После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени се обратио верном народу надахнутом беседом:

“Драга браћо и сестре управо смо чули речи Господње где каже: “Ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никада ожеднети”. Имамо телесну глад и жеђ, али би требали да имамо посебно ту глад и жеђи духовну. Глад за Богом, жеђ за Богом. Глад за све оно што је добро, што је ваљано, што је честито, што је поштено. Јер човек док не осети глад, он се не сети хлеба, да треба да узме да једе. Тако исто и душа наша. Ако се не сети Христа, неће га ни узети да једе. Дакле, браћо и сестре, глад и жеђ настају за биће људско када се оно, кроз грехе, кроз злобу, кроз упорност, удаљује од Христа. А удаљи ли се човек од Христа потпуно, тај човек постепено духовно умире. И све што се одвоји од Христа то умире. И душа човекова, која је бесмртна или створена за бесмртност, и она умире када се одвоји од Христа. Тако и човек када се одвоји од Христа, он духовно умире. Нико од нас неће да каже: “Па ја се не одвајам од Христа, не дај Боже.” Међутим, ако погледамо свој живот, своја дела, како живимо, шта говоримо, шта радимо, шта чинимо, како верујемо, онда ћемо стварно видети да се, ако то није у сагласности са Богом, ми на тај начин одвајамо од Христа. А почетни грех за одвајање од Христа, браћо и сестре, јесте неверовање. Неверовање у Христа, а из неверовања изливају се, у ствари, сви греси. Не верујем – немам чега ни да се уздржавам. Не верујем, јер Бога нем, а ако Бога нема – онда ми је све слободно. А наш народ како то лепо каже: “Ко се Бога не боји и људи не стиди – њему је све слободно”. Њему је све слободно да говори шта хоће, да ради шта хоће – и тако, нажалост, и чинимо. И добро је што све то чинимо из слободе, браћо и сестре. Дакле, као што је дело Божије – све дело, значи, Божије дело је свака вера у Богочовека, тако је, браћо и сестре, и дело ђавоље – све дело ђавоље. А човек треба да се определи, има слободу: хоће ли да служи Богу, или да служи ђаволу – или како га Јеванђеље назива: мамону. И Господ у Јеванђељу каже: “Не можете служити Богу и мамону”. Не можемо бити мало ово, мало оно – мало хришћани, мало нехришћани. Дакле, браћо и сестре, неверје у Богочовека – то је заиста најстрашније стање човеково. Кад не верујем у Бога, ја онда нећу да верујем ни у човека. Ако сумњам у Бога, онда ћу да сумњам и у човека – а из сумње све проистиче. Чим човек почне да сумња у некога, у нешто, онда значи да се он није учврстио у вери. А сумња повлачи много штошта – нажалост, све негативно. И зато кажем: сумња је, у ствари, тешка духовна болест. Почнем да сумњам – и ако не знам тог човека, измислим га, замислим га, а у њега почнем да сумњам. И онда се ја храним сумњом – а онда ту нема вере. А сумња производи страх. А што кажу: “У страху су велике очи.” Кад је човек у страху, он свашта обећава – само да би се избавио. Али не може се избавити без вере у Бога. Дакле, браћо и сестре, ђаво и смрт су синоними. Тако кажу свети оци. Богочовек – Господ наш Исус Христос – који је и Бог и човек. И то је за нас највећа радост – што је Бог постао човек, а остао Бог, управо зато што Он, браћо и сестре, као Богочовек, разуме нас. Разуме наше слабости, наше падове, наше грехе, нашу злобу, нашу мржњу, нашу гордост, нашу сујету – све то Бог разуме. Али поставља се питање – да ли ми разумемо? Или сам оболео од гордости, а не осећам да сам болестан. Дакле, браћо и сестре, вера у Богочовека је живот. А неверје у Њега је смрт. Оно што сам малопре рекао – све што се одвоји од Христа умире. А све оно што се Христос дотакне – то оживљава, то васкрсава, то се преображава, то се мења на добро, браћо и сестре. И зато – неверје у Њега је смрт. Трећег нема, нити га може бити. И заиста, са којим год проблемом живота, приступи Богочовеку с вером, тај налази у Њему потпуно и вечно решење и за навек утолује управо ту духовну глад и духовну жеђ. Дакле, тако и сваку духовну жеђ Богочовек гаси у човеку, ако човек тражи Бога да угаси све у њему оно што је негативно. А та глад и жеђ, браћо и сестре, духовна – шта су, ако не глад људске душе за правдом, за истином, за љубављу, за добротом, за мудрошћу – али не мудрошћу људском, него мудрошћу Божијом. Шта је то друго глад, него глад за бесмртношћу, за вечношћу, за блаженством, за радошћу? И ако немамо те глади и жеђи, умемо ли нормално