Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован рекавши да:

„Из данашњег Јеванђеља чули смо како је Господ рекао: „Ко не носи Крста свога и не иде за мном, не може бити мој ученик“. И: „Ко се не одрекне себе и не узме Крста свога, не може бити мој ученик“. За Христом се не може ићи са својим грешним жељама, мислима, са својом гордошћу, са својом сујетом. То не може се за Христом ићи. Не може човек признавати Христа за Бога, а владати се по својом нахођењу. Или, као што рекох, ићи по својим жељама. Поверовати у Христа, шта то значи? Значи, одрећи се себе огреховљеног. А има ли човека да нема греха? Нема. Одрећи се себе огреховљеног, а то себе обухвата све што човек носи у својој души, у своме телу, у своме срцу, у својој вољи и у својој савести. Одрећи се себе, значи одрећи се оне друге душе. Оне душе, коју у нама ствaрају наши греси. И зато се треба одрећи те душе, а чувати ону душу коју нам је Бог дао, када нас је створио и када је у нас унео то божанство душе наше. Треба да разликујемо добро од зла. Треба да разликујемо грех од врлине. Треба да разликујемо добро од зла. А све то не можемо, ако не идемо за Христом. Све то не можемо да учинимо, док год у себе имамо поуздања, док све о себе мислим, ја знам и немам шта да слушам и да учим од другога. Када се човек одрекне своје грешности, када се човек одрекне свог грешног ума, помућеног ума, развраћеног ума, када се човек не одрекне, своје грешне воље и не прихвати вољу Божију, него иде за вољом својом, тај, не само што се не може назвати учеником Христовим, не може се назвати и хришћанином. Сви ми, хришћани, крштени, ми треба да будемо ученици Христови. А ученик, шта је његово смисао живота? Да научи оно што му се говори, што му се предаје, што му се даје. А хришћанин је доживотни ученик Христова. Али када човек мисли, е, немам потребу, завршио сам, не знам, те школе, добио сам те дипломе, добио сам ово, оно, немам шта да учим више. Е, тај човек, такав је човек у највећој заблуди.

И заиста може човек, изучити све науке овога света. Али ако није изучио ону основну науку, Јеванђељску, да верујемо у Бога, да што не желимо себи, да не чинимо другима, сва та наука коју си научио, коју сам научио, она ме још само може да ме одводи до Христа. И кад се удаљимо од Христа, онда себе стављамо у центар свог живота. Онда Христос није више у центру нашег живота, него у центру сам ја, мој его. Када човек се одрекне себе, свих оних својих навика, ружних, грешних, шта он то уради? Он распиње себе. Одрећи се себе значи заиста распети себе, разделити себе, поделити себе, раскинути са својим умишљеним начином живота и прихватити Христа, прихватити смирење и поћи за Христом. Е, заиста то је право распеће. А распеће подразумева Бога, распеће подразумева муку. И све док не осетимо муку, да сами себи стварамо муку, дотле ћемо све мислити други ми ствара, невоље, други ми ствара муке, други ме оговара. Не полазимо од себе, него полазимо од другога. Када човек разапне себе, онда он разликује у себи чисто од нечистога. Он разликује грешно од негрешног и што је најважније разликује шта је Божије, а шта је ђавоље. А кад човек зна да разликује добро од зла, он ће да се труди да не чини зло, он ће да се труди да чини добро. Зато апостол Павле и каже, добро чините да вам се не досади, а добра никада много што говори, никада много. А ми се некако задовољимо, сад сам нешто учинио неко добро, дао сам нешто мало некоме другоме, и сад мислим да сам себе испунио, што бисмо рекли, ту своју квоту. Хришћанство се не састоји у тренутном давању. Хришћанство се састоји у животу у Христу, у сталном давању, у сталном дељењу себе, да себе поделим са другима. Ми смо спремни да се поделимо за онога који ме воли. И они који нам тапка по раменима кажу, ма ти, све што ти радиш, то је добро, то је паметно. Е, за тога смо спремни да се поделимо. Али да се поделим за, и да се дам ономе, који ми управо укаже на грешност моју, е, тај није више ми пријатељ, тај ми је у ствари непријатељ, а у ствари он ти је пријатељ. А није онај који те тапка по раменима и каже, свака ти час, само тако настави.

Човек је када разапне себе, он је у ствари на Крсту, и то на ком Крсту? На свом Крсту. Зато и Христос каже, узмите свој крст и пођите за мном. Да узмемо, са благодарношћу, све што нам и данашњи дан доноси, и сутрашњи, и не знам, све, да то све узмемо са благодарношћу. Па и искушење, кад нас налазе. Да имамо веру, да не изгубимо, баш тада веру, кад наиђе искушење, и да кажем, благодарим ти, Господе, што си ми искушење послао, да бих могао да сагледам себе. Дакле, то је узимање крста свога. Узети са благодарношћу. Ако не примамо са благодарношћу и не верујемо да све бива по божјој вољи, и ако у нама нема вере, да верујемо у оне Христове речи које је он рекао, да ни длака с главе нам не може пропасти без његовог знања, ако тако не верујемо, онда нашу веру доводимо у питање. Човек је онда, кажем, човек када је на крсту, и то на свом крсту, и тако страдање, тако себе распињање, постаје онда човек, постаје други човек. Кад распне себе, он почиње да се чисти. И он бива све чистији. И онда ће он све чисто видети у другоме. Неће тражити оно прљаво. А у човеку има и чистоте, има и прљавштине. А све то зависе од мене, од тебе, шта ми желимо да видимо. И код Бога, и код човека. Ако желимо у човеку да видимо добро, само ћемо добро гледати. Нећемо се обазирати на оно што је код њега грешно. Гледам добро да би се у добру усавршавао, али ако гледам само и још почнем да испитујем његове грехе, његову грешност, онда ја у ствари све више тоне. Када човек очисти себе и кад себе разапне са Христом, такав човек одбацује све што је грехољубиво у њему. Он се одриче своје самовоље и усваја Христову вољу за путовођу. А све док идемо за жељом, својом жељом, огреховљеном жељом, нећемо далеко стићи, залутаћемо. А човек кад залута да се дрзне па да каже чекај залутао сам, сам не умем да изађем из тог залуталог пута, па онда човече, онда призови веру своју, призови Бога за помоћника, призови Бога за твој и мој путовођу. Он ће да нас врати са тог залуталог пута и вратити на пут истине, а пут истине је Христов пут. Зато је Христос једини могу да каже ја сам Пут, Истина и Живот. Када себе распињемо са Христом, онда са Христом и васкрсавамо. А човек онда дође до тог стања само одрицања, да се одрекне себе, а то није лако. Све могу, али не могу да се одрекнем свог ега. Не могу да се одрекнемо, себе заљубљено га. А, браћо и сестре, у само одрицању постоје два подвига, како кажу свети људи. Први је подвиг да узмемо крст свој. Не тражи Христос његов Крст да ми носимо. Тежак је његов крст. Ми смо слаби за његов крст. Али он тражи да ми узмемо наш крст. То је тај први подвиг. А други је ићи за Христом, кроз свете тајне, кроз свете врлине, ићи за Христом, кроз Јеванђеље. Крст није само симбол страдања, што нама, православнима, то често неки стално приговарају, приписују, како год хоћете. Крст није само симбол страдања, него је симбол победе. На крсту је Господ победио човече грех. Победио смрт. Ми треба крст да носимо као круну. Да се не стидимо крста. Јер крст је симбол нашег опредељења, симбол наше припадности. И све у нашем животу бива крстом и кроз крст. Крстом се обнавља све што нам је потребно. Треба ли нам да се родимо? Нама се предлаже крст. Да? Зато је крст знак нашег спасења и знак нашег распознавања и припадности, као што рекао.

Ево ми данас наша помесна Црква прославља једног човека који је заиста узео не само свој крст на себе, него узео крст свога народа. То је Свети Сава Горњокарловачки епископ. Како је он муке поднео у свом животу. Није мислио на себе, него је мислио на свој народ. И када су му говорили да иде из свог народа, да ће страдати, да ће бити мучен. Не, Боже, сачувај. Он је казао, ја хоћу са мојим народом да страдам. А да није волео Христа, владика Сава Горњокарловачки, он не би волео ни своју паству. Он је бодрио и храбрио своју паству кад су га усташе и са својим свештеницима и народима мучили дуго и дуго. И на крају, одвели су га тамо негде око Велебита са две хиљаде Срба и тамо је поубијали. Ми не знамо данас ни гроба ни мрамора. Ни Владике Саве нити знамо гроба ни мрамора тог пострадалог народа. Али ако ми не знамо, ми знамо да их Бог зна и знамо још нешто, да је њиховом крвљу натопљена ова земља. И да је, и верујемо, и то се већ показује и доказује да је оно што се говорило за прве хришћане да је крв њихова семе за нове хришћане. Страшно! Нису ни Владику Саву ни Србе убијали Турци ни Немци тада. Кога убио? Убијали су их Усташе. Али не осуђујемо ни њих него се молимо Богу и замолимо Владику светог Саву Горњокарловачког да се моли за нас да ми ојачамо у вери. Не знамо шта тебе, мене и нас чека сутра. Јесмо ли спремни да узмемо крст и свој и свога народа? Јесмо ли спремни да дамо себе за друго? Јесмо ако имамо љубав. Зато и Христос каже нема веће љубави да ко други свој живот положи за њега. То је страдање право. Да живот дам за другога а кад дам за другога, знам да га дајем за Христа и знам да ме Христос неће заборавити. Зато размишљамо да ли узимамо свој крст да ли га носимо и како га носимо. Замолимо онда Владику Саву Горњокарловачког и оне све мученике који нису страдали зато што су били злочинци. Не, него само зато што су били Православне вере, што су били Срби. Али ми останимо у вери. Јер ако будемо јаки у вери онда ћемо бити јаки, браћо и сестре и да поднесемо све оно што нас у животу сналази. Вера ће нам казати немој да клонеш. Она ће ти казати ако си пао, подигни се. Али човек који не признаје да је пао он неће никада уставити. Јер неће онда да призове Бога да му Бог пружи руку да га подигне. А Господ, браћо и сестре, стално држи испружене руке. Управо зато што зна нашу слабост нашу огреховљену људску природу зна да падамо али он је ту. Али га треба прво да га сместимо у нашем срцу.

Јер ако имамо Христа у себи онда у нама неће бити гордост неће бити сујете, неће бити ништа што је огреховљено. Ако је Христос у нама онда ће у нама све бити што је Христово а онда ћемо и ми заиста бити Христови”.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.

протођакон Мирослав Василијевић