Својим појањем Литургију је улепшао хор Србских Православних Појаца из Београда.

Чтецирали су г. Марко Нешић и Павле Гашић.

Беседом се верном народу по благослову Високопреосвећеног Митрополита Јована, обратио протонамесник Владан Костадиновић рекавши да:

„Када смо били у позицији да кажемо себи, што гласно, што у мислима, да се не слажемо са крајем и да не прихватамо начин на који се неке приче завршавају, да желимо неку врсту додатног времена, могућност да се неке ствари промене, да се неке ствари исправљају. И ово питање или ово непристајање на коначно завршавање одређене приче се углавном, јавља у две јако битне ствари у човековом животу. А то је када имамо проблем са љубављу, то јест са могућношћу да је некоме пружимо и, пошто смо ми људи, такви, још више да од некога добијемо љубав.

Друга ствар, када тражимо то додатно време или када се просто не миримо са коначношћу, јесте крај живота. И то не крај нашега живота само, него и крај пре свега оних који нам представљају љубав. Тада тражимо додатно време и тада не можемо да се помиримо са коначношћу одласка особе која представља део нас.

И поставља се питање одакле нам тај проблем, тај унутарњи проблем или унутарње негодовање са коначним крајем или коначним завршетком. И одговор који се намеће јесте тај да је у нама просто Богом саздана красота која тражи и која вапи ка животу, која тражи да живи, која се не задовољава некаквим растајањем, некаквим кидањем и нестанком живота. И оно што би требало да знамо јесте да човек није од стране Бога бачен у овај свет да се сналази према сопственим способностима и сопственој памети. Не, он је просто умивен и руковођен Божијим енергијама онако како се Бог јавља у име Оца и Сина и Светог Духа, то јест онако како нам је дато Сином и како нам је дато Духом Светим. И шта је оно што ми можемо да урадимо или шта је оно што нас руководи, што нам даје путоказ како да ходамо јесте заправо спремност нашег срца да се отвори за те енергије Божије, једино тако ми можемо упознати Бога, једино тако и можемо доћи до његове помоћи. Наравно, ми као слободна бића имамо могућност да станемо пред два бездана, пред бездан живота, пред бездан љубави, али можемо бити и у могућности да станемо пред бездане штави и да једноставно допустимо да постанемо демонизовани и да се та наша небом саздана красота претвори у таму, у демонизам и да онда у виду самоуништења, идолатрије и лицемерја сами себе предамо на пропаст и да љубав претворимо у пре свега жељу за поседовањем, за командом, за силом, за друге стране, можемо, наравно, уз Божију помоћ себе дати пре свега Богу и отворити Му своје срце и пустити да љубав просто изађе из нас.

Бог је, браћо и сестре, љубав, али љубав која је отворена, света Тројица, постоји као љубав која се отвара. Да нам све буде јасно, није му био потребан овај свет и није му потреба нико од нас да буде савршен. Међутим, он је тај који хоће да живи овај свет и да живи свако од нас и да живи не за кратко и не за малено, међутим, него заувек да се радује у његовој срећи, у његовој љубави, у његовој светлости.

Ми се данас, ево, налазимо од на почетку поста и сваки пост представља једну могућност за ово додатно време и за исправљање тог краја. Сваки пост представља, заправо, спровођење огња и суза до које се чисти целокупно човеково биће пре свега од самозаљубљености. Сваки пост представља, заправо, одговор на Божији позива и на позив да се молимо, а молитве јесу, заправо, као она ужа за спасавање која долазе од овог ужета за неба. Знате ли, када сте на мору и када ловите, оно што вам је неопходно да ви сте пристали, јесте да вам неко баци уже са обале. И ми онда то уже приносимо ка себи, ми га вучемо не да би довукли обалу ка себи, неко себе ка обали. Тако и овог пута у посту, али у свакој молитви, тај зрак светости и љубави Божије која је долази на нас у име Свете Тројице, представља уже које ми вучемо. Док га вучемо ми мислимо да Бога скидамо ка себи, међутим док се молимо ми заправо успињемо молитвом ка самом Творцу и успевамо да будемо оно што је Бог замислио када нас је стварао, а то је да будемо са Творцем његове љубави. Отварајући себе за његову љубав допуштамо твој љубави да насте у нама, а онда да ту љубав дамо и другима, јер знате како, ко нема ни динар у свом џепу не може дати ни другоме, ко нема љубав у свом срцу, мир у својој души не може дати ни љубав ни другоме. И тако, преносећи љубав, преносећи ту бакљу Божје благодати, ми се купамо божанским енергијама које нам је он дао, које нам је дао када нас је стварао, које нам даје сваког тренутка нашег живота, сваког часа и пре свега сада, овде, на Светој Литургији, наше уједињене, наше заједничке, наше саборне молитве, које је узноси Првојерарх, јесу ништа друго одговор, позитиван одговор на оно што је Бог дао нама, на позив који нам је дао, и тај позив је заправо услишен у оној мери у којој смо ми спремни да сведочимо. А ми смо сви позвали да сведочимо, да сведочимо љубав тако што ћемо отворити, кажем, пре свега, себе Богу, али и једне другима. Јер запамтите, у том успињању на небо, и у том силаску Божијег са неба на земљу, ми не можемо бити нисмо сами, ми смо позвали да будемо онакви какав је наш Бог, а наш Бог јесте Бог љубави, наш Бог јесте Отац и Син и Свети Дух коме слава и све векове”.

Беседа протонамесникa Владанa Костадиновићa, пароха Старе цркве у Крагујевцу и професора Богословије Светог Јована Златоуста у Крагујевцу

Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је преломио славски колач, чији је домаћин ове године била Надежда Лазаревић, а затим је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.

Трпезом љубави је настављено слављење празника у просторијама парохијског дома народа са својим Митрополитом.

протођакон Мирослав Василијевић