Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: архимандрит Евтимије, игуман манастира Јошаница, архимандрит Онуфрије, игуман манастира Денковац, протосинђел Пајсије, игуман ове свете обитељи, протојереј Александар Гајић, архијерејски намесник белички, јеромонах Јован (Прокин), протојереј Малиша Миловановић, протођакон Нинослав Дирак, ђакон Далибор Нићифоровић и ђакон Лазар Марјановић.

Чтецирали су вероучитељи Бојан Тодоровић и Никола Ралевић.

Својим појањем Архијерејску Литургију улепшао је хор сестара манастира Липар.

Након прочитаног јеванђелског одељка, Његово Високопреосвештенство Митрополит Јован се обратио верном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, срећан вам данашњи празник, празник Сабора Светих апостола. Јуче смо прославили празник Светог Петра и Павла и како још зовемо и Сабор Светог Петра и Павла, а данас прослављамо Сабор дванаесторице апостола. Данас такође прослављамо Светог Пајсија Светогорца. Дивног светитеља, нашег савременика, светог човека коме је овај манастир и посвећен. И ми смо се управо данас сабрали у овоме свештеном манастиру да се Богу молимо. Да замолимо Светог Пајсија да се он моли за нас. Њега су за живота сматрали светитељем, и заиста је био светитељ. Имао сам прилику да будем у његовој келији која и данас одише молитвом. Али надасве, келија и не само келија, читава Света Гора одише смирењем. И то је та врлина, наша хришћанска, да кроз врлину смирења можемо да победимо све нечистиве силе. Али пре њих, ми не можемо да победимо њих ако не прво не победимо себе. Ако заиста не преслишавамо себе, него себе видимо горе, човек не може да види шта је то горе док се не сагне. Е зато је потребно да се човек сагне. Да се човек приклони. А човек не може да се приклони све док у себи има иоле гордости и сујете. Гордост му не да. Јер ђаволу гордост није дала да послуша Бога. Не само што му је дала да послуша, него га је подстакла да може да буде већа од Бога. И зато данас што не умемо да слушамо, или нећемо да слушамо, онда правимо хаос у себи. А кад човек направи хаос у себи, онда тај хаос шири на друге. Онда тај човек ремети о оног човека који се сабира да се моли. Ремети му молитвени мир. И човек уопште не размишља да је то грех што неће да се учи због своје гордости и немарности. Него мисли да све зна и да нема шта да учи. Зато је највећа хришћанска наука та да спознамо себе. Али не можемо то учинити све док смо заљубљени у себе. Себе не можемо да спознамо без Бога. Јер је он пример смирења, љубави, радости, наде...Али човек неће да се угледа на Бога него се угледа на себе. Тако нешто није хришћанско, није јеванђелско, није црквено. Јер док год немамо ту благословену навику да слушамо ми никад нећемо научити оно што нам је потребно за наше спасење. Човек који неће да слуша, он и не пита. Никога он не пита. Све он зна. Кад дођеш у то знање да кажеш немам потребу кога да питам осим самога себе, или питам онога који ми иде уз длаку. Е њега ћу да питам и њега ћу да послушам. Али да послушам Цркву? То иде мало теже. Зашто? Зато што човек такав не служи Цркви, без обзира ко је и у каквом је чину, он такав човек не служи Цркви, него се Црквом служи. А ми уместо да будемо Богу благодарни што смо чланови Цркве, што нас је Господ призвао, сваког на свој начин. Али гле, човек огугла у својој гордости, сујети и заиста, од слушања нема ништа. А шта Христос каже? Благо онима који слушају реч Божију. Сећета се оног дела из Јеванђеља када су код Христа дошли да му кажу како га чека мати Његова и браћа Његова. А он каже ко је моја мајка, ко су моја браћа. И показујући на апостоле каже да су то Његова браћа. А то су они који слушају реч Божију и извршују је. Није се овде Христос одрекао своје мајке. Али хоће да каже иако се Његова мајка не слуша реч Божију, није ми мајка. Зато је велика одговорност на родитељима. Јер васпитање ако не почне од куће, ту нема куће, нема породице. Ту нема послушања, мира и слоге. Нема ни манастира, нема