Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Митрополит се обратио верном народу надахнутом беседом

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже Бог, браћо и сестре.

Нека је срећна и благословена слава светог манастира Петковице, слава преподобне мученице Параскеве Римљанке, коју данас ова света обитељ, игуманија и ми овде сабрани прослављамо. Велики је дар, браћо и сестре, што смо данас овде, у овој светој обитељи, која толико векова призива и зове благочестиви народ да дође у ову светињу, да се Богу помоли. Онај који има слуха да чује позив Божији, да чује ово звоно ове свете обитељи, тај ће доћи и тај долази. И тај сигурно, ако долази са вером, долази да прими утеху. А нама утеха данас и те како треба, браћо и сестре, треба нам утеха Божија, треба нам – нико други до Бог, јер нас нико други не може спасити, не може нас обрадовати, не може нас утешити, не може нам вратити веру и поверење нико до живога Бога нашега. Ми данас, као што рекох, прослављамо једну велику угодницу Божију, велику мученицу Божију, велику молитвеницу која је истински својим примером и сведочењем Христа Господа потврдила не само веру у Бога, већ и ревност, и устрајност, и храброст управо у тој вери. Зато је вера, браћо и сестре, дар Божији, није мој и твој, него је дар Божији. И уколико умемо да умножавамо дарове Божије, а сваки дар који нам је Бог дао, дао нам је са задатком да га умножавамо, да би, умножавајући те дарове Божије, могли да делимо и другима. Јер хришћанин не сме да буде себичан ни у чему, па ни у спасењу. Не сме хришћанин само да мисли на себе и своје спасење, већ да мисли и да се моли за спасење рода људскога. Као што се ова светиња толико векова моли, и онда када ми нисмо у њој на богослужењу, и онда када спавамо у својим креветима, због своје немарности можда, али ова светиња, која је сва натопљена знојем градитеља, сузама молитвеним оних који су живели и који живе у овој светињи – све то, браћо и сестре, треба да нас подсети да је вера управо дар Божији. Вера Христова највише светли и осветљава душе људске онда када та вера светли животом. Другим речима, када веру претварамо у дела, или још боље речено, када веру потврђујемо делима, то јест када веру потврђујемо животом, не ону веру која се само састоји на нашем језику, на нашим уснама, него вера претворена у дела. Зато ми, хришћани, православни, крштени, браћо и сестре, нама не доликује да живимо ван вере. А онај који живи вером, он се труди да не чини недела. Он се труди да има поред вере љубав, не само према Богу, него и према ближњима. Љубав само према Богу, а не и према ближњима, такву љубав неће примити Господ. Јер Бог од нас ништа не тражи, браћо и сестре, да ми Њему више чинимо него што треба да чинимо једни другима. А када човек постане свестан тога, он ће да служи другима. А када човек служи другима, ближњима, у том човеку се умножава љубав, умножава се радост, умножава се смирење. Те тако никад неће рећи: ја сам бољи од других, ја сам паметнији од других, ја сам образованији од других. Него ће казати: сваки је други бољи од мене. То је хришћанство, то је хришћанска вера, браћо и сестре. Вера нам открива оно што је истинито, а нема веће истине и друге истине од истине Божије, од Бога, браћо и сестре. Значи, она нам открива оно што је истинито, а од искрене вере рађа се она највећа врлина – врлина љубави. Рађа се љубав, те онај који истински верује у Бога никада неће пристати да се удаљава од љубави Божије и да се удаљава од вере у Бога. Вером ходимо, а не знањем, каже свети апостол Павле. Вера нам открива оно што не може наш разум да открије, а то је суштина Бога. Крај наше вере, браћо и сестре, треба да буде спасење наше душе. И зато је циљ наше вере – спасење. Плод вере наше јесте спасење. Ми, браћо и сестре, како је то лепо рекао и записао свети владика Николај: ми не држимо веру ради вере, него ради спасења наших душа. И нико од нас не путује ради пута, него због некога или због нечега што га очекује на крају тог пута. А то је пут ка Богу. И ако смо на Божијем путу, на крају тог пута нас чека Бог. Тога треба да будемо свесни, али не можемо тога бити свесни ако немамо ту праву веру. Да нас Господ чека – то нам вера открива. А вера нам открива да нас Бог воли. Зато и стоји у Светом Писму да нас је Бог заволео пре него што смо ми заволели Њега. Вера је у нама, као што рекох, Бог је дао као пут, на крају кога путници примају спасење. А постоје само два пута у животу човека – пут ка Царству Небеском и пут у таму. А човек ако живи у тами, он не зна куда иде. Постоје две врсте таме – спољашња и унутрашња. Спољашња је кад немамо светлости овоземаљске. Али унутрашња тама, унутрашњи мрак, он је много опаснији од спољашњег. А тај унутрашњи мрак долази од наших непокајаних грехова. Зато, браћо и сестре, треба да живимо вером. Како каже апостол Павле – вером ходимо, а не знањем. Ко год зна колика је цена душе људске, као и шта значи спасење душе, тај мора признати да ништа у овом свету нема потребније ни корисније од љубави и вере. Ништа нема вредније у овом свету од душе наше. Зато и речено у Јеванђељу – шта човеку вреди да цео свет задобије, а душу своју изгуби. Зато треба да чувамо душу своју. Како да је чувамо? Као трговац који носи драго камење у земљаном лонцу – он не чува лонац због лонца, него због онога што је у њему. А у лонцу је вера, љубав, нада – све оно што Јеванђеље доноси. Тако и ми, у овом телу земаљском, чувамо ту драгоценост, душу. И зато, браћо и сестре, живот нам је дар Божији, а ми треба Богу да вратимо уздарје. Он ће нас питати: шта си урадио са даром живота који сам ти дао? Јеси ли живот прокоцкао? Јеси ли га преспавао? Је ли ти живот прошао у гордости и сујети, или у вери, смирењу, љубави према Богу и другима? И четврто, треба да имамо веру у могућност да се душа изгуби. И то лако. Зато ко има веру да се душа може изгубити, тај ће знати да је чува. Наш живот је путовање. Али морамо знати куда идемо. Циљ нам је Бог. Циљ нам је спасење душе. Смисао нашег живота је да живимо хришћански, еванђелски, у љубави и слози, не надмено, него смирено. Надменост нас одваја од вере и чини нас гордима. А сваки грех настаје од гордости. Гордост је темељ нехришћанског живота. Зато ко има истиниту веру зна да је вера ради спасења душе. Све је то знала и живела преподобна мученица Параскева, коју данас прослављамо. Она је знала да чува душу, да чува живот, да чува веру. Јер само вера јој је помогла у страдањима која је поднела, не због својих грехова, већ ради Христа. Ако читамо њено житије, видећемо како су је мучили римски императори – само зато што је била Христова. Али у том страдању највише је помогла благодат Божија. А благодат Божија није ништа друго до сам Господ наш Исус Христос. Зато апостол Павле каже: молим вас да не примите узалуд благодат Божију. Сви смо ми примили благодат – али питање је: да ли је чувамо? Благодат се чува тако што се њоме живи. Апостоли су, задобивши благодат, постали сарадници Божији. Тако и света Параскева. Христос је предао себе њима, а они су Му узвратили предавши Њему своје душе. Апостоли су људима предавали Христа – и тиме предавали благодат. А ми се благодаћу спасавамо. Не толико нашим молитвама и подвизима, него Божијом милошћу. Јер ми се милошћу Божијом спасавамо, не својим делима. Ако неко каже: имам добра дела – очекујем да будем спасен – то није хришћански. То је трговина са Богом. Љубав се даје без очекивања. Када дајемо другоме, дајемо Богу. Тако спасавамо себе – од себе самих. Највећи победник је онај који себе победи. Благодат је пуноћа Божија. Благодат је Христос. У њој је спасење, освећење, преображење. Ако се не мењамо, нема нам спасења. Онај ко мисли да нема потребу да се мења – тај је у опасности. Апостол Павле моли хришћане да не примају благодат узалуд. Јер и примљена благодат може бити штетна ако је неплодна. Благодат се или умножава или губи. Даје се у светим тајнама, али остаје бесплодна ако је не унесемо у живот, у душу, у срце. Ако је не унесемо у целокупно биће – остаје без дејства. Ако не живимо благодаћу, узалуд нам је што смо хришћани по имену, а не по животу. Ако се одрекнемо силе Божије, остаје нам само спољашњост. А човекова сила је ништавна. Свети Јустин Ћелијски каже: човече, шта се гордиш – кад је и један комарац јачи од тебе. Када нас убоде, ми се тргнемо. И то је истина. Браћо и сестре, живимо у вери, љубави и смирењу, јер само тако ћемо наследити Царство Божије. Нека је сте срећни и Богом благословени и нека је срећна слава ове велике светиње.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована