Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован, рекавши:

“Богослужења која се зову предпразнство, попразнство и оданије и она су везана за велике празнике које ми прослављамо у току године. Данас прослављамо оданије Преображења Господњега. Зашто је Црква увела ово богослужење, браћо и сестре? Зато да би свој верни народ кроз богослужење, молитве, кроз црквене химне припремила и упознала означавају и смислу празника. Оданије је такође увела Црква да не заборавимо прошли празник и више се њега не сећамо. У Цркви је увек присутан спомен, помен, сећање. И ми све што у Цркви чинимо и Литургији када служимо, браћо и сестре, ми то чинимо у спомен Господа нашега Исуса Христа и у сећање свега онога што је Господ учинио за нас. И рекох данас прослављамо такозвано оданије великог и врло значајног празника Преображења. А у празнику Преображења, браћо и сестре, открива се да смо и ми људи створени да будемо савршени. Да, да будемо савршени, јер Господ Исус Христос каже Апостол Павлу, усавршавајте се до пуноће раста Христовога.

Да ли ми можемо да достигнемо меру раста Христова? Не можемо. Али нам је додељен задатак и том задатку треба да служимо. Том задатку треба да стремимо, браћо и сестре. То вам је као када ми у животу постављамо неки циљ нашег живота. И кад тај циљ ставимо баш близу нас, онда тај циљ брзо и остваримо, јел тако? И онда се ту зауставимо. Сматрамо, циљ смо постигли, даље не треба. У животу не треба тако да буде. Циљ да треба човеков да буде спасење његово. На првом месту. И тражење Царства Небескога. И зато сваки човек у својом животу, тај животни циљ, треба да постави, што би реко наш народ, иза оног трећег тамо брда. То јесте да стално иде, иде, иде, иде и док не стигне. А да би стигао до циља, шта му треба? Треба му напор, треба му снага, треба му моћ. И ако човек се узда, управо у ту своју моћ, па каже, ја могу до циља да стигнем својом моћи, својом снагом, тај се брзо вара, браћо и сестре. Ми не можемо ништа добро да остваримо у животу без Бога. Без благодати Божије, без силе Божије, без помоћи Божије. И реко, значи, и ми смо позвани да будемо савршени, али да савршени не можемо да будемо сами из себе. И сами од себе. Ма, какве подвиге чинили, ма, колико постили, ма, колико се браћо и сестре молили, ма, колико испуњавали чак и закон Божији, све је то ништа ако ту у свему томе није присутан Господ. Ако Господа у свему томе нема, све нам је пропало. Пропао нам је и труд, и молитва, и пост, и бдење, све нам је пропало.

Ако нема у томе Господа. И а зато ако ми то чинимо само ради неке своје славе, и то, све нам то бива, шта нам бива? Помаже нам такво стање ако схватимо да би се могли гордити. Да би могли пред другима да кажемо ја се више молим о тебе, ја више постим о тебе, ја више се трудим, ја више се радим. Браћо и сестре, људско је да и ми меримо неке мере, јел тако? Али наше људске мере су варљиве. Зашто? Зато што човек не познаје човека онако колико Бог познаје свакога од нас. Јер је он све знајући, он је све видећи, и зато је Господ не погрешив у мерама, да тако кажем, кад мерио нама. Браћо и сестре, наравно, све ово што рекох се подразумева, то је неопходно и то је потребно, то значи и молитву и бденије, и то изражава нашу жељу, нашу потребу, изражава наше осећање да нам је Господ неопходан. И заиста, ако човек не осети у свом животу да му је Господ неопходан, да без нега не може да чини ништа, нему је живот промашен. Ми треба да осетимо да нам је Господ потребан, како, ето да направим једно просто поређење, као кад осетимо да смо гладни, јел тако? Јер, док не осетимо да смо гладни не тражимо хлеба, јел, не треба нам храна, али кад осетимо, онда идемо да узмемо храну, или кад осетимо да смо жедни. Е, тако, хришћанин треба да буде стално у осећању са Господом, да му Господ треба, али нам је потребно, браћо и сестре, поред Господа да би се усавршили, да би постали савршени, али потребна нам је та светлост, нетварна светлост, она светлост која се појавила на Тавору када се Господ преобразио. Читамо у Јеванђељу, кад се Господ преобразио, шта је, каже, лице његово засијало као Сунце, а хаљине његове беле, него што може да убели било која жена, платно када беле. И кад су апостоли Петар, Јаков и Јован, кад су видели преображеног Христа, кад су видели ту нетварну светлост, осетили су се грешни, и уплашени од те светлости, шта су радили, каже, пали на Земљу и облак их је, каже, покрио. Али они су осетили ту светлост, осетили су управо тог преображеног Христа. И све оно што су чули и видели на гори Тавору, зато је Петар и рекао Господу, добро нам је овде бити. Видите, кад човек осети да је Господ потребан, он ће стално, сваки од нас, и ти, и ја, брате, и сестро, да кажемо, добро нам је овде бити.

И ако данас служећи ову божанствену Литургију, драги моји, осетимо управо то присуство Бога, онда ћемо заиста осетити да је добро што смо данас на божанственој Литургији. А то ћемо осетити ако нам треба припрема, ако смо се припремили, бар колико је то могуће човеку, колико смо се припремили за свето причешће, да се сјединимо са Богом, брате и сестро. Али треба нам тај напор, треба нам, зато је Господ изабрао то брдо, ту гору, Таворску, а до врха брда не може лако да се дође. Треба да се заморимо, да осетимо умор, али баш управо што је тешко ићи пењати се на брдо, кад знамо ко је то на брду, кад знамо ко је то горе, браћо и сестре, да је то нико други до Господ. Е, па, онда ће се у нама појављивати све већа жеља да дођемо до Господа. Па ћемо онда заборавити на умор и на ноге и на све ћемо да заборавимо, јер треба да се видимо са оним који нас највише воли, да се видимо са оним кога ми треба највише да волимо, браћо и сестре. За то, одајући славу и благодарност за све што је Господ Христос учинио за нас и наше спасење, а Господ је, браћо и сестре, све учинио, ама баш све нам дао да се ми можемо спасити. Само треба да разумемо, само треба да осетимо то присуство Бога, да осетимо, браћо и сестре, тај дар Божији који нам Господ стално даје, преко светих тајни, светих врлина, преко свете Литургије, браћо и сестре, да осећамо да је то дар Божији, а и да му будемо благодарни. А Литургија није ништа друго, него благодарност, браћо и сестре.

Често говорим, човек који не уме да буде благодаран, он не уме ни да се моли, он не уме да осети другог човека. Он не може да осети благодарност и оно што му човек данас један другоме када нешто дамо, него све мислимо други је дужан да мене даје, а ја нисам дужан никоме да дајем ништа. И што још најгоре то што нам други даје, заборавимо. Али зато када ми некоме нешто мало дамо, е, онда трубимо што бисмо рекли, на све могуће начине да огласимо дао сам том човеку кошу. Ако тако идеш томе, боље да му ниси дао. Прво срамотиш тог човека који разглашаваш, а друго губиш душу. И то ниси дао у славу Божију, него си дао у своју славу, да те људи хвале, да кажу, Боже, што је овај Јован добар, па ми дао кошуљу. Дакле, то није љубав, то је интерес. Љубав је која се даје, а да се ништа не тражи, браћо и сестре. А онај који даје љубав и да ништа не тражи, он све задобија, браћо и сестре. Том Бог онда, тек Бог онда даје стоструко. Дакле, браћо и сестре, кажем, све је Господ учинио и зато и његово рођење, и крштење, и преображење, и распеће, и васкрсење, Господ нам је показао да је то пут нашег преображења. Човек, ако не осети да треба да се преображава, а то значи да се мења, да се промени, њему је живот промашен и у овом животу, а тек у оном другом, да не говорим. Али имамо људе који мисле, ја нема потребе да се преображавамо, ја хоћу да будем овакав какав јесам. Човече, свима нама треба преображење, а преображење не може да буде без покајања. Преображења нема, и покајања нема без смирења. Зато, браћо и сестре, преображење је најпотпуније, како кажу свети оци Богојављење. Јеси ли се преобразио, јеси ли се променио, изменио на боље, па ти си осетио да ти се Бог јавио. Ниси се преобразио, немој да очекујеш Богојављење. А може ли човек да буде без Бога, браћо, да му се Бог не јавља? А Бог се нама стално јавља. На разне начине у сваком тренутку нам се Бог јавља. Само је питање да ли ми чујемо то јављање Божије. Чује онај који има смирења, који има молитве, који има љубави, али онај који је горд, он ништа не чује. Он чује само себе. И он никога не слуша. Он слуша самога себе, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, у преображењу на Тавору лице је Христово, као што сам реко, засијало као Сунце. Пазите, преображени човек, он постаје светитељем. А свети је онај који светли не собом, него светлошћу Христовом, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, и апостоли су просвећени светлошћу светлом, они су рекли ово што је реко апостол Петар, добро нам је овде бити. Преображење је празник када је Господ показао своју славу. Како нам у Тропару каже Јакоже Можаху, колико је то било могуће да човек види и осети славу Божију. Још у Старом завету је речено, не може човек видети лице Божије и остати жив. Значи, нама је дато сасвим довољно колико је потребно за наше спасење. И ту треба да се смиравамо у томе. Али човек уместо смирења, он ће баш тамо да завири тамо ван, што му је није довољно. И кад хоћеш, баш у право да завириш тамо, докле ти није дозвољено, а то је докле моћи твоје, ти онда оболиш психички. Јер онда ниси спреман да видиш ту светлост Божју, ниси си припремио и онда ослепиш. Онако као што је ослепио Савле, када је га обасјала светлост Христова на путу за Дамаск кад је ишао да убија хришћане. И кад је га светлост обасјала, пао је, али је чуо реч, није видео Господа, али је чуо реч којему Господ упућује, па каже Савле, Савле, зашто ме гониш?. А каже, ко си ти Господе, пита Савле, ја сам тај Христос. Кад је он видео, кад је га обасјала светлост Христова, он је у ствари видео себе изнутра. Видео је сва зла које је чинио хришћанима и Христу, а чинио је убијао свакога које је веровао у Христа. Све је то он видео, себе видео изнутра, и зато нам треба то преображење наше, промена наша, да себе погледамо мало изнутра, браћо и сестре. А не можемо да погледамо себе изнутра, драги моји, ако не уђемо у себе, ако не уђемо у своје срце и не погледамо ко је у мојем, твојем срцу, браћо и сестре. А Господ, Господ је стално на вратима нашег срца, стално, наравно за онога који верује и који има вере. И зато се каже у Јеванђељу, ево стојим крај врата твога срца и каже Господ, куцам, ако чујеш и отвориш ми врата, ја ћу ући, и настанићу се у твом срцу, и ја и Отац, мој и Дух Свети. Е, сад је опет можемо да поставимо питање, браћо и сестре, да ли чујемо те откуцаје које Господ куцао у наше срце.

