Појало је сестринство манастира Липар.

У надахнутој беседи после прочитаног јеванђелског одељка, Високопреосвећени владика је рекао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, у Цркви Христовој све бива од Оца, кроз Сина, у Духу Светоме. Ето, и Дух Свети нас је данас сабрао у овоме храму овде, истина још не довршеном - али он има свој облик - да се у њему Богу молимо. Да, у њему данас сви заједно служимо Божанствену Литургију, да се причестимо Телом и Крвљу Христовом, јер како је Господ сâм рекао, ко једе моје Тело и пије моју Крв, тај има живот вечни. Да, тај има живот вечни. Ако не једе Тела и Крви Христове, тај нема живот вечни. Нема га у Царству небеском. И ми заиста данас прослављамо управо таквог човека који је указивао како можемо доћи до Царства небескога. То је управо Свети Јован Крститељ, и данас ми прослављамо Треће обретење његове главе. Истина, календарски Треће обретење пада сада у суботу, али како је субота посвећена Задушницама, како је Црква посветила тај дан да се посебно молимо за наше упокојене, наша помесна Црква је одредила да тај дан данас прослављамо, и ми смо овде, кажем, да прославимо Обретење главе коме је овај храм и посвећен. Обретење значи: проналажење. Три пута је било проналажење главе Светог Јована Крститеља, а то нам све говори, браћо и сестре, како је народ имао дубоку свест о чувању моштију светих, а с друге стране знао је да они који су непријатељи Христови, да су они и непријатељи ученика Христових, и зато су они крили главу Светог Јована, али добро се не да сакрити. Добро увек изађе на површину и добро ће на крају, браћо и сестре, и победити. И ми прослављамо тог угодника Божијег, тог пророка Божијег, онога који је крстио на реци Јордану Господа нашега Исуса Христа, онога за кога је народ сматрао да је он Христос, јер још Христос није се јавно појавио у народу, то је онај пророк, браћо и сестре, који из свог смирења, када је видео да Христос долази на реку Јордан да се крсти, шта је рекао: “Гле, јагње Божије које узе на себе грехе света”. О, каква је радост за нас, браћо и сестре, да се само тога сећамо, да је Господ заиста узео на себе грехе наше, приковао их је на Крст. Тога треба да будемо стално свесни, али тога не можемо бити свесни ако нисмо свесни својих грехова. Ко није свестан греха, он не посједује ту велику и Свету тајну покајања. Само онај који призна да је грешан, он задобија благодат да се и покаје. За разлику од људи који данас кажу: “Па ја нисам грешан”. Човече, како ниси грешан? Како нисмо грешни? То је онај пророк браћо и сестре, који је рекао у свом смирењу: “Како да слуга положи руку на владику?”. А кад му је Христос рекао: “Остави то, Јоване, све сада што ти размишљаш, нама сада треба”, каже Христос, “да испунимо сваку правду”.

И ми смо, хришћани, позвани да испуњавамо правду Божију. А онај који испуњава правду Божију он, опростите на изразу, не тера своју правду. Он ће онда у смирењу прихватити све што му се каже. Ко му каже? Црква. Зато је и речено: “Коме Црква није мати, није мајка, томе ни Бог није Отац”. А да би нам Црква била мати, а она јесте наша мајка, што је онда потребно? Да будемо добра деца мајке своје. Да слушамо Цркву, а не да слушамо себе и да терамо, што опет каже наш народ, по ономе своме. И заиста, браће и сестре, ми смо и недавно прославили, али и дан-данас прослављамо празник Вазнесења Господњег. Господ се телом вазнео на небо. Он је на небу са телом, али је присутан у Цркви својој. И ми тај празник, ево, славимо свих седам дана, до сутра, када је и оданије празника Вазнесења Господњег. И ми треба увек и тога да се сетимо, браћо и сестре, како нам је Господ пропутио пут за наш улазак у Царство небеско. Како нам је Господ пропутио пут да уђемо на Небо, браћо и сестре. Он је пропутио нама пут, е сад је само до нас да проверавамо себе, јесмо ли на том путу Господњем, или смо на путу који сам ја, ти, било ко... измислио, па казао: “Е,ја ћу овим путем да идем”. Постоје два пута само, браћо и сестре; онај пут који је Господ пропутио и који води у Царство небеско, и онај пут који води- то је Царство небеско- који води у блаженство, у мир, у спокој. И онај други пут који води у муку вечну, како опет каже Господ у Јеванђељу. Ето, видите како нам је Бог дао тај дар да ми сами одлучујемо којим ћемо путем да идемо. То је наш избор и Бог одобрава наш избор. Зашто? Па зато што имамо слободну вољу. Дао нам је слободу да се опредељујемо за Царство небеско или за царство мучења. Дао нам је Бог слободу да се определимо, хоћемо ли бити поштени, честити, искрени, или нећемо? Дао нам је Бог слободу, хоћемо ли да будемо добри или нећемо да будемо добри? Дао нам Бог и слободу, браћо и сестре, хоћемо ли веровати у Бога или нећемо веровати у Бога? Да, та слобода је дар Божији. Али, нажалост, човек често злоупотребљава тај дар Божији слободе, па мисли: “Ја могу, ја хоћу да живим како ја хоћу, хоћу да радим шта хоћу, хоћу да говорим шта хоћу...”, и то можеш, али она лепа српска изрека у нашем народу каже: “Можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш”. То је опет нама позив, тиме нас и наша српска пословица и Црква увек опомиње да преиспитујемо себе. Јесмо ли у Цркви? Ако смо у Цркви, онда је Црква, као што рекох, наша мајка. А добро дете шта чини? Како постаје добро дете? Па зато што слуша своје родитеље. Што неће да се огреши о свог родитеља, што неће да повреди свога родитеља. Е, такво је дете благословено. То дете не само да добија благослов Божји и Цркве и Духа Светога, него добија и благослов родитеља.

И зато, браћо и сестре, погледајте где нам се, у чему нам се данас налази породица. У чему се и ми сваки посебно налазимо. Ако је породица у Цркви и са Црквом, онда ће и чељад бити са Црквом. Зато ја често говорим, оно што се не понесе са кућнога прага, ни са каквом дипломом не можемо то да задобијемо. Или обрнуто, оно што си понео - то носиш у себи. И ако хоћемо да знамо каква је породица другог човека, погледамо тог човека, јер је он одслика, он је одраз те породице и он носи са собом, он је задојен тиме, он је заквашен. Е, само постоји онај прави квасац који нам помаже, браћо и сестре, да узрастамо, као што квасац помаже тесту да оно узрасте. Е, имамо прави квасац и имамо болесни квасац. Болесни је квасац у нама кад изгубимо веру. Болесни квасац је у нама, кад смо опхрвани гордошћу, сујетом, кад кажем и мислим: “Ја сам најбољи, ја сам најчистији, сви други су прљави”. Човече! Откуда ти та слобода, да не кажем откуда ти дрскост твоја и моја, да ми сада за некога кажемо да је овакав или онакав? Па ми не познајемо сами себе! Кад би ми познали сами себе и признали сами себе, верујте ми, другачије би се понашали. Другачије би ходили што кажу, другачије би говорили. Али та незајажљивост у човеку, која га стално гура: “Буди ти изнад другога, јер си бољи од другога”.

Бог зна шта је у човеку. А и човек може да спозна шта је у њему ако је он са Богом и ако је он у Богу, браћо и сестре. Чули смо такође данашње Јеванђеље како каже да се Царство небеско на силу добија. Пазите, каква сад сила, човече? Је ли то се мисли на неку физичку снагу, силу? Не, на силу да приморам себе да се кајем за своје грехе. На силу да приморам себе да заволим Бога и Цркву. И кад заволим Бога и Цркву, онда ћу заволити и свакога другога, онда ћу и свакоме другоме наћи се при руци и помоћи, а нећу се, оно што каже наш народ, извлачити. Кад заволимо Бога, понављам, и Цркву, онда ћемо заволити свакога човека и онда нећемо чинити зло другоме. Не само што нећемо чинити, него што нећемо ни казати зло о другоме. А ми смо, чини ми се, опростите ми, постајемо најсрећнији кад хватамо те аброве несрећне, како каже наш народ, је ли тако? И почињемо да се хранимо тим абровима. Јој, шта је онај рекао овоме, шта је онај рекао ономе? Човече, доста нам је својих слабости личних. Пустимо, нек свак' се бори са собом, а и ако видимо да други греши, немојте онога осуђивати, јер ни Господ није осудио оне који су Њега прикивали и убили. Али зато, ако не можеш да му помогнеш да се поправи, а помоћи ћемо само својим примером, онда смо, 'ајде да се молимо Богу за њега. 'Ајде да се молимо Богу. Па ће та молитва почети да струји кроз његово биће, ако је та молитва, оно што би рекао опет наш дивни српски народ, из душе, из срца. Нама, браће и сестре, треба да следимо речи беседе, проповеди светог Јована Крститеља, који је почео своју проповед, као што знате: “Покајте се, јер се приближило Царство небеско”. Исто тим речима, исту ту проповед, почео је Господ наш Исус Христос кад је јавно изашао - по оним законима требало је да прође 30 година да би неко могао да буде учитељ или да учи друге.

Данас ми све мислимо: “Ја сам, мене је Бог створио да учим друге”, али да се ја поучим од другога, е то је мало теже. То је мало теже. И зато, браћо и сестре, нама треба покајање. А ми, браћо и сестре, то покајање добијамо на крштењу. Добијамо покајање од првородног греха, јер смо ми наследници Адама и Еве. Али у крштењу добијамо опроштај грехова. И не само, и ако смо одрасли, а крстимо се, и ти су нам греси опроштени. Јер, браћо и сестре, свето крштење је - шта је у ствари? То је препорађање човека, где се човек препорађа у Христу, где се човек рађа у Христу. Рађање је новина. Међутим, пошто и након крштења позлеђујемо себе грехом, да, да, прво себе позледимо; не можемо ни зло другоме да учинимо, браће и сестре, док прво не учинимо зло себи - ако сам помислио да учиним зло другоме, значи, чим сам помислио, ја сам зло већ у себи зачео. Зло - зло рађа, добро - добро рађа, браћо и сестре. Дакле, ми позлеђујемо себе грехом и Господ нам је дао лек. Који? Па управо као што рекох - покајање. Свети Јован Златоусти - дивно је то кад је говорио о покајању - он је рекао: “Грех је рана, а покајање је лек”. И заиста, никада човек тако не може бити и толико изранављен изнутра у души, у срцу, у бићу своме, него кад је упоран у греху и остаје у греху, кад не прихвата и не признаје грех. Признати - то је врлина, браће и сестре, а није врлина да ја не признам своје погрешке и своје грехове, а човек који не признаје свој грех и своје погрешке, он је спреман да све то товари на другог.

