После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, Свети апостол и Јеванђелист Јован описујући овај данашњи одељак из Јеванђеља објашњава нам један потресан догађај. Потресан јер описује време када је Христос устао из мртвих и јавио се својим ученицима, прво што је поставио било је питање упућено Апостолу Петру рекавши: „Петре да ли ме волиш?“ Да ли ме љубиш више од свих? Зашто је Господ тако одмах и непосредно упутио ово питање Апостолу Петру? Зато што је апостол Петар, будући ревностан и пун вере, у исто време се ослонио на неку своју моћ и силу. ако се сећате, непосредно пред страдање Господа Христа, Христос је рекао да ће се сви они одрећи њега. Апостол Петар који је увек имао ту брзоплету људску особину одмах је изјавио и рекао да се то неће десити код њега. Пазите, говори апостол Христу који све зна, не само оно што је човек чинио и чини него и оно што ће чинити у свом животу. Господ му каже да се не узда толико у себе и да не мисли да је јак у вери и најављује му да ће се три пута одрећи Христа. Петар се одрекао Христа и тиме престао да буде апостол али се он и покајао и овим позивом и питањем „Петре, љубиш ли ме?“ Христос поново враћа апостола Петра у своју апостолску службу. Ту заиста нема сумње, најтеже је било апостолу Петру. Сви су се обрадовали што су видели васкрслога Христа, а апостолу Петру је било најтеже јер три пута га се одрекао али, понављам, он се и истински покајао. Како он сада то да каже Христу? На који начин да му приђе и каже му да се каје? То је онај моменат што ми често тешко изговарамо: Опрости. Свемилостиви Господ спасава Петра од тих мука тиме што га три пута пита „Да ли ме волиш?“. Три пута јер се овај три пута одрекао. Из овога видимо како Господ опомиње Петра који се просто хвалио да воли Господа више од других апостола. Ово нам гоовори, браћо и сестре, о наштој људској слабости где не смемо никада да будемо сигурни у своју моћ и силу па никад ни у своју веру у смислу јака ми је вера. Скрхан тим искуством Петар се више не хвали него упитан од Господа питањем да ли га воли он више не тврди како ће и душу и живот да да за Христа већ каже понизно и покајно: „Господе, ти знаш да те волим“. Показује поново јаку веру али и са вером своју љубав. Христа љуби онај који заповести његове држи од којих је најважнија заповест вере али у исто време да се молимо Богу да нам дометне вере. да никада не смемо да тврдимо како смо јаки у вери као они који то раде само на језику и уснама али живе супротно вери и не показују ту веру делима својим. Као што каже апостол Јаков: „Дела без вере су мртва“ као што је и вера без дела мртва. Да се загледамо у себе да ли заиста ми волимо и љубимо Господа? Да ли смо заиста спремни да и живот свој дамо? Зато и Христос каже да ко изгуби живот свој њега ради тај ће се спасити. Људи губе животе на разне начине али то не значи да ће бити спасени али ако га изгубимо ради Христа, правде његове и Истине онда знамо да је Господ наш жив и да нас неће оставити и стоструко узвратити на оно што дамо Њему и ближњему. Господ не тражи нешто много више да ми њему чинимо него што ми треба да чинимо према ближњем јер онако како поступамо, волимо и понашамо се према ближњем од тога зависи и наша љубав према Богу. Волимо човека онда ћемо волети и Бога. Не волимо човеко не волимо ни Бога. Зато јеванђелист Јован каже: „ Како можеш да кажеш да волиш Бога кога не видиш телесним очима, а мрзиш брата свога? Ти си онда лажа.“ Господ нас враћа да се вратимо сби и да преиспитамо себе да не треба да се ослањамо на себе, људску природу нити на поверење у себе. Треба да схватимо да је вера у Христа у ствари поверење у Христа, а не у себе или у људе око себе. Цар Давид каже не уздајте се у кнезове ваше јер у њима нема спасења. Човек нам много може помоћи и помаже и даје нам други али нико нам не може дати као оно што даје Бог. Даје нам живот вечни. То човек човеку не може да да али када даје од себе другоме значи да један део себе дајеш другоме. Ти се онда жртвујеш. То је љубав. Није љубав љубакање. Љубав је жртва. Да поднесем радост другога да се и ја радујем и да тугујем када други тугује. Када осећам да сам ја сит, а тај други мој је гладан. Значи осећање нам треба. Када се апостол Петар покајао и казао да верује, да га воли и љуби Господ му каже да напаса овце његове. Да храни онај народ који му је дат Јеванђељем, вером, надом, љубављу. Чувај и напасај баш оне овце Петре којих си се ти одрекао. Сви ми у овом животу имамо своје задужење. Првенствено да живимо хришћанским животом и јеванђелски. Да живимо ради Бога и другога јер ако живимо ради Бога и другога онда живимо и ради себе и зато сваки треба своје задужење да испуни јер нама све што је Бог дао је велики дар. Бог нам је дао живот али нам је дао и задатак да не смеш да проћердаш тај живот. Да не смеш да га преспаваш него да се трудиш да на тај велики дар даш уздарје. Сваки логичан човек када добије и неки најмањи и најјефтинији поклон он га узима али одмах и размишља како да узврати. Е, то је право, а не дај ми, узео сам ти, стављам то тамо и заборавио сам више на тај дар, заборавио сам и на човека који ми је дар дао. Дакле, браћо и сестре, Господ каже Петру да се загледа још једном у себе да ли га љуби истински и да ли верује истински. То је оно што ми треба себе да проверавамо. Да ли верујемо и колико верујемо? Вера не може да се научи из књига већ се вера учи животом. Вера се не брани халабуком и уком већ смирењем и љубављу. Када Бога љубимо онда се из њега рађа човекољубље. Без богољубља нема човекољубља нити без човекољубља има богољубља. Зато, браћо и сестре, љубав према Богу се препознаје у ношењу свакодневног крста свога. У ношењу свих тих тегоба и радости које човека сналазе, а човека сналази и радост и туга и здравље и болест. Све оно што нас сналази је наш крст али крст не можемо да носимо без вере. И сами апостоли су, гледајући Христа како исцељује и гледајући сва Христова чуда, тражили од Господа да им дометне вере. да водимо рачуна да се и ми можда на неки начин не одричемо од Христа. На првом месту ја. Ако се загледам у себе, у своја дела, шта радим и шта чиним, шта говорим, а то није у складу са Јеванђељем, са Црквом, у ствари ја се одричем. зато нам треба провера и треба нам да мислимо о спасењу своме. зато ће апостол Павле рећи: „Сад је дан спасења“ Овај дан не онај који сутра долази. Овај тренутак. Зашто тренутак? Па зато што се опет у Јеванђељу каже: „Судићу ти у ономе у чему те нађем“. Тренутак. Видимо, чујемо, читамо, човек хода, ради и на једанпут смрт настаје. Да ли размишљамо о смрти? Када размишљамо о њој ми не смемо да је се плашимо. Највише се плаше смрти они који немају вере у Бога и који немају вере у загробни живот.

Зато се поучимо овом јеванђелском причом о апостолу Петру који је тврдио да има јаку веру. Чим ослаби вера у човеку онда њега сналазе сва искушења и све немоћи и он једино вером, надом и љубављу може да победи. Каква и колика нам је вера толико Бога имамо у себи, браћо и сестре. Нека нам Господ помогне и свети апостол Матеј да се заиста учвршћујемо у вери баш зато што је Господ рекао: „Све је могуће ономе који има вере“. Вера је та која нас носи и подиже, која нам неда да паднемо и потонемо. Када падамо као људи вера нам каже да се подигнемо и устанемо. Ту је онај који чека да га узмеш за руку. Свакога ће Господ подигнути и спасити али човек треба да мисли о спасењу и да жели спасење.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић