одељака из Светог писма Новог завета поучио своје епархиоте:

“У Име Оца, и Сина, и Светога Духа!

Драга браћо и сестре, у пету недељу Васкршњег поста Православна Црква чини помен Светој Марији Египћанки, која је као и толики други Свети била велика грешница, али је схватила да је њен живот, грешни живот води у пропаст. И то у коју пропаст? – На првом месту пропаст духовну. И покајала се; и 48 година провела је у једној суровој великој Јорданској пустињи где 48 година није видела људско биће. Али је кроз пост, кроз молитву, кроз покајање осветила цело своје биће и осветила и душу своју и тело своје. Ето видимо како покајање је веће од свакога греха. Али које покајање? – Оно дубинско покајање. Оно покајање које изилази из бића човековога, а то је оно покајање када човек заиста зна да је грешан. Зна да је погрешио. И не стовара свој грех на другога, него га прихвата. И зато такав човек се једино може искрено и покајати. Чудесно је житије и веома поучно за свакога од нас ове Свете Марије Египћанке, која је осетила дубинско истинско покајање, а право покајање ове угоднице Божије и свих Светих јесте исправка живота, поправка живота, и што је још врло важније неоправдавање свога греха, да не оправдавамо своје грехове, односно да не дођемо - а често нажалост долазимо - да само оправдавамо себе, него признање свога греха онако као што је то исказао онај Блудни син из оног Јеванђеља што ви боље знате од мене. Како је дошло до покајања ове Свете Марије Египћанке? – Житије каже да је она заиста пуних 17 година провела у једном страственом греху блуда. Толико је блуд је био опхрвао да она ништа друго није видела. Користила је сваку прилику за свој грех. И тако видевши једног дана како се народ лађом креће за Јерусалим да се поклони Часноме Крсту, и она је пошла, ушла у лађу, али не да се поклони Часном Крсту, него мислећи: „Тамо је мноштво људи, тамо ћу наћи себе, тамо ћу наћи своје задовољство”... И кад је пришла храму, а огроман број људи просто је носио све оне који су били ту, тако је и она ушла, и њу је понела та енергија већине људи. Али како стоји у њеном житију, кад је ушла у храм и видела Часни Крст, коме се људи клањају, целивају, траже моћ, траже помоћ, хтела је и она. Осетила је да би и она хтела да приђе. Али нека невидљива сила је заковала, није могла да се покрене. Тужна, осетила је у ствари да је њен грех спутава да се косне, да приђе Светињи и почела је да рони сузе покајничке. Но угледавши икону Мајке Божије она је рекла: „Мајко Божија, помози ми да приђем Часном Крсту, да се поклоним.”

Пришла је, целивала је и осетила сву своју грешност. И није тражила оправдање за свој грех због овога или да је неко наговарао, него истински се покајала и после целивања приликом изласка из цркве поново је погледала на икону Мајке Божије и рекла јој: „Мајко Божија, ти ме води, ти ме руководи. Ја ћу следовати твојим саветима.” И чула је речи Мајке Божије која јој каже: „Маријо, ако будеш прешла Јордан, наћи ћеш себи спасење.” Јордан... Није било мостова. Није било неких средстава, а она узевши три хлеба само. Пазите – три хлеба за 48 година. То је за наш људски разум несхватиљиво. И прешла Јордан. И настанила се у тој пустињи где није видела људско биће. Живела је са најљућим зверовима. Али је зверови нису дотакли. Зашто? – Па зато што је Бог видео њено покајање. Чувала је благодат Божија. Чувао је анђео Божији. Чувала је сила Божија да она није имала ни страха људскога. Сва је била у молитви. Сва је била у подвигу. Сва је била у покајању. Сва је горела жељом да очисти себе, али знала је да то не може сама без благодати Божије. И заиста она је осетила то истинско покајање, а покајање значи промена. Преумљење што кажу Свети Оци. Промена мисли, промена речи, промена дела, промена понашања. Али опет ћу да се вратим на ону јеванђелску причу о Блудном сину, који се није орпавдавао што је тако живео кад је напустио дом очев, није говорио: „Наговорили су ме други да напустим очев дом”. Како то ми људи најчешће и чинимо, него овај Блудни син, када је дошао себи, као и ова Марија Египћанка, кад је видела себе, своју грешност, и он кад је дошао к себи, шта је рекао? – Вратио се оцу своме и рекао: „Згреших, оче, и небу и теби.” Уствари, што бисмо ми рекли, он је рекао: „Оче, згрешио сам и по људском и по Божијем закону”. Јер ако је други нпр. крив за мој грех, твој... Он треба да се каје, а уствари сваки од нас треба да призна да смо ми сами криви за своје грехове. „Ако ме неко нпр. наговара и присиљава на грех, и ако ја пристанем на грех, онда сам ја крив, није ми крив други.” А грех увек тражи оправдање. И ми увек тражимо оправдање у другоме. А никако да у себи признамо и да кажемо: „Јесам, згрешио сам, Боже, згрешио сам, брате, згрешио сам, сестро – опрости!” Нас људи могу и да испровоцирају, могу да нас изазову, могу да нас наговарају, могу да нас присиљавају, али „не могу да нас натерају да учиним грех, ако ја сам не пристанем на то”. Други могу да нас приморавају на грех, да чинимо зло, могу други и да нас убију, „али да ме присиле, то нема моћи нико, ако се ја потрудим уз благодат Божију”. А благодаћу Божијом смо спасени. „Ако се потрудим уз Божију благодат која је увек присутна, ја ћу се одупрети наговорима, ако ме људи наговарају”. Не опрабдавати свој грех јер је то бежање од искреног покајања.

