За благољепије сабрања били су задужени Србски Православни појци из Београда.
Надахнутом беседом Митрополит Јован се обратио окупљеним верницима:
„Браћо и сестре и драга децо Божија!
Нека је благословен Бог наш и нека је благословено наше данашње сабрање у овоме светоме храму, у који смо дошли да се Богу молимо и да вршимо најсветије дело које може да се служи на земљи, а то је божанствена Литургија. Нема већег дела које је Бог дао човеку него да служи Литургију и да учествује у Литургији. Литургија треба да буде корен нашег живота, наш извор из којег све извире, и наш увир, у који све треба да увире. Ако наш живот није литургијски живот, онда је наш живот овде промашен. Ако овај живот овде није литургијски, браћо и сестре, биће нам промашен и онај небески, вечни живот. Кога нема на Литургији овде, овој земаљској, неће га је бити ни на оној небеској. Ако нас нема на дискосу овде, неће нас бити ни на дискосу у Царству небеском. Често говорим свештеницима, и вама браћо и сестре, да не може да се врши врши проскомидија и само се каже: „Помени Господе моје парохијане!“ То је недовољно, није литургијски. Свештеник мора да спомене сваког свог парохијанина кад год врши свету Литургију. Зато је ваше, као верног народа, да доносите ваша имена на службу, сваког празника и сваке недеље кад се служи Литургија. Како то још увек има обичај у руском и у грчком народу, верници доносе мале просфорице, из којих свештеник извади частице које се после у путир стављају, у Крв Христову. Тада помиње имена те породице која је донела ту просфору. Када тако чинимо осетићемо да заиста учествујемо у светој Литургији. Једно је учествовати у Литургији, а друго је присуствовати на Литургији. Учествовати у Литургији значи причешћивати се. Јер Литургија се и служи због причешћа. Где нема причешћа не треба да се служи Литургија. Литургија нас стално опомиње на речи Христове: „Ко једе моје Тело и пије моју Крв тај има живота вечнога у себи.“ Баш овде и сада започиње да га има. Треба да будемо Богу благодарни што нам је дао себе управо кроз свето причешће, што нам је Бог дао Цркву своју као Тело своје, да се у њу сабирамо да видимо лице један другога. Мислим да нам је то, у овом времену у коме живимо, веома потребно. Такво је време али није само време такво, такви смо ми. Време је Богом благословено, али човек мења време. Живимо у времену када просто склањамо поглед са лица другога. Нећу да видим лице другога, а то значи нећу да видим лице Бога. Зато свети оци кажу да када видех лице брата, видех лице Бога. То је Литургија где смо дошли да видимо лице један другога, да осетимо благодат Божију која се излива на светој Литургији. Света Литургија је стално Богојављење. На свакој Литургији се Бог јавља и шаље Духа Светога на дарове које приносимо Богу. Дух Свети преко нас освећује дарове и претвара оно што је природно у натприродно. Претвара просфору, хлеб и вино, у истинито Тело Христово и истиниту Крв Христову. Треба да будемо Богу благодарни што нам је дао све дарове који су нам потребни за спасење. Али да благодаримо за све дарове који нам је Бог дао, да живимо по тим даровима и да делимо и другима. Благодаримо Богу што нас стално призива к себи, а највише кроз свету Литургију. Чули смо данас апостол, ове дивне поуке Светог апостола Павла. Он каже да благодари непрестано Богу своме на благодати Божијој која нам је дата у Христу Исусу. Да благодаримо Богу је оно што треба прво да учинимо у свакодневном животу. Кад устанемо из свог кревета ујутру, пре молитве, треба да благодаримо Богу. Да заблагодаримо Богу што смо сванули живи, јер многи нису дочекали данашњи дан. Али то је Божији промисао. Човек који не уме да благодари Богу, он је неблагодаран не само према Богу, он је неблагодаран и према другом човеку. Да би умели да благодаримо треба да се научимо да се молимо. Треба да схватимо да све што имамо, колико год било нашег удела у томе што имамо, треба да схватимо да то није наше. То је дар Божији. На свакој Литургији ћете чути благодарење. Каже апостол Павле да благодари Богу за све а највише благодари Богу што нам је дао благодат Божију. Шта је благодат Божија? То је Господ наш Исус Христос. Господ наш Исус, као оваплоћени Бог, који је постао човек и остао Бог. То је Богочовек, Бог који је примио тело, људску природу. Живео је са људима, осећао све као што и ми осећамо, бол, радост и тугу. Осећао је и оно што су му људи чинили. Бог је сишао са неба и донео нам Љубав и љубављу живео. Шта су му људи узвратили? Да ли су му узвратили љубављу? Нису. На крст су га разапели. Ето шта се дешава када не умемо да благодаримо. Ко не зна да благодари не зна ни да се моли ни да правилно верује. Сви бисмо ми на питање да ли верујемо, одговорили да верујемо. Али да ли бисмо знали да одговоримо шта је наша вера? Вера се учи, али не из књига него највише животом. Вера која је само на нашим уснама и језику, није права вера. Права вера је она из које произилазе дела. Вера без дела је мртва, као што су и дела без вере мртва. Све што не чинимо у славу Божију, немамо много користи од тога. У благодати је дато све што је потребно за освећење и спасење и сва богатства, божанска и вечна. Благодаћу се ми и спасавамо. Сваки је крштен човек задобио благодат Божију. Питање је да ли том благодаћу живимо и да ли је чувамо у себи? На свакој Литургији чујемо предиван позив: „Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас Боже благодаћу твојом“. У благодати се или напредује, или назадује. Она се лако задобија, Светим крштењем, па је обнављамо и задобијамо кроз Свете тајне и врлине, а највише кроз Покајање и Причешће. Благодат треба да чувамо да би и она нас сачувала. У свему се обогаћујемо у Исусу Христу, који нам Благодат даје. Нема богатства које би људи могли зажелети, а да га не нађу у Христу. Као Бог он је пребогат. Зато и даје дарове. Онај који има, тај и даје. Богатство Истине ван Христа не можемо наћи. Христос је Истина. Једна Истина постоји. Христос нам каже да је он Пут, Истина и Живот. У Христу је свебогатство вечне Истине, Љубави, Правде, Мудрости и најважније, вечнога живота. Хоћемо ли да обогатимо свој ум, срце, вољу, сва непролазна богатсва ћемо наћи у Богочовеку Христу. Кога је благодат Божија напустила, тај је човек пометен, располућен, расејан. Такав човек није целовит. Прво се расејавамо у својим мислима, па у речима и на крају у делима. Зато у Цркви и молимо да наш расејани ум Господ сабере. Некада не знамо шта је са нама, јер смо расејани. Расејани смо јер нам је опала вера. Вера нас везује за Бога, а ми Бога у себи везујемо вером. Вером усељавамо Бога у себе. Човек који поседује благодат Божију поседује сва богатсва. Са њима стиче изузетан мир. Благодат нам дарује мир. Мир нам је увек потребан. Видите времена у којима живимо. Свуда су немири. Немир у народу почиње од једног човека. Када човек нема мира у себи, шири из себе немир. То се преноси на друге људе. Где се год окренемо видимо немир. Много је књига написано о миру, а мира све мање. Нема мира без Бога, без онога што је Господ рекао: „Мир свој дајем вам, Мир вам свој остављам.“ Миран и спокојан је онај човек који има и носи Бога у себи, који носи Цркву Христову у себи. Миран је онај који сваком другом човеку жели добро. Онај који другоме не жели добро, неће добро наћи ни у себи, нити ће имати мира. Добро треба чинити док нам не досади. Никада не можемо чинити довољно добра. Божански мир је мир Христов и јеванђелски. У Јеванђељу се највише говори о Љубави, вери и миру. Да би човек стекао мир треба прво да се помири са Богом. Чим не испуњавамо заповести Божије и не чинимо добро, у рату смо са Богом. Бог је добар. Има и добрих људи, али нико није добар као Бог. Нема правога мира без Благодати Божије. Док се наша душа не облагодати јеванђелским добродетељима она не зна за прави мир. Хришћани су силни у благодати Божијој. Воденица благодати самлеће и оно што не може да самеље воденица логике. Благодат Божија која се Христом даје човеку, остаје празна и блесплодна, ако је човек не прихвати свим срцем својим, душом и мишљу. На тај начин претвара је у природу своју и живот свој. Свети оци кажу: „Од човека ревност, а од Бога благодат.“ За Божију благодат треба ревновати. Тако ревнујемо за Христа. Благодат је сам Господ наш Исус Христос. То двоје је удружено и осигурава успех у подвигу и животу. Веран је Бог који нас призва у заједницу Сина свог. Веран је Бог и никада нас неће изневерити. Ако ми изневеримо Бога, то је онда нешто друго. Благодат Божија је сила Божија коју прима верујући, крштени човек у име Исуса Христа. Она га чисти, освећује, просвећује. Она га снажи учињењу добра и у савлађивању греха. Онај који носи и чува благодат у себи, њега благодат чува од греха. Човек који живи благодаћу Божијом утешен је од те благодати. То се језиком не може исказати. Благодат нас теши, снажи у искушењима и невољама. Ко од нас нема искушења. Снажи нас и у болестима. Помаже нам код задобијања вечних вредности. Вечне вредности су Царство небеско, спасење које је Бог својим изабраницима припремио. Благодат чини да завидљив човек постане благ, немиран постаје смирен. Молимо се Богу да благодат коју смо задобили Светим тајнама и врлинама, да је бар делић сачувамо када изађемо из цркве. Не заборавимо благодат коју смо задобили као што не заборављамо ни Литургију на којој смо били. Она нам враћа памћење. Она нас чува од заборава. Лако заборављамо. Када заборавимо на своје ближње, заборавили смо и Бога. Заборав је тешка болест. Она проузрокује многе друге болести, не само телесне, већ и духовне. Замолимо Господа да нам подари благодат и онда када је ми, због немара и нехришћанског живота, одбацујемо. Али Бог није као ми људи, превртљив. Данас нас воли, а сутра неће да чује за нас. Бог је Љубав која подједнако воли и праведнике и грешнике. На Божије човекољубље треба да узвратимо богољубљем. Волимо Бога и једни друге. Људи смо, слаби, огрешимо се једни одруге, кажемо и што не треба једни другима. Не дозволимо да зло остане у нама, него га избацимо из себе и уместо зла чинимо добро!
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Овом приликом Митрополит Јован одликовао је Архијерејском граматом признања пароха миросаљачког протојереја Зорана Ивановића. Сабрање је завршено трпезом љубави коју је за окупљене приредио парох миросаљачки Зоран Ивановић са породицом и верним народом.
http://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/10518-arhijerejska-liturgija-u-hramu-svetog-nikole-u-mirosaljcima#sigProIdd4871c6f6e