Мноштво верног народа окупило се да у најрадоснији дан у години дочека свога првојерарха, међу којима је био г. Ратко Стевановић испред градске управе Јагодине, као и друга одликована господа јагодинских црквених општина. Митрополиту Јовану су саслуживали: протосинђел Пајсије Илић – игуман манастира Светог Пајсија Светогорца код Јагодине, протојереј Александар Гајић – архијерејски намесник белички, протојереј Милан Ђорђевић – старешина цркве Светих апостола Петра и Павла, протојереј Малиша Миловановић, јереји Милош Ћирић и Младен Алексић, а своје ораре молитвено су укрстили на овјој божанственој служби протођакони Иван Гашић и Нинослав Дирак.

Чтецирао је усрдно вероучитељ Никола Ралевић, а појао је хор цркве Светих апостола Петра и Павла под чврстом руком директорке основне музичке школе “Владимир Ђорђевић” у Јагодини, гђе Љиљане Милеуснић-Марковић, као и чланови Свештеничког хора Архијерејског намесништва Беличиког.

На овој јединственој вечерњој служби прочитано је јеванђелско зачало на укупно 5 језика, а уз појање пасхалних стихира Архијереј је поделио благослов свима присутнима и произнео празничну беседу:

“Христос васкрсе, браћо и сестре!

Васкрсење Христово је темељ и срж нашега живота. Зато ће Апостол Павле казати: “Ако Христос није васкрсао узалуд је вера ваша, узалуд је проповед наша”. Заиста, да није Христос васкрсао, био би узалудан и наш овоземаљски живот. А Христос је васкрсао и тиме показао да ми имамо живот вечни. Зато и ми ових дана - од данас па све до Вазнесења Господњега - певаћемо у цркви да се поклањамо Христовом тридневном Васкрсењу. Васкрсење Христово највећи је догађај у историји рода људскога. Васкрсењем нама је дарована вера, Васкрсењем нама је дарован Живот вечни. Кроз Васкрсење Христово ми задобијамо Царство вечно, Царство Божије, Царство небеско и тако се спасавамо. Чули смо вечерас у овом Јеванђељу које је прочитано - када је Господ Исус Христос јавио се својим ученицима који су били преплашени, како се каже у Јеванђељу “страха ради јудејскога”, Христос је дошао, ушао кроз затворена врата и шта им је рекао? – “Мир вам!” И заиста нема ништа потребније уплашеном човеку, збуњеном човеку него да му неко дође и да каже “Имаш од сада мир”. А Господ је мир наш. И ми - и као поједници и као народ, и не само српски народ, него видите и сами - узнемирена је цела планета, збуњена је цела планета. Збуњени су народи. И зато ми треба мало више да дамо од себе свога труда, свога подвига, својих молитава, да Господ пошаље мир - како сваком поједницу, тако да Господ пошаље мир целом роду људскоме. То је онај мир који није овоземаљски мир, него онај небески мир. Онај мир који само даје Бог. И понављам – нама је увек потребан мир Божији. Јер ако имамо мира Божијега у себи, онда имамо Бога у себи. Онда имамо Цркву у себи. Онда имамо другога у себи. Ако имамо мир Божији у себи, онда ћемо да ми миром миришемо. Или како то Апостол Павле каже за хришћане: “Ви сте мирис Христов.” Да. Хришћанин треба да шири мир. А како ће да шири мир, како ће да преноси мир на другога, када он мира нема у себи. А човек даје другоме или преноси другоме оно што он има у себи. И оно што је он у себи. Ако има мир, он ће свугде мир изградити. Ако нема мир, он ће да стално гледа да завађа, да ремети мир. Он ће стално да гледа како други није добар, није васпитан, није хришћанин. Али само ће за себе казати: “Ја сам то, то, то и то.” А нама треба смирење поред мира да би се Господ кроз смирење уселио у нас. Зато размишљајмо мало о овом дивном, великом, највећем празнику, највећем догађају у историји рода људскога, а то је Васкрсење Христово. Да Христос није васкрсао, не бисмо онда ни ми васкрли. Да Христос није васкрсао, онда би се наш живот заиста завршавао овоземаљским животом. И онда човек нема вере значи, а наша је вера иза гроба. Наша је вера у Живот вечни. Зато ми и на крају исповедања наше вере у Символу вере кажемо: “Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века.” А да би човек задобио тај будући век, тај будући живот, он овде треба да се труди да живи јеванђелским животом, да живи хришћанским животом. А онај који је прави хришћанин, он ће свакога другога сматрати бољим од себе. А онај који није, он ће стално да наглашава како он јесте бољи, а уствари не зна да тиме испољава управо оно да није бољи. Васкрс је највећа радост. А нама радост треба. Не она радост коју данас чујемо по улицама и на другим местима. Нама треба она унутрашња радост, да се радујемо што је Господ се родио ради нас, што је живео међу људима, што је поднео све оно што су му људи од себе давали. А Господ је донео мир у овај свет. Господ је донео љубав. А погледајмо како су људи одговорили на Христову љубав. Јесу ли одговорили христољубљем? – Нажалост нису. Одговорили су мржњом, завишћу. И та мржња и завист, мислили су да ће кроз њих када Христа разапну, да више Бога неће бити. Преварили су се. Зато ми не треба да будемо преварени. Ми новозаветни људи, људи Јеванђеља, ми треба да зрачимо миром. А мир не иде без љубави. Љубав не иде без наде. Љубав и нада не иду без вере. Што више вере у нама, то ће бити више љубави међу нама и у нама. Што више Бога у нама, то онда ћемо ми моћи да целу васељену сместимо у себи и нећемо казати: “Е, овај ваља, овај не ваља; овога ћу примити у своје срце, овога нећу да примим”. Замислите да је Господ тако класирао народ. Шта би било од народа? Зато у овим временима и о овом празнику у коме се налазимо . Васкрсења Христовога - да се зарадујемо, да иако нас прате невоље и муке да верујемо и да знамо да Господ побеђује све наше невоље, све наше муке, само ако му се предамо. Ако га послушамо, ако га прихватимо. Не само речима, него да га прихватимо целим својим животом. А да бисмо прихватили Христа својим животом, треба да заволимо Христа. Треба да заволимо оно што је добро, а да одбацујемо оно што није добро. Нека би нам овај најрадоснији празник улио у нама и љубав, и веру, и наду. Нека би нам овај празник казао: “Васкрснућеш и ти, човече, ако верујеш у Христа, васкрснућемо ми”, а васкрсења не бива без смрти. Као што васкрсења не бива без покајања. Покајање је уствари васкрсење. Да се ми молимо Богу да свакога дана васкрсавамо, а васкрсаваћемо тако што ћемо себе преслишавати, па ћу казати: “Чекај, шта сам данас добро урадио, шта сам лоше урадио? Да ли сам другога осуђивао и да ли сам о другоме говорио добро?” То је наше – да се преслишавамо и да замолимо Господа да нам дометне вере, да нам дометне радости, да нам дометне љубави, да нам да себе. А он нам је дао себе, зато ми треба да дамо себе Богу. Зато чујемо на сваком богослужењу ону молбу, прозбу: “Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.” Предајмо се Богу али не само да кажемо: “Ја верујем, па да ми вера буде само на језику и на устима, него да веру потврдим својим животом, својим делима”. Е кад то будемо урадили, онда ће заиста кроз нашу веру нама Бог све добро дати. Зато је он и рекао: “Све је могуће ономе који има вере.” Имајмо вере у Бога, имајмо вере у Васкрсење Христово, имајмо вере у своје васкрсење, а то значи победу над грехом, над ђаволом, над смрћу.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након богослужења, Митрополит Јован је заједно са г. Стевановићем изабрао најлепше осликана васкршња јаја које су вероучтељи Архијерејског намесништва беличког усрдно припремили са својим ученицима, а који ће потом бити награђени, па је уследио богат културно-уметнички програм. Том приликом су се представили ученици јагодинске основне музичке школе, као и најмлађи чланови КУД-а “Филигран” из Јагодине. Богату празничну трпезу љубави припремио је старешина цркве Светих апостола Петра и Павла о. Милан Ђорђевић са својом братијом, њиховим супругама, црквеним одборницима и другим парохјанима на радост и задовољство Митрополита Јована и бројног верног народа, све у духу Празника над празницима.

Вероучитељ Угљеша Урошевић