да се радујемо? И ако је Богочовек хлеб живота — а јесте, хлеб Божији који силази с неба — ипак то морамо да знамо, браћо и сестре, Он никоме не намеће себе, него Он, браћо и сестре, даје себе нама. А наше је — хоћемо ли га прихватити или нећемо? Хоћемо ли га узети? Хоћемо ли се хранити тим вечним животом, или ћемо се хранити овим привременим животом само? А потребно нам је и једно и друго, је ли? Од нас зависи — хоћемо ли Бога или нећемо Бога? Хоћемо ли са Богом да сарађујемо, или ћемо сарађивати са оним другим? Или ћу, ако нећу са Богом да сарађујем, онда сарађивати са својом гордошћу, са својом сујетом, са својим слабостима. Дакле, заиста — велика је и страшна управо та слобода човека. А човек по слободи највише личи на Бога. Али је страшно кад човек злоупотреби слободу Божију која му је дата, па каже: “Имам слободу могу да радим ђта хоћу.” Можеш и ради шта хоћеш. Али не можеш, како каже народ, “докле хоћеш”. Све оно што се злоупотребљава Божије то је на нашу пропаст. Слобода је велики дар Божији, али је слобода и страшна када човек злоупотреби слободу. Може слободно да изабере живот у себи — или смрт. Говорим о духовној смрти. Овим нам се још каже да је Син Божији и Бог на видику свакоме од нас. Он нам се даје. Он нам се нуди. Он је ту. Само треба да видим да ли је у нама? Како ћемо да проверимо је ли Бог у нама или онај други у нама? Па погледајмо своја дела. Погледајмо своје речи. Своје мисли контролишимо, па ћемо видети. Спаситељ прима свакога. Свакога онога који му долази са вером, смирењем и послушношћу. Гордог човека неће Бог да прими. Зашто? Зато што је речено у Јеванђељу: Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат. Е, кад бисмо могли и мало ту своју гордост да смањимо, да је спустимо, браћо и сестре — где би нам крај био. Али човек из те гордости он хоће да се увек показује другима, да се покаже бољим него што јесте. Спаситељ прима свакога ко искрено прилази Њему. Зато апостол Павле каже: “Ко хоће да приђе Богу, он треба да верује да Бог постоји и да награђује оне који Њега траже.” Дакле, Бог прима свакога, браћо и сестре, па макар тај човек био и највећи грешник. Само ако прилази Богу са покајањем. Прима свакога ко је натоварен тим претешким гресима. А ми сами себи товаримо грехе. Не може ни ђаво да нам натовари грех, ако ми не дамо пристанак њему да нас савлада. Вера је дело слободе човечије, а не насиља ни са стране Бога, ни ма ког другог. Вера је дело љубави Божије — то треба да знамо. Према сваком човеку. Јер Бог подједнако воли и праведника и грешника. Јер ко воли Божанску истину, Божански живот и све оно што је Божије тај се одлучује на веру у Бога. И таквог Бог неће изгнати напоље — како каже у Светом писму. Али је најстрашније, драги моји, кад будемо изашли пред лице Божије да нам Бог каже да нас не познаје. Е, ако нам то каже , немојмо да се уздамо ни у то што сам свештеник, владика, хришћанин, крштен ако не живим крштенским животом, не живим животом оног призвања на које нас је Бог призвао. А Бог је нас свакога призвао овога у овоме, онога у ономе, овога за ово, онога за оно , јер Бог је тај свевидећи и свезнајући. И зато Он зна где ће кога на које место да постави. Бог није одбацио сетите се ни ону грешницу, ону блудницу. Није одбацио ни апостола Петра, који се одрекао Њега. Али се покајаше и једни и други. Петар да се није покајао не би га Господ примио нити вратио апостолству. Јуда, који је издао Христа, највећи грех који човек може да учини према Богу, и он да се покајао и њега би Господ примо. Али Јуда се није покајао он се раскајао. Он се раскајао и бацио оних тридесет сребрника за које је продао Христа. Тридесет сребрника — за то издајеш Христа? Е зато, да се трудимо у животу да погледамо себе кроз Јеванђеље. Да ли случајно не издајемо Христа својим неделима. Бог је љубав али треба да осетимо да је Бог наша духовна храна. И треба да осетимо ту духовну глад и жеђ. А ако не осетимо духовну глад и жећ за Богом нећемо се ни сетити Бога или ћемо се само сетити онда када нас мука спопадне. Бога се треба сећати како кажу Свети оци онолико колико и дишемо, Бога треба да имамо у себи онолико колико нам треба ваздуха за дисање.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Високопреосвећени је причестио верни народ, а по отпусту поделио иконице и свој архијерејски благослов.

ђакон Немања Стојковић