За благољепије сабрања били су задужени Србски Православни појци.

Надахнуто се обратвши окупљенима, Митрополит Јован је поучавао:

„Христос васкрсе!

Браћо и сестре, пету недељу по Васкрсу називамо Недељом Самарјанке, јер се Господ са њом срео на извору праоца Јакова. Ова недеља нам говори о сусретању. За човека и његов целокупни живот нема ничег важнијег од сретања са Господом. Ако се човек не сретне са Богом, његов живот губи смисао и циљ. Без сусрета са Господом, људски живот је промашен. Где се срећемо са Господом? Са Господом се, на првом месту, срећемо у свом срцу. Ако немамо Господа у свом срцу, нигде га немамо. Али, ако га имамо у свом срцу, онда га имамо на сваком месту: у нама, испред нас и око нас. Човек који се не сретне са Господом је сам себи довољан. То је опасно стање, када је човек сам себи довољан. Још теже је стање када човек схвати да не припада никоме нити ко њему припада. Када човек сматра да је сам себи довољан, онда му Бог није потребан. Али ми пред Господа не излазимо сами. Сами се не спасавамо. Спасавамо се у заједници и кроз зајдницу, а то је Црква Христова, Тело његово. Пред Господа излазимо са другима, са ближњима. Ако са ближњима нисмо у добрим односима и не разговарамо... Са ким ћемо изаћи пред Господа? Сами не можемо. Родитељи пред Господа излазе са својом породицом. Прво што ће родитеље питати Господ, када изађу пред њега, је о томе где су им деца? Ово се односи и на телесне и на духовне родитеље. Духовне оце ће Господ да пита где су им верници и народ? Ако је родитељ напустио дом, он није са породицом. Ако свештеник није стално са својим народом у улози пастира, он нема са ким да изађе пред Господа. Сами пред Господа не излазимо. Данашње јеванђеље је веома поучно. Прошле смо недеље видели како је Господ оздравио људско тело човеку који је тридесетосам година био непокретан. У данашњем јеванђељу чујемо причу о жени Самарјанки, којој Господ лечи душу. Јеванђеље каже да је жена била грешница. Господ је није осудио због тога. Призвао ју је да размишља о свом животу, да се покаје, да сама призна да је грешница. Ако човек не призна да је учинио грех никада се неће покајати. Нема човека без греха. Једини без греха био је Богочовек Христос. Ми људи се стално правдамо како немамо греха. Али, већ само признање нам дарује покајање и милост Господњу. Пред нама је један потресан и драматичан раговор Господа и жене Самарјанке. Прича нас обавештава да Јевреји и Самарјани, иако потичу из истог рода, међусобно не негују љубав, него мржњу. Господ жели да их помири и приведе на спасење. О тој жељи за спасењем и духовној жеђи нам сведочи и данашње Јеванђеље. Јеванђеље нам сведочи о жељи за сусретом на студенцу Јаковљевом, који је за Самарјане био светиња. Христос је уморан дошао код извора и сео да се одмори. То нам сведочи и о томе да је поред божанске Господ на себи носио и људску природу. Он је осећао умор, глад, жеђ, бол, тугу и радост... Све је осећао. Када је сео да се одмори и утоли жеђ наилази жена Самарјанка и тада настаје овај незаборавни разговор који је Господ почео речима: „Дај ми воде да пијем!“ Овде примећујемо да Господ иште од слуге да пије воду. Жена је била видно узбуђена. Приметила је да Господ није Самарјанин и чудила се што он, који је Јеврејин, тражи од ње, Самарјанке, да пије воду. Јудејци и Самарјани се не дотичу, једни друге ниподаштавају и понижавају. Не признају једни друге за људе. Када је жена схватила да пред њом није обичан човек пита га за јеврејско правило да се Богу може молити само на гори у Јерусалиму. Господ јој одговара да ће доћи час када ће се Богу молити Духом Истине. Зашто жена наглашава припадност различитим родовима? Нажалост, и онда као и данас, постојала је омраженост народа према народу и човека према човеку. И данас има тога. Јудејци су мислили да је Спаситељ дошао само ради њих. Самарјане су сматрали ништавним иако су живели једни поред других. И данас је слично. Комшије не говоре једни са другима или се упште не познају. Човек је позван на промену. Господ тада жени указује на то ко заправо од ње тражи воду и да би она требало од њега да тражи воду живу. Жена се збунила. Није схватила о каквој води Господ говори. Господ је сам тај извор живе воде који тече у вечност. Ако пијемо са тог извора идемо у живот вечни. Тај извор је наука и Јеванђеље Христово, Црква Христова. Једино је у Христу Истина. Само је Господ могао да каже да је Живот, Пут и Истина. Ако не пијемо са тог извора који је Христос, пићемо прљаву воду. Од прљаве воде угрожава се здравље човека. Ко не пије Крв Христову, нема вечног живота. Наше је да се трудимо да пијемо живу, чисту воду, Богом дану и благословену. То је Свето Причешће. Данас је духовно рођење нашег малог Јоакима. Он почиње да пије воду живу, воду вечног живота. Преко Свете тајне Причешћа сјединиће се са Господом. Причешће је печат Крштења. Јоаким је мали по узрасту, али човек. Човек је у потпуности човек већ приликом зачећа у материној утроби. Нажалост, данас је у нашем народу много абортуса, убистава нерођене деце. Они који то чине, мисле да то није ништа. Али то је ипак убиство. Чим се дете зачне у њему је вечни живот. Абортусом му се тај потенцијал за вечност ускраћује. Зато ће Бог телесне и духовне родитеље да пита где су им деца. Наш Јоаким је данас примио Духа Светога. Примио је Воду живу. Та вода жива је благодат светога Духа. Ко се ње удостоји имаће у себи постојан извор божанског учења. Апостол Павле нас позива да Духа Светога не гасимо у себи. Благодаћу Духа светога никада нећемо ожеднети духовно. Постоји телесна и духовна жеђ. Душа је богочежњива. Она хоће и тражи Бога. Али, да ли дајемо души својој Христа? Литургија треба да буде и наше извориште и оно у шта се улива сав наш живот. Завапимо Господу да наше душе испуни водом вечног живота. Да водом вечног живота испуни душу нашем малом Јоакиму и његовим родитељима. За његово спасење смо сви одговорни. Добар пример том детету треба сви да дамо. Када дође време он ће то разумети ако сада и не разуме. Јер дете је као сунђер. Оно све снима сада, али ће доћи време када ће свео оно што је видело од нас да репродукује. Нека је срећно и благословено данашње Крштење и долазак на свету Литургију. Да нам Гопспод помогне да долазимо на Литургију као на извор живота, да пијемо чисту воду Духа Светога, да узрастамо у Духу Божијем, а мали Јоаким у вери православној. Господ ће га препознати у своме Царству по мирису светог мира којим је он данас помазан. Човек је створен да мирише. Човек је мирис Божији. Треба да волимо Бога и једни друге.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Овом приликом Митрополит Јован је Архијерејском граматом признања наградио господина Сашу Ђорђевића из Великих Црљена за љубав и пажњу које је показао према храму Светог апостола и јеванђелисте Марка.

Сабрање је завршено трпрзом љубави коју је за окупљене вернике приредио парох великоцрљеначки, протонамесник Александар Глишић, са својом супругом Јеленом.