Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља верном народу се обратио, благословом Његовог Високопреосвештенства, отац Милош Весин рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа.

У богослужбеном кругу овог великог и дивног празника Преображења Господњег, драга моја браћо и сестре, чули смо синоћ и данас три јеванђелска описа овог изузетно важног догађаја, не само у животу Спаситеља нашег, већ пре свега у делу спасења. Три догађаја описана су руком тројице јеванђелиста. Синоћ на бденију слушали смо опис како га је забележио апостол Лука и апостол Марко, а данас одломак из Јеванђеља по Матеју. Сва три текста говоре о истом догађају, али на помало различит начин, јер је сваки од јеванђелиста имао свој посебан циљ и разлог зашто је тако писао. Желео бих да нашу заједничку пажњу усмерим на једно изузетно важно место у Јеванђељу, које каже да је Христос отишао на гору да би се помолио Богу. Тако каже апостол Лука, који је што се детаља тиче најпрецизнији од свих јеванђелиста. И тек тада се Он преобразио. Зашто је то важно? Важно је то, драга браћо и сестре, поготово за нас данас, да знамо и увек имамо на уму чињеницу да ни Бог, Друго лице Свете Тројице, Реч Божија, није био без молитве. Он је био у сталном молитвеном садејству и у тесној молитвеној вези са Оцем и Духом Светим. И како тај разговор тече даље? Управо кроз ове речи које чусмо када се јавио глас Бога Оца: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи.“ Међутим, није нимало случајно да се Христос није преобразио сам, будући на гори Тавору. Јер Њему, као Другом лицу Свете Тројице, као Речи Божијој, није био потребан никакав преображај. Али тај преображај био је потребан ради нас и нашега спасења, како читамо у Символу вере. Зашто? Зато да би ученици, а потом и сви они који ће захваљујући проповеди светих апостола поверовати у Христа распетог и васкрслог, знали да је Он тај који је дошао у слави Божијој. Јер Он се није преобразио у светлости створеној, него у нествореној светлости. Данас, на сваком кораку говори се о томе како људи треба да се „преобразе“, како треба да раде на себи, како да „побољшавају своју енергију“ и слично. На сваком ћошку стоји по неки „life coach“, учитељ живота. Али нема учитеља живота без Христа. То наш народ мора да зна. Зашто? Зато што смо још увек сувише привезани за ову земљу. А чујте шта нам Црква поручује. После дивне црквене песме – кондака, сваког празника следи његов наставак – икос. А преображењски икос почиње речима које би свако од нас требало да има на уму: „Устаните, лењиве мисли моје, које пузите по земљи, и крените ка гори где ће вас преобразити Христос Бог.“ Та песма оцртава нашу реалност – реалност наших мисли, наших речи и наших дела, која још увек у великој мери пузе по овој земљи. А хтели бисмо да будемо небески народ. Али врло често личимо на кртице, јер бежимо од једине праве и истините светлости. Ми очекујемо да ћемо чути глас Божији у снази грома, ватре, земљотреса, као што је можда очекивао и пророк Илија. Али не заборавимо: на Хориву се Бог није јавио ни у огњу, ни у ветру, ни у земљотресу, него као „глас тих и танак“. А да бисмо га чули, морамо створити тишину у себи. Али Србин неће тишину. Србин иде на градске тргове, на улице, и виче, и псује, и грди, и проклиње. Такво понашање, браћо моја, не може донети благослов. Основни неспоразум у нашем друштвеном тренутку јесте што људи мешају два појма – право и правду. Правда је Божија категорија, она не зависи од људи. А право је променљиво: једна власт данас донесе један закон, друга сутра промени исти тај закон. Али Божији закон је вечан. Зато се на Преображење јављају два најизразитија представника Старог завета – Мојсије, као представник закона, и Илија, као представник пророка. Мојсије није био снажан и отважан као у филмовима, већ скроман човек, повучен, чак са говорном маном. Зато је стално питао Господа: „Шта је то у мени посебно, чиме ћу убедити народ да пође за мном?“ А Господ му је говорио: „Ја ћу ићи пред тобом и моја сила ће увек бити са тобом.“ А када је питао: „Ко си ти? Ко ме шаље?“ Бог му се открио као „Онај који јесте“. То је основа нашег постојања Бог је Онај који јесте. И зато, ако желимо да преобразимо себе, морамо бити изложени Христовој светлости кроз пост, кроз молитву, кроз добра дела и угледање на Христа. Христос је на Крсту изрекао: „Опрости им, јер не знају шта чине.“ Првомученик Стефан је рекао: „Господе, не упиши им ово у грех.“ А мученик Вукашин Јасеновачки је своме мучитељу мирно рекао: „Само ти, дете, ради свој посао.“ А чему ми данас присуствујемо? Псовкама, клетвама, проклетствима – један Србин другог Србина! Па када ћемо схватити да смо сви деца једног народа? Када ћемо схватити да свети Сава није без разлога чинио све што је чинио – да бисмо се ми Богу дозвали? Зато запамтимо: једино Христова светлост, светлост Преображења, може да нас измени, да бисмо чули и послушали глас Онога који је по вољи Бога Оца, који је дошао ради нас и ради нашега спасења. Нека нам је свима радостан, благословен и у срцу пре свега срећан овај празник. Али нека буде и празник опомене да већ сутрашњи дан буде макар мало другачији, бар мало бољи него што је био данашњи или јучерашњи.

Амин.”

Беседа протојереја-ставрофора Милоша Весина

По заамвоној молитви освештано је грожђе. Заједничарење је настављено трпезом љубави у манастирском конаку.