Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Високопреосвећени се обратио верном народу рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа.

Помаже Бог, браћо и сестре!

Срећан данашњи празник преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, коме је овај параклис, ова капела у овом светом манастиру, и посвећена. Срећна слава сестринству овог манастира, срећан и благословен наш данашњи долазак у ову свету обитељ, да се Богу помолимо и да се сетимо вере и храбрости Светог архиђакона Стефана, као и да нам је благословен почетак Госпојинског поста. Да нам овај пост буде благословен, да нам буде лак и да нам донесе радост. Свети архиђакон Стефан је, браћо и сестре, као што знате, први мученик за веру Христову и у исто време први сведок Христа – Христа који је за њега био све, којим је био испуњен, јер је служио Богу и ближњима. Зато треба да се угледамо на његову веру. У оно време, свако ко би показао да има веру у Христа, излагао је свој живот опасности, а често би му живот био и одузет. Али Свети архиђакон Стефан није био само утврђен у вери Христовој, него и у истини Христовој – истини која је у Христу, а не у човеку или у некој групи која себе проглашава за меру истине. Христос је једина истина, и зато је рекао: „Ја сам пут, истина и живот“. Ко иде тим путем, живи у истини и спреман је да за њу да и живот. Онај ко није утврђен у истини Христовој, колебљив је – мало је тамо, мало овамо, са овима и са онима. Бог нам је дао истину, а Христос каже: „Познајте истину и истина ће вас ослободити“. Лаж нас не може ослободити. Људи се често служе лажима, али човек може да превари другог, не и Бога. А ко лаже другог, прво је слагао себе. Кад човек изневери себе, спреман је да изда свакога – и оца, и мајку, и брата, и сестру, па и Бога. Зато се морамо утврђивати у вери Божијој, да вера усели Бога у нас, а са Њим и све што је честито и поштено. Онај у коме је Бог и истина Божија, хода путем истине и дружи се са онима који су у истини. А ко себе постави за меру свега, у себи нема Бога. Наша мера треба да је Господ Исус Христос, као што је била и Светом архиђакону Стефану. Ништа га није могло поколебати – ни претње, ни најаве каменовања. Знао је да га на крају пута истине чека Бог. Ко није на том путу, чека га непријатељ душе – ђаво, који му не да мира, него га чини бунтовним и незадовољним собом. А човек не може бити задовољан собом ако није са Христом. Свети архиђакон Стефан постао је сведок Христов јер је узео свој крст, а тиме и крст Христов – што значи да је чинио све што је до њега: ширио љубав, а не мржњу, слогу, а не раздоре. Када учинимо све што можемо, предајемо се у руке Онога који нас води – Господа Исуса Христа. Али човек често не жели да буде вођен, него да води друге. То је опасна духовна прелест. Када уткамо свој крст у Христов, све што нас сналази у животу носимо лакше, јер узимамо јарам Христов, који је благ. Његова наука нас учи да волимо друге и да се жртвујемо, а не да мислимо само на себе. Није лако носити свој крст, а још теже Христов, али Господ од нас тражи да носимо свој крст – у смирењу, љубави и благодарности, па и кад дођу невоље, да кажемо: „Хвала Ти, Господе“. Крста нема без вере и смирења. Не треба кривицу за своје бреме пребацивати на друге, нити оговарати, јер ко оговара, не уме да се моли. Хришћанин не сме бити себичан ни у чему, па ни у спасењу – Бог нас спасава у заједници, у Цркви. Треба да помажемо другима да носе свој крст, јер ако смо пуни себе, испразнићемо Бога из нас. Све што чинимо, треба да буде на путу врлине, добра и љубави, а плод тога да принесемо у подножје Крста Христовог. Крст најбоље видимо када клекнемо и погледамо га одоздо, видећи Христа на њему – не због својих, већ због наших грехова. Зато је људски и хришћански да носимо свој крст и своје бриге предамо Господу. Веру треба претварати у дела – чинити добро другима, јер дајући, Бог нам враћа вишеструко. Не можемо пребацивати одговорност за своје поступке на друге. Оно што нам је Бог дао, треба да оправдамо. А дао нам је све – небо, земљу, себе самога, као пример. То је и дар и позив на одговорност, не само за себе, него и за ближње и за заједницу. Као што у данашњем Јеванђељу виноградари треба да обрађују њиву, тако и ми морамо неговати своју душу и ближње, да би она родила најлепши плод – веру, љубав и врлину. Заповест Христова: „Љуби ближњега свога као самога себе“ важи и за непријатеље. Када волимо ближњега, можемо се молити и за непријатеље, као што је Стефан молио: „Господе, не упиши им овај грех“. Да бисмо стекли такву врлину, потребни су нам вера, труд, молитва и пост. Госпојински пост је посвећен Мајци Божијој – да нас она умоли свога Сина да нам подари благослов, смирење и љубав. Пост није само уздржање од хране, већ умереност у свему, чување речи и поступака. Он уводи човека у духовно стање радости и смирења, ослобађа од страсти, а молитва чисти душу. Ђаво се највише плаши крста, поста и молитве, и зато нас у томе највише искушава. Али човек очишћен постом и молитвом уноси Бога у унутрашњу цркву свога бића. Нека нам је срећан и благословен празник Светог архиђакона Стефана и Госпојински пост. Нека нам Господ помогне да пост буде лак и благословен, да осетимо благослов Божији и Цркве, и да нам Стефан буде пример како живети за Бога и истрајати у вери, па и кад нам је мач над главом.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Литургије уследила је трпеза љубави.