ни парохије, епархије, нема ништа. И зато кажем да треба да будемо данас благодарни што нас је Бог сабрао у овај свештени манастир, да под овим не завршеним сводовима служимо Божанствену Литургију. А за нас православне хришћане, нема важнијег догађаја од Литургије. А да би осетили дејство благодати Свете Литургије, како ћемо да је осетимо кад је не слушамо. Овде сам телом а мисли су ми ко зна где. Онда нећу да осетим да је ту радост што нам даје Лутургија. А шта нам даје Литургија? Даје нам Христа. Даје нам небо. Даје нам Царство Небеско. И зато прави хришћанин живи од Литургије до Литургије. Он треба да ишчекује Литургију као што очекује сваки нови дан. Литургија није ништа друго до благодарење. А човек који не слуша Бога, не зна да благодари. Нама Литургија предочава други долазак Христов у овај свет јер је то истинско обећање Божије. Не само да суди живима и мртвима како читамо у Символу вере, него да оснује баш на земљи Царство Небеско. То нам Литургија предочава. И то је хришћанско ишчекивање тог Царства Небеског. И ми управо кроз овај свет треба да се крећемо и да ишчекујемо то највеће и најважније обећање. А то је да ће нам Господ дати Царство Небеско. А не можемо да га задобијемо, како каже она народна песма: ,,Не може се Царство задобити на душеку, сведуван пушећи.“ Да бисмо га задобили, треба нам живот у њему. Треба нам литургијски живот. Треба нам труд, подвиг. Неко ће рећи да је то за њега недостижно. То те ђаво учи да тако кажеш. А чим тако говориш, значи да ти је ослабила вера. А вера у нама усељава Царство Небеско. Вера усељава Христа у нас. Ако је Христос за сваког дошао да подари Царство Небеско, ако га не узимамо, није нам Бог крив. Крива је наша гордост, сујета, пакост... Јер гордост је човека одвојила од Бога. И зато ми ишчекујемо тај обећани дан. А то је та незалазна светлост којом ћемо се преобразити кад Господ дође. Сви. И они коју буду били у животу земаљском и они који су пре нас отишли. Сви ће се преобразити. А то преображење не смемо да чекамо тај смртни час. Треба стално да се преображавамо. А да би се човек преображавао, он мора стално да гледа на своје поступке. На своје служење Богу и ближњима. Ако се човек не преображава, он ће да зарђа у вери Христовој. Он ће да зарђа за све јеванђелске врлине. А та рђа је наша гордост. Ми ћемо се онда преобразити и надамо се да ће нас Господ тада препознати и примити као своје. А да би били Божији, онда морамо да живимо са Богом и у Богу. Да би нас препознали родитељи, треба да личимо на оца и мајку. Треба себе да обнављамо и унутрашње и спољашње ако отишли од оца и мајке негде тамо далеко, па нису нас видели деценијама. Али они познају душу свога детета. Иако је душу, не дај Боже, изгубио лутајући, тражећи све осим Бога. Али отац и мајка га препознају јер гледају лик Божији. И док они гледају лик Божији у њему, онда је то дете заиста његово и Божије дете. А чим родитељи почну да гледају себе, у смислу, ја сам своме детету дао живот, ја сам га родио, ја сам га подигао... Јесте. Али сети се да је то благослов Божији и да није рађање само телесно рађање. Телесно рађање без оног духовног може да заведе и родитеље и децу. Зато, без Бога не можемо ништа добро да чинимо. Јер видимо да све око нас пролази. Видимо да и живот пролази. И све што поседујемо у оном материјалном смислу, кад дође тај самртни час, то остављамо. Зато један диван песник каже? Шта носимо са овог света? Скрштене беле руке и добра дела своја ако их имамо. Кад дође тај самртни час, све оно у материјалном смислу нестаје. Нестаје као гумицом обрисано. А шта је то што може да преживи тај смртни час? Ништа друго до присуство Бога у нама. А то ми треба да гајимо. Непрестано. Не да се сетимо Бога од недеље до недеље. Или кад нам је тешко. Такво сећање није спасоносно. Послужићу се речи мог покојног оца који нас је учио кад се небо наоблачи, молитва онда много не значи. Треба се молити пре него што се облаци навуку и они кишни и градни. Мада нам киша треба у овом времену. Тако и са човеком. Ако човек не стражари над собом, ти мутни облаци које нечестиве силе стално намећу над нама, онда ћемо ми залутати и нећемо се онда извући. Ако је неко имао искуство, ја јесам, колико пута да залутам у магли. Која је то паника. Сећам се када сам ишао оним студеничким брдима у парохију, магла. И ја сат и по времена идем само један од сто метара. И само се вртим у круг. И онда те ухвати паника. И онда иако нећеш, мораш да се молиш. Тако је један мој старац, испосник, отац Касијан, који је живео у доњој испосници. Кад сам му по благослову игумана отишао да му однесем ствари, па сам се као дете питао како сме да заноћи у тој неприступачној средини. Зар га неће бити страх? А ујутру кад сам пошао да му однесем друге ствари, једва сам чекао да га питам како је спавао. А он је главу приклони и рекао: ,,Па добро.“ А ја га упитам да ли га је било страх. То је за мене као дете било најважније. А он мени: ,,Јој бре Јово, да ти нешто кажем, овде мораш да се молиш Боги иако нећеш.“ Шта то значи? Пустиња. Оне крволочне звери: медведи, вукови арлаучу, сучу. И ти ако се ту не вежеш за Бога, готов си. Предаћеш се, уплажићеш се и нећеш се борити. Треба да се молимо. Али молитва не излази из смирења, неће нам таква молитва донети спасење. Нама је нико други потребан него сам Бог. Јер Бог је по дефиницији и нашој православној вери – вечан. Он је беспочетан, Он је невидљив, Он увек постоји, свуда и на сваком месту. Кад је Бог у нама, Он ће нам дати ону честицу, малу честицу вечности. И ми ћемо овде и сада почети да осећамо присуство те вечности. Тамо где човек мисли да све зна, да зна све о Богу, тај неће да добије честицу вечности. Све док се не одрекне себе. Зато је најважнији смисао нашег живота да постанемо пријатељи Божији. Јер правом пријатељу човек се поверава. Правом пријатељу човек исказује и оно што чак неће да искаже оцу или мајци, ни брати ни сестри. А пријатељ ти је ко? Онај који ти помаже да не скренеш са пута. Који ти даје пример смирења ако си у гордости. Али човек треба да има те духобне очи да види. Али онај који нема тих духовних очију, ништа не види до онога што му виде телесне очи. А он гледа себе у најбољој перспективи. Такав човек гледа себе у најбољем стању. И мисли да је најбољи, да је најлепши... Није лако постати пријатељ Божији, али није ни немогуће. Јер Бог није ништа рекао у Светом Јеванђељу нешто што ми не можемо да испунимо. И Бог не тражи ништа од нас што не можемо да испунимо. Али човек кад треба да испуни добро, он ставља границу. И ниси ни покушао да учиниш нешто више. Него кажеш ја не могу више. Не можеш јер немаш Бога у себи. Немаш вере. А ко има вере и Бога, тај се мења из дана у дан. Али да би се човек променио, мора да преслишава себе. Онако како стоји у молитвеним правилима код Светих отаца. Кад увече пођеш да спаваш, врати филм па види јеси ли шта добро урадио, онда захвали Богу. Јеси ли какво зло учинио? Покај се. Бог је милостив. Горд човек неће да се покаје. Можеш му указивати хиљаду пута на исту грешку. Не. Он је себе убедио да је то тако и другачије не може. Све у животу пролази. Ми то видимо да нам живот пролази. Као што видимо реку која тихо тече и гледамо њене валове како је тиха. Па по њој могу лађе мирно да плове. Али кад неко узме и пресече ту реку и направи брану. И кад пукне та брана, е онда свака кап воде проговори својим речима. И зато ми који знамо да се расрдимо на Бога и човека, кад престанемо да говоримо о Богу и о човеку и само говоримо о себи, е тада ће и камење да проговори. Тада ће и онај камен да проговори Јоване, зашто се гордиш? Смири се. Човек нема тај осећај да се застиди. Данашње јеванђеље нам говори како људи иду за Христом. Кад је Господ отишао у земљу Гадаринску и тамо нашао два бесомучна човека у којима није био један или два ђавола, него милиони. Од тих људи који су поседнути демонима није могао нико да прође мирно тим путем. Они су чак и у гробовима спавали. Ма да, у то време су гробови били поред пута. И данас људи цео живот проведу у гробници. Али ови то радили да би плашили људе. Али кад су видели Христа, рекли: ,,Шта је теби до нас Сине Давидов? Што си дошао пре времена да нас мучиш?