Човече, гледај да се ти спасеш. А кад себе спасаваш, ти онда помажеш и онима који су око тебе да се спасавају. На пример, родитељ. Ако се не спасава и не брине о својим чељадима, нити ће се он спасити, ни чељад његова. Тако како и кажу свети оци, поготову св. Иван Кроштански: “Спаси себе, па ће се спасити хиљаду око тебе. А ми смо, браћо и сестре, заједница Божија. Ми смо одговорни за свакога. Нама је Бог све дао, само је питање да ли злоупотребљавамо те дарове Божје или то употребљавамо на добро. На пример, даш човеку, даш попу, даш владици да управља или црквом као грађевином или неким другим, и шта урадиш? Ти уместо да управљаш мудро, ти упропашћујеш, и оно што други остављају у цркви, ти злоупотребиш и узимаш. Па зар немамо примера кад човек види да, што кажу, да је догурао до дувара, онда он све граби и носи са собом. А шта си зграбио? Зграбио си зло, јер си узео, и то туђе си узео, а то туђе, то друго што је народ дао у цркви, то је његова суза, то је његово одрицање, то је његова љубав коју даје у цркву као заједницу, а ти? Е, после мене смак света, зато ћу узети и све што тамо има да носим са собом. Понео си само грехове са собом.

Зато, браћо и сестре, да се сетимо ових речи Светог Јована Златоустог који каже: “Грех је рана, а покајање је лек”. Оно што су за тело ране и лекови, то су за душу грех и покајање. Свима нам без изузетка треба покајање. Нема човека без греха. А оно што рекох, што ми често кажемо: “Ја нисам грешан”. Како ниси грешан? Чим си рекао да ниси грешан, ти си свегрешан, Боже опрости, ако могу тако да кажем. Јеси ти устао на све оно што је божанско? На све оно што је Господ рекао, како треба да се очистимо од греха. Дакле, нама треба покајање, јер покајање је исцељујуће дејство. И опет да се вратим на оне дивне изреке нашег доброг народа српскога, кад је изговорио наш народ: “Покајање је радовање”. Верујте ми, прошао сам нешто мало света, ни у једном народу нисам нашао ту такву изреку да је покајање радовање. Па како да не буде радовање, кад си се ослободио од себе? Кад си себе ослободио од греха, од сујете, од гордости? Па шта је покајање него ново рађање, браћо и сестре? Ти си онда нови човек. Јер на то нас Црква позива. На то нас богослужење позива. На то нас позива посебно Света литургија. Да се покајемо. Јер не знамо ни дана ни часа у који ће Господ доћи. Тако каже Јеванђеље. Ми живимо као да ћемо живети не педесет или осамдесет или двеста година, него да ћемо живети хиљадама година. То није у нашој власти. Јер ми нисмо ни дошли на овај свет, ни ти, ни ја, брате и сестро, по некој мојој вољи. И твојој. Па ни по вољи својих родитеља. А мада је њихово учешће и те како велико. А Бог је преко родитеља одредио кад ће ко да дође у своје време. И сви смо дошли у своје време, не у оно туђе време, не у оно друго време, боље речено, не у време онога другога, ни онога који ће после доћи, него баш у ово време. Е, зато смо ми одговорни за ово време. Зато ће апостол, Свети апостол Павле казати: “Сад је дан спасења”. Сад, данас, овај тренутак, јер други тренутак нећемо бити у прилици да се покајемо и не можемо бити спасени. И зато нека Господ нам помогне и молитве Светог Јована да се покајемо, да се исправљамо. Да слушамо Цркву, да се молимо да Господ благослови све оне који су од свог срца и од својих уста одвајали да се ова црква сазида, и могу вам рећи, иако сам тридесет и нешто година владика, нисам имао примера да за тако једно кратко време се сазида ова црква, као ова овде ваша. То је радост, ако да Бог завршићете је, завршићемо је, али ова црква ће се највише радовати када буде завршена и освећена ако вас види на Литургији. Ако долазите у храм да се Богу молите - а ми у храм долазимо, кажем, да се Богу молимо, да видимо лице један другога, брате и сестро, да се причешћујемо, да се радујемо заједници. А Црква је заједница. А шта каже апостол Павле? Каже: “Ко поквари Цркву, њега ће покварити Бог”. Пазите, браће и сестро. Не смемо се играти. Велики су нам дарови дати, само треба да их умножавамо.

Нека буде срећна слава ове цркве и свима вама. Нека Господ и молитве Светог Јована Крститеља буду са вама, са нама, и нека сте срећни и Богом благословени”.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У поподневним часовима истога дана, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован, посетио је село Урсуле у близини Рековца, и том приликом освештао темеље храма посвећеног Светом Василију Острошком Чудотворцу, који се гради залагањем мештана овога села и старањем пароха првог рековачког, протојереја Вукашина Симоновића у чијој се парохији ово село налази.

Након освећења, Митрополит се обратио присутном народу следећим речима:

“Браћо и сестре, нека је срећно и благословено освећење темеља овог новог храма, који је посвећен нашем великом светитељу и угоднику Божијем, Светом Василију Острошком.

Да би се једна кућа саградила, а тим пре и храм, треба да постоји јак темељ. Но, није сва јачина у темељу, гвожђу, ни цементу, толико колико треба да буде величина и јачина наше вере са којом смо почели да градимо овај свети храм. Градити овај свети храм, браћо и сестре, није исто као градити своју кућу, мада је и кућа храм у маломе. Кућу градимо за себе и своју породицу, а храм градимо за народ који је у окружењу нове цркве. Тако да овај храм није храм само владике или попа, него пре свега Дом Божији, ово је дом ваш, браћо и сестре. Зато вас молим да као што свој дом украшавате и улепшавате, тако чините и са овим храмом. Што више украшавате овај храм у славу Божију, не у своју славу, онда ћете и ви који сте крштени и припадате овоме храму бити украшени Богом Живим, оним украсом којим само Бог може да украси човека као икону Божију и као слику Божију. Молим се Богу и Светом Василију да се изградњом овога храма и ви, браћо и сестре, изграђујете у нади, љубави и свим хришћанским и јеванђелским врлинама.

Браћо и сестре, да размишљате о томе да ће у храму боравити Бог, да ће се у њему свршавати најсветија Тајна, Тајна Цркве, Тајна свете Литургије. Храмове градимо да би се у њиму сретали, да би у њиму видели лице један другога, да се у њима исповедамо, причешћујемо, венчавамо и наравно, како Бог налаже, да се и из овог храма испраћамо у своје време. Нама требају храмови, ови зидани, али нама више треба жива Црква од зиданог храма. Сваки је храм парче неба на земљи и зато вас молим да имате то на уму када се буде радио храм, да размишљате о томе да је ово место освећено, да је свето место. Када улазите на ово место улазите на Небо, улазите у рај. Ја вас молим да се градњом овога храма још чвршће вежете са Богом и једни са другима. Овај храм треба да вас обједињује и сједињује, а не да вас, не дај Боже, разједињује, јер овоземаљска Црква је Дом Божији.

Нека Господ благослови намеру свакога који је допринео да се почне са изградњом овога храма, нека Господ благослови и награди оне који су дали од себе, како сâм простор и место, тако и оне који допринесу на неки други начин. Знајте и једна цигла коју уградите у овај храм, препознаћете ту циглу у Царству Небеском, јер ту сте ставили не само ову земаљску циглу од земље, него сте уградили своју душу. И то је оно што треба увек да нас подсећа, да ту душа живи, Божија душа али и наша. Нека Господ да подстрека да се овај храм заврши и да благослови све вас који сте овде дали део себе, а најлепши је човек онда, браћо и сестре, када се даје, када се даје за другога. Најгори је човек који само себи граби и да само он треба да живи; не можемо ми живети хришћанским и јеванђелским животом док прво не помогнемо да и други живе јеванђелским животом.

Нека сте срећни и Богом благословени, нека вас молитве Светог Василија Острошког великог чудотворца штите и моле. Долазите док се гради и кад се сагради, и сетите се да је овај храм посвећен нашем Светом Василију који је род од нашег рода, то је тело од нашег тела, који је крв од наше крви. Зна он и добре и лоше особине српскога народа, али се он труди да се оне лоше у нама претворе у добре, и нека се ви претворите у добро.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована