После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу:

“Данас баша Црква својим богослужењем и молитвама завршава празнивање празника Вазнесења Господњег или како се то црквеним језиком каже Оданије. Црква овим жели да нас подсети на овај велики празник за кога Свети Оци кажу да је печат, круна и осмишљење свих осталих догађаја које славимо у Цркви и који су успомена на Тајну Христовог доласка у овај свет. И ми, браћо и сестре, истовремено молитвено, литургијски, светотајински учествујемо у сваком догађају који је Господ учинио, а све што је Он учинио чинио је ради нас и ради нашега спасења. Од када се Господ вазнео на небо од тада је небо отворено за нас. До тада је небо било затворено. И праведници и грешници су били на једном месту све док Господ није васкрсао и док није сишао у Ад да га разори и да из пакла изведе праведнике. Ми сада немамо изговора па да кажемо да је немогуће да се спасемо и да је за нас Царство затворено. То хришћанин несме никада да помисли. Све док имамо веру у Христа и живимо том вером за нас је сваки тренутак време за наше спасење. Заиста, приликом растанка са Господом, у време Његовог вазнесења, видимо пројаву Божије љубави према људима које нам указују на наш људски призив, а ми смо сви призвани за Царство небеско. Јесте да живимо у овоме свету али треба стално да мислимо на Царство небеско. Свети Оци нас уче да ми хришћани ходамо овом земљом али треба да мислимо на небо. Овај је век и овај свет кратак у односу на вечност и ако човек ходајући овом земљом, а мислећи на небо, мислиће да треба да заслужи Царство небеско. Другачије ће се понашати, другачије ће мислити. Неће бити у њему празнословља него ће човек гледати на сваку своју реч како је изговара и коме је упућује. Христос је приликом свог вазнесења рекао својим апостолима да Он иде од њих да им припреми место. Није то само рекао апостолима него свима нама и свим хришћанима до свршетка века. И то је оно што треба да нас радује да живимо са том радошћу да нам је Господ припремио кућу на небу. Тамо где нас чека Христос, који се вазнео са телом на небо али је остао са нама у Цркви његовој, а Црква је Тело његово и ко је у тој Цркви, у Телу Христовом, и ко слуша Цркву и живи Црквом њему је загарантован живот вечни, ако могу тако да кажем. Слушаш Цркву, слушаш Бога, слушаш Свете Оце, слушаш мудре људе, а човек који слуша неће се правити мудрим него ће оно што мудри људи кажу примати и чувати у себи. Христовим речима да је Он припремио место нама горе видимо колика је његова љубав и брига за нас. Апостоли преплашени, мучени, прогањани, убијани осетили су сигурност све док је Христос био телом са њима али гле сада Он одлази. Непријатељи Цркве и Христа су и даље ту. Молили су га: Немој нас оставити сироте Господе. Пазите, они су осетили да су сиромашни јер немају Христа међу њима. А Христос им каже: Мир свој дајем вам, мир свој остављам. То је оно што хришћани треба да држе у себи, мир Божији. Онај хришћанин који држи мир Божији у себи и живи миром Божијим он у ставри и зрачи миром али је страшно када човек замисли да је он једини мир. Човек који живи Духом Светим њега Дух води и руководи. Предаје се Духу Светоме. Зато Христос и каже: Не бојте се када вас буду изводили пред цареве и кнезове шта ћете казати. Дух Свети у тај час ће вас научити шта треба рећи. То је оно да чувамо Духа Светога кога смо задобии, на првом месту, у Светој Тајни крштења и кога стално задобијамо и обнављамо кроз хришћански, јеванђелски живот и живот Цркве. Господ нам је показао пут да ћемо и ми бити вазнешени телом. Господ је показао пут којим можемо да идемо у Царство небеско и благо оном човеку који је на том путу, а ко није на путу Божијем он је на путу онога нечастивог који га стално ћуша да се горди. Зато Господ, да би нас сачувао од те своје сујете и гордости он се гордима противи, а смиренима даје благодат. Треба зато да преиспитујемо себе да ли смо на путу Христовом и да ли идемо путем који нас води на небо. Ако идемо путем Христовим ми ћемо моћи да достигнемо славу Божију. То је, ако могу тако да кажем, задатак човека. Славу Божију нама Бог даје у односу на нашу вери и како живимо и како се молимо. Зато Христос и каже: Све је могуће ономе који има вере. Који је тај пут који води у Царство небеско? То је пут Крста. Зато Христос и каже да ко хоће да иде за њим нека се одрекне себе и узме крст свој. Ту човек пада. Неће да се одрекне себе и својих навика. Тера по своме. Када идемо путем Крста идемо путем очишћења и самоодрицања. Тешко је се одрећи себе и својих навика. Наш народ каже да је једна мука да стекнеш навику, а стотина мука да се одрекнеш лоше навике.

Зато, браћо и сестре, нека би нам Бог дао да нам Господ Христос наш вазнесени на небо буде на првом месту у нашем животу. И када је Христос на првом месту нашега живота не бојмо се. Немој никада прекидати веру са Богом. Веруј у онога који може сваки наш грех да убели али треба да и ми нешто порадимо на нашем очишћењу. Ако је Христос са нама ко ће против нас. Ђаво има моћ али Христос има свемоћ. Ђаво не може да нас наговори да ми чинимо зло ако му ми не дамо пристанак. То је онај делић секунде када у нашој глави размишљамо да ли треба да учиним нешто или не. Ако се определимо за Христа све сатанско одлази од нас. Дакле, да сместимо Христа у срце и да га носимо. Да нам Христос буде центар. Зато Христос у овом данашњем кондаку каже: Ја сам са вама и нико не може на вас. Треба да победимо себе, своју гордост, сујету да би Христос био у нама. Јер Христос није у гордима и слаткоречивима већ у смирењу. Тамо где је смирење тамо је чистота. Када имамо смирења тада се трудимо да нам срце буде чисто јер Господ не може да борави у прљавом суду, а срце је тај наш главни орган и ако њега запрљамо сви ће органи да нам откажу. Када је срце чисто и када у њему сместимо Бога онда има места у њему да сместимо целу васељену. Онда имамо места у себи да сместимо и наше непријатеље и на такав начин ћемо испунити заповест Христову која каже: Љубите непријатеље своје. Лако је да волимо оне који нас воле и који нам повлађују, који нам иду низ длаку, па ти каже то што си урадио није то ништа. Грешио си, није то ништа. Та ти није пријатељ. Пријатељ ти је који ти на хришћански начин каже да си грешан. Коме од нас не треба покајање, Богу јединоме, а ми смо слаби и грешни људи.Бог је ту и љубав је ту. Треба нам вера и живот по вери.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић