За благољепије сабрања био је задужен хор “Свети Димитрије” из Лазаревца.

Надахнутом беседом Митрополит Јован је тумачио окупљенима данашње Јеванђеље:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Помаже Бог браћо и сестре!

Данашње Јеванђеље надовезује се на прошлонедљно јер се оба говори о чуду које Господ чини. Прошле недеље смо чули како је Господ са пет малих хлебова нахранио више од пет хиљада људи. Данашње јеванђеље нам говори о догађају како Господ побеђује законе природе и иде по води као по сувом. Да бисмо разумели оба ова јеванђелска догађаја потребна је вера. Све је могуће ономе ко има вере. Апостол Петар док је имао вере и гледао у лице Христово и он је ходио по води као по суву. Вера и Истина су теме оба ова јеванђеља. Без вере се тоне, а без Истине се лута. Права вера је вера у једног, тројичног Бога. Истина је такође једна, Господ наш Исус Христос. Онај који верује и живи истином, Христом, он неће никада залутати, јер живи у смирењу. Такав човек се не надима, не намеће се другима, већ у смирењу верује и моли Господа да помогне његовом неверју. Данашњи јеванђелски догађај на један видљив, упечатљив, сликовит и јасан начин открива ко смо ми и какво је наше унутарње стање. Открива нам каква је наша вера. Овај догађај нас опомиње да вером треба да живимо. Данашње Јеванђеље нас тера да се питамо да ли живимо у Истини и да ли говоримо истину? Да ли своју неистину облачимо у неку истину? Све је ово велика заблуда. Ако се не служимо истином и не говоримо истину, онда сами себе обмањујемо. У почетку човеку тако буде лепо, али је страшно када то постане начин нашег живота. Такав човек никако не може да се смири и сагледа себе. Уместо тога гледа одозго на друге. Такво обмањивање себе се на крају освети човеку. Ко не живи у Истини живи у лажи. Наш народ лепо каже да су у лажи кратке ноге. Верујућ човек лако примети када га други обмањују и лажу. Таквима се верујући чак и не супротстављају, јер је бесмислено. Верујућ се таквима у себи смеје, смеје се њиховој заблуди да су тако високо, а већ сутра могу ниско пасти. Онај ко је у Истини и са Истином, никада не пада. Ако некада, као човек и поклене, њега Истина није напустила и он се хвата за њу. Он пружа руке Господу да га подигне ако је пао. Кроз однос Апостола Петра према Господу можемо да будемо научени вери. Не смемо бити сасвим сигурни и тако олако рећи да верујемо. Често се тако надимамо и гордимо. Пример Апостола Петра нам може послужити као правило живота. Он је био човек живе вере. Пред страдање је Господ апостолима рекао да ће га се они одрећи. Апостол Петар, брзоплето каже да се он неће одрећи Господа, чак иако се сви остали одрекну. Господ му каже да ће га се он трипут одрећи пре него што петао запева. Апостол Петар је пун људских особина и слабости, али када је изашао из своје заблуде, све их је ослонио на Христа. Он је пун страсти, како и сваки човек. Данашњи јеванђелски догађај се збио на мору, на води. Христос је отпустио народ и ученике да пређу са оне стране мора, а он је отишао насамо да се моли. Да ли је Христу требала молитва? Али све што Господ чини, чини зарад нас и нашег спасења. Даје нам пример да треба у самоћи да се молимо. Да се повучемо у себе, а не да будемо дрчни. Он се моли за апостоле. Он зна да ће они доживети катастрофу на мору. Док су пловили, лађу у којој су били апостоли су запљуснули таласи. Наш живот је као лађа на мору. Док је море мирно, лађа мирно плови. Када ударе ветрови, буре, таласи, лађа плови немирно. Човек када се успава у својој вери и делима, не зна са које стране може да дуне ветар на њега. Зато имамо Христа и веру. Када верујемо и живимо вером и Христом, све изненадне таласе одбијамо и не могу нам ништа. Апостоли су се веома уплашили од буре. Христос је био сам на молитви пошто је отпустио народ и апостоле. Када је видео Господ да су они преплашени, он иде ка њима по води. И то њих плаши, јер су помислили да је нека утвара. Најпотребније неком ко је уплашен је утеха, да га неко смири и да му каже да се не плаши да није сам. Управо то нама Господ непрестано говори. Нисмо сами, али је битно да ли те Христове речи чујемо. Често овај глас Христов заглушимо собом и сопственим речима. Хоћемо да надјачамо собом Господа у себи. Човек без вере се не може назвати човеком. Нема човека без вере. Неко верује у Бога, неко у нешто друго. Свако, дакле има неку своју веру. Питање је да ли у себи имамо праву веру која нам је предата? Та вера је дар Божији који је са неба сишао. Та вера нам је предата да бисмо живели њоме. Ми Срби смо добили праву веру од наших светих предака. Да ли живимо по тој вери? Или се само у празно бусамо у прса и говоримо да смо православци, светосавци? Такво бусање само говори о унутарњем немиру. Прави хришћанин тако не чини. Попут митра понизно се моли у себи да га Госод спасе. Када су апостоли познали глас Христов који им је говорио да се не плаше, апостол Петар је и сам пожелео да надвлада природу. Он моли Господа да и он хода по води. Господ га позива да то и учини и да му дође. Апостол Петар то и чини. Хода по води као по суву све док је имао вере и гледао у лице Христово. Када је скренуо поглед са Христа и видео буру он се уплашио и завапио Господу да тоне. Господ му пружа руку, јер дављенику је потребна помоћ, да му неко пружи руку. Не да га још више гурнемо у погибао својом гордошћу и сујетом. Господ му је пружио руку и Петар се осетио снажним јер је знао да га Господ неће испустити. Зна да ће га рука Божија водити. Али Господ га опомиње, као и нас. Назива га маловерним и пита га зашто је посумњао? Сумња је опасна болест. Када сумњамо у другога сумњамо и у себе иако се то не види. Почињемо да сумњамо и у Бога. Сумња је болесно духовно стање и кад-тад нас одведи на психујатрију. Ми немамо шта да сумњамо. Нама је откривено онолико колико нам је потребно за наше спасење. Све нам је дато. У великој смо предностими ми новозаветни људи у односу на старозаветне људе. Њима је био један мали део откривен, али их је држала вера у долазак спаситеља света, Господа Исуса Христа. Када је апостол Петар почео да гледа буру око себе, људске страсти, када је почео да се плаши, он је почео да тоне. Много би нам боље било када бисмо почели да се плашимо греха. Греха се не плаши онај ко не препознаје грех ни да га је учинио. То је човек који је пао, а не признаје да је пао. Такав не жели ни да устане. Неће ни да затражи руку Божију, пошто је пао. Када смо загледани у Христа можемо да ходимо не само по води већ и по ваздуху јер нас сила Божија води. Не ослањамо се на своје моћи и силу, на положај и звање, на људе који су на положајима. Када имамо веру и живимо по вери можемо и по ваздуху да ходимо. Зато је Господ рекао да онај ко има вере као зрно горушичино моћи ће и горе да премешта. Тешко је то да схватимо умом који је ограничен и помрачен. Али вера бистри ум. Бистри га за Бога, Царство Небесско и спасење. Када човек избистри свој ум он иде у сусрет Господу. Господ прво нама иде у сусрет. Али, горди и сујетни човек неће да се ухвати за руку Божију. Он се хвата за руку себи и нечастивом. Када је наше око усмерено на наше страсти, гордости и немоћи и све таласе и ветрове овога света, заборављамо на свој пут. Пошли смо, а не знамо где смо пошли. Такав никада неће доћи на циљ. Ако смо на путу Христовом онда знамо и циљ и коме треба да идемо. Ако из вида изгубимо Христа онда нашем лутању нема краја. Погледајмо само како живимо? Шта радимо и како говоримо? Како се понашамо? Лако ћемо видети да ли смо са Христом или са оним другим? Наше људске страсти, наша гордост нас рашчињава и баца у парампарчад. Ако се нађемо у невољама, а често смо у њима и тонемо, не схватамо да је то због недостатка вере. Или смо веру заменили нечим другим, знањем, положајем. Са вером и надом нећемо пасти ни потонути. Наш земаљски живот је као ходање по мору. Можемо и ми као апостол Петар да завапимо и да замолимо да нас Господ спасе. Само је питање да ли хоћемо ми да се спасемо, јер Господ хоће све да нас спасе. Да ли и како радимо на своме спасењу? Господ ће нам пружити руку и извући ће нас из свих невоља. Нема тог понора из којег нас Бог неће извући само ако му завапимо. Дете док не заплаче и мајка га неће нахранити. Ми треба да заплачемо над својим гресима, над својим нехришћанским и нејаванђелским поступцима. Ако нисмо у стање да гледамо у лице Христово, јер нам је телесни вид помрачен, и да слушамо његов глас којим нас зове, завапимо Господу да нас спасе. Господ је наш једини Спаситељ који ће пружити руку и избавити нас од беде и напасти. Непрестано, без обзира на наше стање, треба да вапимо Господу да нас спаси. Ако потонемо а изгубимо веру онда је касно. Мој отац је говорио нама деци да када се небо наоблачи, онда молитва много не значи. То значи да се треба молити непрестано и пре него невоља дође. Ако се молиш и снађу те невоље, бићеш спашен. Али знај да спасење долази само од Господа Исуса Христа.”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Сабрање је завршено трпезом љубави коју су за окупљене припремили свештеници шопићански Мирко Тешић и Горан Радовановић са својим породицама и верним народом.