Његово Високопреосвештенство Митрополит Јован је овом приликом, следујући древној хришћанској пракси, у оквиру Литургије крстио малу Анку, ћерку вероучитеља Николе Иванковића из Петке и његове супруге Тање.

Надахнуто се обраћајући окупљеним верницима шумадијски првојерарх је беседио:

“У име Оца и сина и Светога Духа!

Браћо и сестре,

Свети апостол Павле у Другој посланици Коринћанима се захваљује Богу који нам свагда даје победу у Исусу Христу и кроз нас јавља мирис познања својега на сваком месту. Јер смо ми Христов миомир Богу, међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају. Једнима, каже апостол, мирис смрти за смрт, а другима, мирис живота за живот. Заиста, човек својим животом или мирише за живот вечни, или шири задах смрти. То све зависи од живота човековог. Ова разлика зависи од нашег живота и од тога да ли се трудимо да живимо јеванђелски и да у смирењу стичемо врлину. Ни једну врлину човек не може да стекне ако нема смирености. У духовном живору смо често брзоплети. Чини нам се да смо све савладали, ако смо нешто мало и научили теологију, црквени живот и уопште... Да бисмо дошли до тог вишег степена духовног живота треба нам стрпљење, труд и подвиг. Насупрот смирења стоји гордост. Гордост повлачи за собом охолост. Гордост се ни у чему не усавршава. Она човеку говори да је савршен и да не треба да се поправља. Она нам говори да не треба да се мењамо. Гордост нам говори да не треба да напредујемо у добру јер тера човека да мисли да је добар. Такав човек је себе лишио вечног живота. Горд човек је пун себе и мисли да је савршен. Ако таквом човеку укажемо да треба да се усавршава, он набусито одбија тај предлог, јер је он већ савршен. Он мисли све најбоље о себи. Такав човек не зна ништа о вери, Богу, Цркви и спасењу. Пошто каже да му ништа не треба, не треба му ни Бог. Он је своју гордост поставио на место Бога. Од гордости, како нас учи Црква и свети оци, настају сви греси. На првом месту је грех непослушности. Имамо за то пример у првом човеку Адаму. Када га је гордост узела под своје одрекао је послушност Богу. Тако је све изгубио, па и себе самог. Био је лишен гледања лица Божијег и разговора са Богом. На питање што је прекршио послушност заповести поста, Адам је одговорио да га је жена наговорила. Није му гордост дала да призна кривицу, него је сваљује на другог. И ми када нешто лоше учинимо кажемо да нас је ђаво наговорио. Не може ђаво да нас наговори ако ми не дамо сагласност. Када дамо пристанак онда нас нечиста сила узима под своје и чини нас синовима пакленим, прави нас гордима, учитељима иако нисмо ни себе саме научили. Не можемо друге научити смирењу, ако сами немамо смирења. Не можемо другима делити мир, ако га немамо у себи. Други нам човек дугује само оно што смо му даровали. Ако смо другима даривали мир, мир можемо и да очекујемо. Ако дајемо љубав, љубав ћемо и добити. Ако дајемо мржњу, онда не очекујмо љубав. Жањемо оно што смо посејали, како то каже Јеванђеље. Сваког дана ми нешто сејемо. Питање је само да ли сејемо јеванђелско семе или ђавољи кукољ? Над овим се треба замислити. Добро или лоше семе. Лошим семеном ћемо све потровати, а добрим семеном ће се хранити и они други поред нас. Поставља се питање како је то човек Христов мирис? Одговор нам је дао сам Господ Исус Христос. Он је наш мир. Када се вазносио на небо рекао је својим ученицима да им Мир свој даје и оставља. Али не мир као што га људи дају. Људски мир је варљив. Данас мир, сутра немир. Данас имамо љубав према некоме, а сутра не можемо да га гледамо очима. Христос је наш мир јер је он Љубав наша. Он је наш живот и смирење. Ми смо миомир Господом Христом, јер он својом безгрешношћу, својом свесавршеношћу, сам је био мирис мира. Реч миро значи мирис и обузима цело биће човеково. Хришћани треба да буду мирис Богу. Да би човек мирисао на Бога треба да живи Богом. Треба да се угледа на Бога. Треба да се труди да живи по Јеванђељу. Човек је мирис Христов у вери, нади и љубави. Ако нисмо у томе, онда не миришемо. Онда човек заудара на грех. Хришћани су помазани светим миром и запечаћени Духом Светим. Док човек мирише помазањем, љубављу и жртвом, он се предаје Богу. Богу се предајемо жртвом. Та жртва подразумева да се одрекнемо себе и свог ега, своје гордости и сујете. То је огромна жртва. Човек ће се свега у животу лакше одрећи него себе и своје гордости. Човеку који верује у Бога и живи Богом и Јеванђељем, то није тешко. Бог таквима даје силу и моћ, снагу да победе себе. Није победник онај који победи други народ, већ онај ко победи себе. А човек не може да победи себе ако нема вере и поверења у Бога и своје ближње. Све дoк мисли да је изнад сваког другог човек не може да победи себе. Често себе уздижемо тако што понижавамо друге. Али човек никада другог не може да понизи онолико колико може да понизи самога себе. Треба да се предамо на службу Богу, да бисмо почели да миришемо. Свети старац Јустин Ћелијски говорио је да када човек осети Бога, осети и да му је душа бесмртна. Осетио си Бога јер си Бога уселио у себе. Али у гордом човеку нема места за Бога. Зато морамо да упразнимо себе од свега онога што није хришћанско и јеванђелско у нама. Дивна је молитва Светог владике Николаја која каже: „Испразни Боже мене од мене самога!“ Можемо ли ми тако да молимо? Или смо спремни да исправљамо све па и саму Цркву? Неки мисле да им је то од Бога дар, а то је ђавољи дар. Ђаво неће Цркву. Ђаво неће послушност. Док слушамо Цркву и живимо у њој имамо наду на спасење. Црква је брод и лађа нашег спасења. Док смо у Цркви сигурни смо за наше спасење. Човек је бесмртан јер живи Богом бесмртним. Труди се да угоди Богу тако што живи по заповестима Божијим. То је оно што нас хришћане издваја од свих осталих у свету. То је оно што нам даје вечну радост у овом и у оном свету. Ми данас не умемо да се радујемо. Данас се само забављамо. Треба да се радујемо у Господу. Имамо доста разлога за то. Данас смо на Светој Литургији која небо своди на земљу и земљу уздиже на небо. Тамо где се служи Литургија, тамо нема тужног човека, говорио је Свети отац Јустин Ћелијски. Ако живимо Црквом ми миришемо на Христа. У супротном ширимо непријатан мирис. Ако смо Христови миришемо јеванђелски. У овом манастиру данас су се догодиле две велике Тајне, Крштење мале Анке и Света Литургија. Тајне Цркве Божије. Ако смо у Цркви онда смо Божији и онда треба да слушамо Цркву. У Цркви се живи богослужбено, молитвено. Оно што је најважније у животу мале Анке, јер се она духовно родила, то је што ће она своје Крштење запечатити Светим Причешћем. И у молитвама које смо чули смо се молили да јој Господ подари сједињење са Њим. Печат Крштења је Причешће. Зато је Крштење некада било неодвојиво од Литургије. Данас мене нападају и говоре како крштавајући у Литургији уводим нешто ново. Али то није ништа ново већ повратак на древни поредак и корене. Молили смо се да Бог пошаље благодат Светог Духа на воду у којој се крстила мала Анка. Она се крстила у Христу. Ко се са Христом крштава, са Христом умире, али са Христом и васкрсава. Она ће се сјединити са Христом у Светом Причешћу и на делу показати да онај ко једе Христово Тело и пије Христову Крв има живот у себи. Не одлажите причешће за новокрштено дете. Света Тајна Крштења је почетак хришћанског живота и Тајна обнове пале људске природе. То је поновно стварање и усиновљење. Данас је Анка усиновљена и постала кћер Христова. Данас је она у загрљају Господа Исуса Христа. Од вере мале Анке, вере њених родитеља, бака и дедова, сестара и кумова и вере свих нас хришћана зависи њен живот у Христу. Човек се одређује према ономе што понесе из свог дома. То је темељ. Породица је темељ за будућност. Од ње настају села и градови и људи. Од породице настаје и Црква. Оно што се не понесе са кућног прага никако се не може надокнадити. Васпитање деце почиње од рођења. Свети Јован Златоусти је поучавао мајке које су му долазиле по савет да се деца васпитавају од најранијег периода. Васпитање почиње још у материној утроби. Од тренутка зачећа. Стање у коме мајка пребива се преноси на плод. То мајке добро осећају док носе дете у утроби. Ако је у кући немир, неслога, онда дете неће бити мирно. Професор Владета Јеротић говорио је о феномену нервозне деце. Рађају се деца нервозна јер су нервозна била и у мајчиној утроби. Мајка није имала мира, није било љубави међу супружницима, није било љубави у породици. Дете све то осећа. Зато мајке које су у благословеном стању треба што чешће да се причешћују, да читају и слушају Јеванђеље. Тако и само дете, се на неки начин причешћује. Ако у породици има мира и љубави и дете ће тежити читавог свог живота за миром и љубављу. У супротном тежиће оном другом. Ако у породици има љубави, онда ће у тој породици обитавати Бог. Драги родитељи мале Анке, пазите како живите и како се понашате. И сви остали родитељи, телесни и духовни, треба да пазимо на свој живот и како се понашамо пред тим малим дететом. И о томе нам говори Свети Јован Златоусти, тај највећи педагог, подсећајући родитеље да је душа детета као сунђер који све упија. Дете упија док не почне да репродукује. Оно што је дете видело од нас то ће репродуковати. А ми мислимо да је дете мало и да не зна шта ми радимо. Помолимо се Богу да ступање у Цркву мале Анке буде ступање на пут Истине. А Истина је једна, Господ наш Исус Христос. Онај ко каже да има више истина, не живи Истином и није осетио Истину. Онај ко позна Истину биће ослобођен. Помолимо се да Господ малу Анку препозна по мирису светог мира којим је помазана. Да јој Господ помогне да сачува чистоту платна којим је обавијена. Не може човек да не укаља ту кошуљу коју је добио на Крштењу. Али ако смо у Цркви, онда имамо средства којима чистимо и душу и тело. Та средства користимо онако како нам Црква прописује, а не по нашем нахођењу. Лек је исправан само у одређеној дози и у одређено време. У супротном лек постаје отров. Све што узимамо на своју вољу и нисмо проверили Црквом, Јеванђељем, светим оцима, то је отров који затрује и душу и тело. Не будимо зато учитељи другима кад ни себе не можемо ничему да научимо. Прво научимо себе. Наука има много, али је само једна наука спасавајућа. Један човек је завршио све школе и био највећи научник свог времена, али је увек говорио да му је све то омогућило крило његове неписмене мајке. Данас нажалост имамо све мање времена да разговарамо са својом породицом, да децу учимо нашој традицији, историји и вери.“

Након Светог Причешћа, којем је приступио велики број окупљених верника, и након пострига косе и уцрковљења новокрштене Анке, за присутне је уприличена Трпеза Љубави, трудом игумана Евстатија (Драгојевића) и вероучитеља Николе Иванковића и његове породице.