С друге стране Господ нас у Јеванђељу опомиње на смиреност, а не на гордост. Јер од гордости почињу сви греси. Господ нас опомиње на смиреност и то смо могли да чујемо из данашњег Јеванђеља овде прочитаног, како су двојица браће Јован и Јаков – апостоли Христови! Они су тражили од Господа Христа да им Господ обезбеди да један од њих у Царству небеском седне са леве, а други са десне стране Господа. А шта им Господ одговара? – Он им каже: „То није моје да дам. И не дајем то ја него ће се дати онима којима је припремљено.” А за свакога је од нас припремљено Царство Небеско. Да ли ћемо ићи ка Царству Небеском и ући, то зависи искључиво од моје и твоје и жеље и воље. А чиме се човек припрема за Царство Небеско? – Управо борбом против греха. Припрема се служењем Богу и служењем ближњима. Али не зато „да служим другоме што ми је неко рекао, него да служим и Богу и ближњима из љубави”. А величина је управо у служењу. А не у надмености, не у гордости, него у служењу. То је величина – „кад хоћу да послужим некоме, ја морам прво да се смирим и да уопште не узимам у обзир да ли је тај човек праведан или грешан. Ја прилазим њему у смирењу да му послужим, јер ако послужим другоме, и тај други ће послужити мени за спасење”. Сам Господ Исус Христос је рекао да Син Човечији није дошао да му служе него да служи. И сад видите – Бог дошао да служи. Коме? – Свом створењу - човеку. Зашто? – Па управо да би нам показао да је смирење највећа врлина. И онај човек који нема смирења у себи, он је сав у гордости. Он не може никако да поднесе ако му неко укаже на његов грех. Не! „То нисам ја урадио како ти кажеш него сам то урадио због тога, због овога.” Опет само то несрећно оправдање. И ко се највише оправдава? – Онај који је грешан. Ви знате из Јеванђеља какав је био живот Господа нашег Исуса Христа – од детињства па до Васкрсења. Знате ви то и боље од мене како је он пљуван, шамараван, тучен, распет на крсту, и то све чини и не само то него су људи наговарали и казали: „Шта слушате тог Христа, у њему је демон.” Пазите докле људски ум може да заблуди. Да каже за Годпода да је у њему демон, да је у њему ђаво. Зато морамо да стражимо над својим умом и својим разумом. Да на првом месту се трудимо да у нашем уму и разуму не дође до мржње. А мржња највише изокрене људски разум. И толико га изокрене да човек, како каже Свето писмо, и када чини зло он мисли да чини добро. Али видите, све ово Господ је поднео ради нас и ради нашег спасења. Бог је свемогућ. И Бог може све. Али не може да учини насиље над нама, над тобом, нада мном, над оним који неће да се спасе. Е то Бог неће да уради. „Нећеш да се спасеш? – Иди у пропаст. Дато ти је све, показано ти је све. Примера на хиљаде имаш, а што не гледаш пример добра него гледаш онај пример зла.” Јел нам то Бог крив, јел нам то други крив? Па није. „Крив сам ја, што сам уместо да се орпедељујем да чиним добро, ја чиним зло. Уместо да говорим добро, ја говорим зло. Уместо да хвалим Бога и човека, ја хулим Бога и човека.” Бог неће насилно да нас спасе, јер насиље уствари и није моћ. То људи који немају те духовне јачине у себи, они мисле да могу насиљем да покажу моћ и насиље није моћ, и свако зло није моћ. Него уствари то је немоћ. Зато човек кидише на све могуће начине како само да оправда себе. Неће да призна да је грешан или ако призна то узгред каже: „Јесам, грешан сам ја, али да радим на поправци себе, да се кајем – е то не, то је тешко”.

И ето видите да се ми помолимо Богу да нам Бог помогне да и ми његовом помоћу, а у исто време нашим трудом угледамо се на Свете, да се угледамо на Свету Марију Египћанку и учинимо једно од овог двога доброга – или да не грешимо, а то је немогуће... А човек ако се труди да не греши, он ће лако да одржава свој живот духовни. ...Или, ако смо згрешили да се одмах кајемо и исправљамо. А не да се оправдавамо. Зато Свети Оци кажу – и кад те неко грди, ти кажи: „Благослови!”, а немој му узвраћати. А провери – зашто те грди. А ми све мислимо – ти који нас грде, који нам приговарају, који нам указују на грешку и погрешку, ми мислимо да нас он мрзи. Није истина. Има свкакавих људи, наравно, али не смемо схватити тако да ми најчешће сваљујемо кривицу и грехе своје на друге а не на себе. Ето, овај пример Свете Марије Египћанке нам говори да нема разлога да очајавамо, па да смо не знам колико грешни. Јер нема греха који Бог не може опростити. Нема греха који је изнад благодати Божије. Али да бисмо задобили благодат, треба да се кајемо. Треба да се поправљамо. И зато нека би нам Господ, и вама и мени, помогао да се сви нађемо у Царству Небеском. Као што се нашла и ова Марија Египћанка – велика грешница! Јеванђеље каже – пазите! И зато смо и данас ово јеванђеље читали о жени грешници која је пришла и сузама прала ноге Христове, а косом својим брисала. Да и ми сузама чистимо своје грехе. Јер покајничка је суза већа него свет. Да ми покајничким сузама чистимо грехе а да бришемо грехе молитвом, постом, покајањем, хришћанским јеванђелским животом. Нека би нам Господ дао да управо по примеру и ове жене блудинице из данашњег Јеванђеља и ми перемо ноге Христове. Јесмо ли спремни да се сагнемо да оперемо ноге другоме човеку. Ц! Нисам сигуран да смо спремни. А узмите прочитајте. Пред Страдање Христово, Христос пере ноге својим ученицима. Пазите - Бог пере свом створењу ноге. Смирава се. А ти и ја – не! Тја, да ти ја перем ноге... Имате ону дивну, ми старији знамо. Ту је мој Рале... Наше баке, наше мајке прале су ноге својим мужевима који су долазили са посла где су орали, копали. А овај савремени свет каже да је то понижавање жене. Није се жена тиме понижавала што је опрала ноге своме мужу. Него из љубави што је он тамо радио најтеже послове да би зарадио кору хлеба за своју породицу. И она целива и пере те ноге које су и по трењу и по камењу ишле само да би зарадили кору хлеба. Дакле да и ми помазујемо цело наше биће добротом и љубављу. Па ћемо се и ми упоредити са овом женом, и ми ћемо онда чути речи Христове: „Жено, опраштају ти се греси”. Али видите - без смирења нема опраштања. Тако и Света Марија Египћанка која је образ подвига, образ, како кажу Свети Оци, аскезе и пример покајања, да се и у наше душе усели сила и снага покајника. Покајничка снага која није ништа друго него непрестани раст у врлини. Човек када неће да напредује он остаје у оном свом зачараном кругу, човек који неће да се учи, да се поучи, он остаје само у ономе што је он научио. И готово. Више немам потребу. Човек је човек, он пада, он греши. Човек је који се учи целог свог живота. И то је хришћанско – да целог свога живота се учи. А учићемо се ако се угледамо на пример самога Господа нашег Исуса Христа. Ако се угледамо на пример ове жене Марије Египћанке, ако се угледамо на пример оног Блудног сина који је дошао себи. Е то је тешко – „да дођем себи. А да бих дошао себи морам да признам себи себе. А не да оправдавам себе. А не да сваљујем своје погрешке на другога.” Нека нам Господ помогне да и ове дане пред Васкрс, ове дане Васкршњег поста, да проводимо управо у покајању. Да духовно, мисаоно кажем: „Господе, праћу ти ноге само ме прими да будем твој.” Да се нађемо на оној страни праведника и на страни оног Апостола Петра кад је Христос прао ноге пред своје страдање ученицима, а Петар, као што и ми знамо да излетимо што бисмо рекли, он каже: „Господе, ти моје ноге нећеш опрати.” Он је то казао: „Где да ми Бог опере ноге?” Али шта му Господ каже: „Ако ти не оперем ноге нећеш имати удела са мном, нећеш бити спасен. А ја идем да страдам због тебе, због твог спасења, због спасења рода људскога.” И кад је то схватио Петар, шта је рекао? – „Господе, не ноге, него целог ме пери, само ме немој одгурнути од себе.” А шта му Господ каже? – „Чистоме је све чисто, само да му се ноге оперу”.

Нека Господ опере и наше грехе и нека нас помилује. Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

После причешћа великог броја верника и благодарствених молитава, уследила је трпеза љубави брижно припремљена од стране старешине цркве, црквених одборника, братства овога храма и чланова њихових парохија.

Вероучитељ Угљеша Урошевић