Чтецирали су Александар Цалић, Вељко Ђојдер и Јован Павловић.

Митрополит се обратио сакупљеном народу након прочитаног Јеванђеља:

“У име Оца и Сина и Светога духа!

Браћо и сестре, ми људи будући да носимо греховну људску природу смо немоћни, слаби да победимо било каква искушења, било какве невоље да нас у животу сналазе, а поготову не можемо да победимо оне нечастиве силе које су много јаче од свих невоља и свих патњи које човек може да доживи у своме животу. Зато нас крепи Свети апостол Павле, у данашњем прочитаном апостолу, где Он каже: “Браћо, јачајте у Господу и у моћи сили Његове. Обуците се у оружије правде, да бисте се могли противити нечастивима. Јачајте у Господу”.

Заиста, браћо и сестре, понављам, ако узмемо у обзир сва искушења и муке и патње које нас налазе са једне стране, а са друге стране ту нашу немоћ и слабост људску, онда ћемо заиста видети да ми нисмо у снази и моћи да се боримо са свим тим искушењима и са свим недаћама. Тада ћемо видети, браћо и сестре, да нам је заиста потребна помоћ Божија. Да нам је потребна сила Божија, моћ Божија, да је управо Апостол Павле у праву када нам саветује да јачамо у Господу и у сили моћи Његове. Човек када почне да се сили, што би рекао наш народ, када почне да схвата да он има силу, да он има моћ, да он може да победи све, и невоље, и патње, ама чак и болести, иако такви људи и не примећују да су болесни. Људи који тако мисле, онда су они најизложенији невољама да га у животу сналазе. Јер узда се у себе, узда се у своју неку моћ, неку силу, узда се и у неко знање, које можда научио како треба да се бори тамо, оним вештинама, је ли? Али, браћо и сестре, све је то наше слабо, немоћно. Зато ми треба да се ослонимо на Бога. Он је свемоћан. Он је све силан. Он нам даје благодат. А благодаћу побеђујемо све. Зашто? Зато што благодаћу и живимо. А благодат није ништа друго до сам Господа наш, Исус Христос. И заиста, браћо и сестре, ако ојачамо у Господу, ако прихватимо Његову помоћ, онда ћемо моћи да се успротивимо безбројним непријатељима, и видљивим и невидљивим. Много је лакше се успротивити видљивим непријатељем, али оном невидљивом је много теже. А тог невидљивог само можемо да победимо вером, надом, љубављу, смирењем, подвигом, постом, молитвом. Можемо њега једино да победимо Богом, а не собом, браћо и сестре. Заиста, како ћемо се одржати пред тим свим непријатељима, и једним и другим? Једино Богом. Једино ако будемо имали Бога у себи, и ако Бога будемо, браћо и сестре, имали око себе. Да нас Он штити, а не да се зазидамо у своју моћ, у своју силу, па кажем ја то могу да победим. Како можеш човече да победиш? Ово сад кад говорим, сетим се поново речи Светог старца Ћелијског Јустина. Шта се, каже, човече, толико бусаш да си нешто, кад је од тебе јачи један комарац, тако каже свети старац Ћелијски. Један комарац, и сад ако узмемо пропорцију комарца и човека, реко би човек то није ништа, али кад те уједе, шта радимо? Стресемо се, па један комарац стресе човека. А шта да кажемо за нечастиве силе, које су много јаче од сваког човека, и ђаво има моћ, ђаво има силу, али ми крштени људи треба да знамо да ђаво нема свемоћ, да ђаво нема свесилу. Свемоћ је у Богу. Сила је у Богу, а не у нама. Зато ће цар Давид казати, не уздајте се у кнезове ваше, јер у њима нема спасења. Другим речима, немој се човече уздати у себе. Ти си човече, једино јак, Богом. А без Бога си ништа. Без Бога си слабић. Без Бога си као она трска у пољу коју и најмањи поветарац и најмањи ветар почне да љуља. Дакле, браћо и сестре, једино кажем, ако имамо Бога у себи и Бога око себе, ако смо се оградили Богом, ако смо се оградили заповестима Божијим, ако смо се оградили Јеванђељем, нема те силе вражије и ђаволске, боље речено, који нас може победити. Али то тек можемо све да схватимо и да разумемо вером.

Ако је у нама јака вера, ако живимо вером, онда смо победници. Јер сам Господ Исус Христос рекао, све је могуће ономе који има вере. Зато треба вером живети, браћо и сестре. Веру треба учити. Вера се толико не учи из књига, ни за катедрама. Вера се учи животом. Вера се преноси наши Свети преци, наши из рода нашега и сви Свети. Они су нам пренели веру. Они су нам дали веру као штит, као моћ. И заиста све нас у животу највише сналази због недостатка вере или због слабе вере. Дакле, браћо и сестре, ми сами не можемо да победимо, кажем, наше непријатеље. А који су то у ствари наши непријатељи? Овде када Апостол Павле нам говори, не мисли Он на наше људске непријатеље, на човека против човека. Мисли и ту, сигурно има и тога. Али, наши главни непријатељ је, наше неверје, наше безверје, наше маловерје, а ми мислимо да имамо јаку веру, наши непријатељ је, браћо и сестре, грех, смрт и ђаво. То су та три основна наша непријатеља. Ако их помоћу Божјом, силом Божјом, победимо њих, све смо победили. Али не можемо све да победимо никога док не победимо себе. Онај је највећи јунак који себе победи. Онај који, браћо и сестре, сматра да је немоћан, да је слаб. Зато Апостол Павле, осећајући своју слабост, да сам ништа не може од себе ни да учини, Он каже, кад сам слаб, онда сам јак. Пазите, ово је сад контрадикторно што бисмо рекли. Како? Кад сам слаб, онда сам јак. Па ми кад смо слаби, кад смо болесни, ми смо слаби је ли тако. Али он мисли, кад сам слаб, да не грешим. Кад сам слаб, да не чиним зло другоме. Да га не оговарам, да га не осуђујем. Е, онда сам јак. А то једино можемо да схватимо своје стање ако имамо ту основну врлину смирења. Тамо где је смирење, тамо је Бог. Он је оличење нашег смирења. Тамо где је гордост, тамо је ђаво. А гордост је зачетник свих грехова које ми у животу чинимо. Чим почнемо да о себи мислимо високо или више него што јесамо, онда само пали у гордост. Онда значи не признајемо никога до себе.

Дакле, браћо и сестре, кажем, наши су основни непријатељи грех, ђаво и смрт. Па, на пример, хајде како да победим у себи своје самољубље. Чим почнеш да се трудиш да победиш своје самољубље, ти си победник. Да ли можемо да победимо једну основну, како бих рекао, особину наше немоћи кад је у питању и среброљубље, и самољубље, и себељубље. Победимо и самољубље, себељубље, онда ћемо љубити Бога. Онда ћемо волети Бога. А све док волим себе, ово не значи да ми не треба да волимо себе. Када не смемо да себи придајемо више од онога што нам је дато. А зато нам треба разум, да можемо да знамо шта нам је и колико нам је дато. Нама је дато све онолико колико је нама потребно за спасење. И немој се, што кажу, пружати тамо да сазнајеш оно што је иза тамо. Зато Апостол Павле каже, не скидај завесу. Значи, дато ти је довољно, то поштуј, то испоштуј, боље речено, и бићеш спашен. Али човек је радознао, јер он хоће баш оно што му је скривено да сазна. И ту се уплиће, и наравно, неприпремљен улази у оно што не може ни умом, својим ни разумом да схвати. Дакле, браћо и сестре, ако имамо било од ових побројаних грехова, страсти, слабости, нећемо моћи да победимо њих без Бога. Зашто? Па зато што је човек сам, како кажу Свети Оци, на пучини морској. На острву си, где нема никога, окружен си океанима, да препливаш океан не можеш. Али ако си усамљен на том острву, а имаш Бога у себи, онда имаш и Анђеле са собом, онда ће те и Анђели узети, па ће те, што бисмо рекли, пребацити преко океана, тамо где можеш комотно да ходиш. Дакле, браћо и сестре, ми смо на пучини наших грехова, смрти и сујета. Нигде острва каже да се искрцамо, да душу спасемо, нигде места да се одмори. А човек највише замара себе собом. Не мислим на физичку заморност. Човек кад се физички замори, он седне, је ли, одмори или легне, одспава, па креће. Али она друга замореност, онај други умор. Када умарам себе собом, а човек умара себе собом, поновићу, кад нема Бога у себи. Дакле, браћо и сестре, треба да ставимо, што би рекао наш добри народ, прст на чело, па да кажемо, човече, уразуми се. Човече, немоћан си. Човече, слаб си. Без Бога и без благодати Божије. Дакле, браћо и сестре, зато нам нико није тако потребан, није тако потребан као Бог. Јер само Он може савладати и наше грехе, и наше страсти, и наше видљиве и невидљиве непријатеље. Зато је свемоћни Бог постао човек. То је за нас, хришћане, посебно важно. Да је Бог постао човек, браћо и сестре. Постао човек, а остао Бог. Остао Бог. Узао управо ту нашу огреховљену природу. И Он страдао. И Њега су мучили. И Њега су прогањали. Њега су пљували. И грдили, што бисмо рекли. Њега су и разапели. И баш Он је узао ту људску природу, да би мого да нас најбоље Он разуме. Јер је Он и Бог и човек. Ходао овом Земљом, браћо и сестре, као што ми, ходамо. Изложен свим невољама, као што смо и ми сви изложени невољама, је ли? Али он, каже, моли се, непрестано, Оцу свом небеском. Поготово сећате се предстрадање Његово, Он је отишао да се замоли Оцу небеском. И тиме нам казао, човече, моли се. Моли се да би победио непријатеље духовне. Моли се да би победио себе, дакле, браћо и сестре, зато је наш непрекидни, да тако кажем, посао на Земљи да јачамо у Господу. Како каже данас, јачамо у Господу браћо и сестре. Када ојачамо, боље речено, у Господу, онда заиста немамо чега да се плашимо. Ево ја сам слаб вама, а ко може против Бога? Не може нико. Устајали су људи проти Бога, је ли су победили Бога? Нису. Бог је дошао на Земљу, међу нас, да нас спасе, донео нам љубав. А шта је човек узвратио Богу на тој љубави? Узвратио му смрћу. Пазите, колико може човек да заблуди, кад не уме правилно да расуђује. Зато ми треба да се молимо Богу, браћо и сестре, да нам Бог да управо то правилно расуђивање. И баш зато што немамо правилно расуђивање, ми смо онда склонили сваком злу и сваком греху. А како се јача у Господу? Тако што се испуњавамо силом Господњом, а не својом силом. А сила Господње се налази, браћо и сестре, у Светим тајнама. Сила Божија се налази у покајању. Сила Божија се налази у смирењу. Сила Божија се налази у причешћу, јер се ми причешћем сједињујемо са Богом. Сила Божија се налази, браћо и сестре, у литургији. Литургија је сила Божија. Литургија своди, што често говорим, Небо на Земљу, а Земљу уздуже на Небо. Зашто? Па зато што је литургија предокус Царства Божијег. У ствари, литургија је само Царство Божије. Зато човек, кад није на литургији, треба да разуме чега се лишава. Лишава се управо те заједнице са Богом. Лишава се Бога, браћо и сестре, зато да се помолимо Богу. И да замолимо и Светог апостола Павла, који нам данас ове дивне поуке даје, да нам помогне да ојачамо у Богу. Да Бога, браћо и сестре, схватимо да је Он наш Господар, боље речено да је Он наш живот. И Он јесте наш живот. Ако ми немамо те вере да је Бог живот наш, онда смо промашили цео свој живот. И промашили смо и овај свет, а промашили смо, што бисмо рекли, и онај други свет. Зато, нека нам Господ помогне да ојачамо у сили Његовој, а не да се уздамо у своју моћ.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Ђакон Стефан Јанковић