Ако смо заузети собом, и ако стално мислимо, сви ме прогањају, сви ме мрзе, па ти нећеш да чујеш. Ти нећеш онда чути Господа, и што је најгоре да нећеш да чујеш тог другог. Је си ти већ Њега одбацио самим тим што си казао да те сви други гоне, прогоне, а ниси другога примио, као брата, као пријатеља, него га сматраш својим непријатељем.

Човек нема непријатеља, онолико колико он мисли да има. Човек, по учењу светих Отаца, има три непријатеља. То је грех, ђаво и смрт. То су највећи људски човекови непријатељи. А онда, као четвртог, можемо казати човек је сам себи највећи непријатељ. Зашто? Па зато што се не смирава, него се горди. А Христос у Јеванђељу каже да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Да се замолимо Господу, браћо и сестру, да нас Господ обасја својом светлошћу. Јер ако не обасја нас Господ својом светлошћу, онда ћемо остати у тами свога греха. Остаћемо сами, заточени у тај мрак. И онда нећемо знати куда идемо. У тами, у мраку, човек не зна куда иде. Човек кад је у тами, у мраку, поготово у духовног дана, браћо и сестре, он лута. Зато нам треба Господ, зато нам треба Црква, којом се спасавамо и у којој се спасавамо. Зато нам треба Бог, зато нам треба ближњи, јер преко другога долазимо до Бога и до другога долазимо преко Бога. Нека нам Господ, браћо и сестре, да се преображавамо и да то имамо стално на уму. И да нас то осећање, да треба да се преображавамо, да нас држи, ако да Бог, да доживимо и следеће године Преображење, па да осетимо како је то лепо славити преображење Господње, то јесте слава када славимо своје преображење. Нека нам Господ помогне да се стално, понавља, већ неколико пута да се преображавамо, да се мењамо. Човек који се не мења на добро, тај се само мења на зло. А добра никада много. То је оно што Апостол Павле каже, добро чините да вам се не досади. Понављам, добра никада много, молитве никада много, вере никада много, али кап зла је много. Е то није да је много, него је пре много. Нека Господ помогне нама да чинимо, да се трудимо, да чинимо добро. А добро ћемо чинити ако имамо вере, ако имамо наде, ако имамо љубави.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.

протонамесник Горан Ђерковић