“ Пазите, и ђаволи знају да ће Господ да дође. И они знају да ће то бити крај за њих, као што ће бити крај за сваког непокајаног човека. И ђаво се тада служи истином, само кад су рекли да је дошао пре времена, јеванђеље нам говори да се не зна кад ће то тачно бити. Е тако и човек. Често се служи собом. Често се служи неистином. Често се слижи свему и свачему како би он доказао како је он нешто велико, да је он нешто значајно. Чули смо данас ово потресно јеванђеље о сусрету Бога са ђаволима. Нема страшнијег стања за човека него да буде опседнут, заседнут нечастивим силама. Неко ће рећи да није запоседнут. Човече, чим се не кајеш, јеси. Чим нећеш да се смириш, јеси запоседнут. Али заиста нема страшнијег стања од тог. И ја сам имао примере у својој свештеничкој служби да се толико пута сретнем са таквим људима који су запоседнути. О како је то страшно. Како је страшан њихов изобличен лик. Како шкргућу зубима. Како насрћу, кад добију ту снагу, па то човек не може да замисли. Кад човел пусти Богочовека да уђе у њега и да живи Христом, иако је запоседнут малом нечастивом силом, она не може ту да буде. Јер нечастива сила не може да поднесе присуство Христово. Као што горд човек не може да поднесе да му човек укаже на грешку. Треба да знамо да ни апостоли нису на почетку препознали Христа. Нису. И зато Христос пита ученике: ,,Ко говоре људи да сам ја?“ Овај каже да си Јован, други да си Илија, Мојсеј...А апостол Петар? Шта је рекао? Ти си Христос, Син Бога Живога. Ако не спознамо Сина Божијега као нашег Спаситеља и не сместимо га у себе, ми смо пропали. Ми смо изгубили овај свет. Ово исповедање апостола Петра је нешто што је најважније у нашем животу. Да препознамо Бога. Христос и води своје ученике у ту земљу Гадаринску јер он зна да ће се срести са бесомучним људима, да виде оно што људске очи нису виделе. Да чују оно што људске очи нису чуле. Да виде шта? Да виде како ђаво мучи човека. И како Богочовек исцељује болесног човека. Демони моле Христа да иду у свиње. И они су отишли. Цело крдо свиња се бацило у море. Свиње нису могле да издрже нечастиву силу, а ето човек издржава. Издржава је Бог очекује наше покајање. Али видимо још једну страну. Они људи чије су биле свиње. Уместо да буду благодарни што је Бог излечио ову двојицу бесомученика за које нису могли да пролазе путем. Они кажу ти си нам упропастио свиње. Ти си упропастио наше материјално. Иди од нас. Видите колико човек може да дође у свом безумљу и да каже Господу да иде од њих. Треба да се трудимо у животу да кажемо дођи Господе. Усели се у нас. Очисти нас, Господе. Помози ми да се борим са својим нечастивим мислима, речима, делима... Помози ми да се уселиш у мене. Данашње јеванђеље нам говори како се Богочовек Христос срео са човеком. И они су постали здрави. И ми зато сместимо Бога у себе. Тражимо помоћ Божију. Не уздајмо се у своје снаге и умеће. Све то пролази. То ће правити да будеш више горд. Него, уселимо Бога. А Бог се усељују је нас кроз веру, живот хришћански, љубав. Коју љубав? Божанску љубав. Не ону љубав коју човек често сматра за љубав. И зато ће тај да каже да неки други нема љубав а да је он има. А он своди на нешто што није љубав Божија. А ми да се молимо да не дођемо у стање која су дошла ова два мученика. То њихово мучење није било дан, два, него годинама. И заиста човек себе мучи без Бога. А не види да је његова мука због тога што није са Богом и што Бог није са њим.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након заамвоне молитве Његово Високопреосвештенство Архиепископ Крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован је осветио славске дарове и после Свете Архијерејске Литургије, са свештенством и верним народом, остао на трпези на љубави.