Чтецирали су Владимир Степовић и Никола Марковић.
По прочитаном Јеванђељу Митрополит се обратио верном народу надахутом беседом, у којој је између осталог рекао следеће:
“У име Оца и Сина, и Светога Духа!
Браћо и сестре, у малопре прочитаном Апостолу Свети Апостол Павле нам говори о всеопштој љубави, заједничкој љубави и о заједничкој радости. Моја радост, радост је свих вас. Радост у Господу је, уствари, браћо и сестре, мера нашега живота по Богу и у Богу. Радост у Господу је плод сваког нашег труда и свих наших подвига и врлина и радост у Господу је сав смисао, ако хоћете, па и циљ нашега живота. Сећамо се оних дивних заповести о блаженствима, где Господ набраја која су то блаженства и онда каже радујте се, јер је велика ваша плата на небу. Радујте се, да се радујемо ако се трудимо да испунимо колико је то могуће у моћима нашим људским, оно што Господ од нас тражи, оно о чему нас учи свето Јеванђеље. И заиста, све што је главно у хришћана, то треба да буде заједничко, зато је речено: “Један хришћанин ко ниједан хришћанин”. Заједничко нам је, браћо и сестре, треба да нам буде заједничко и осећање Бога, осећање света, вере, љубави, осећање истине. Осећање живота, осећање бола, туге, осећање жалости и осећање радости. Хришћани смо ако су нам та осећања заједничка. Требало би да буде срце наше упрошћено: “Да буде срце моје у Твом срцу и Твоје срце у Моме срцу”. Да, браћо и сестре, све оно што је другога да буде у мени и оно што је у мени да буде у другога. А шта треба да буде и у мени, и у Теби, и у другоме? Треба да буде Бог, браћо и сестре. Треба да буде Бог, треба да буде и Јеванђеље, треба да буде Црква. И заиста, браћо и сестре, и ми треба да све то, Бога, Цркву, све да носимо у свом срцу. О том заједничком, како бих рекао, у том заједништу, у делима апостолским, говоре нам и први хришћани где се каже, а у њих који вероваху беше једно срце и једна душа. Нису говорили, ово је моје, ово је твоје, него хришћани су говорили, ово је наше. Све су то схватали као заједничко. Дакле, браћо и сестре, у срцу свакога право хришћанина треба да буде, другим речима, сваки бол, и туге, и радост, и бесмртност, а и вечност. Дакле, саосећати са свима, то је уствари наш хришћански позив. То је и подвиг, али то је живот. Да ја осетим рану другога, и да схватим да та рана другога боли, као кад боли мене моја. Да не долазим у то стање да кажемо: “Њега не боли рана, а исту рану носим, а мене моја боли”.
Значи, не смемо да будемо себични, него морамо да живимо у заједници, и да живимо, браћо и сестре, заједницом, а то је уствари Црквом да живимо. Другим речима, како рече један свети отац, каже, срце моје није само моје, моје срце, каже, свачије. Око моје није само моје, него око свачије, да видим и радост и тугу другога, да осетим и радост и тугу у другоме. Спасење моје није само моје, оно је спасење свачије. Зато хришћани, браћо и сестре, не смеју да буду ни у чему само живи, па ни у молитви. Не смеју да буду само живи, браћо и сестре, и да само мисле да се ја спасем, а други нека сви пропадају. Е, то већ није хришћанство, то није, браћо и сестре, Христово да тако каже. Нико се не може спасти другачије, него кроз ближње. Например, моја молитва постаје спасоносна по мене, ако се моли и за ближње. А тако и за Јеванђелске врлине, као што су вера, нада, љубав, пост, молитва, они нас спасавају ако бивају ради ближњих, због њих али ради самих нас. Зато да се помолимо Богу, браћо и сестре, дао нам Бог то, како бих рекао, осетљиво срце. Да се молимо Богу да нам Господ дарује радост. Време које живимо, видите и сами, све мање радости. Зашто? Зато што је човек себичан. Зато што човек мисли само на себе, и што један народ само мисли о себи. А Господ није дошао ради једног човека на овај свет да спасе. И није дошао ради једног народа, неголи ради целога рода људскога, да спасе цео род људски, али да и спасе и творевину. Дакле, Господ није себе дао за једнога, него за све. И зато и наша је наука, браћо и сестре, да када имамо Бога у себе, када је Христос у нама, у нама је и радост. А када осетимо Христа у себе и када га имамо, боље речено, онда треба да се радујемо и да помогнемо и другоме, да се и он радује у Господу. Много нас опхрвавају и туге, и болести, и патње, и све остало, али зато треба нам радост. Но, човек може човека да зарадује, али не може нико да га обрадује, и не може нико да му да радост до Господ наш Исус Христос.
Зато послушајмо ове речи Светог Апостола Павла, које каже: “Радост моја, радост је свију вас”. Да се радујемо кад видимо да се други радују, а не обрнуто, да нам је мука што се други радују. Али, радости има више врста, а једина и права радост је у Богу”. И кад смо ми у Богу, ми се онда радујемо и Богу, радујемо се и једни другима.
Бог вас благословио”.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије Високопреосвећени Митрополит је причестио верни народ Телом и Крвљу Господњом.
ђакон Александар Ђорђевић
