После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени се обратио верном народу надахнутом беседом:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре у малопре прочитаном апостолу који нам је прочитао наш Ђорђе, чули смо дивне поуке и савете Светог апостола Павла, где он саветује хришћане како треба да живе и како треба да се односе једни према другима. Како треба да осећају једни друге, да се не затварају у себе, него да се отворе, да отворе уста своја, да отворе срце своје за све оно што је у Господу. А оно што је у Господу – то је све добро. Зато апостол Павле каже у данашњем прочитаном апостолу: „Уста наша отворише се према вама, срце наше постаде широко.“ И додаје: „Вама није тесно у нама, него је вама тесно у срцима вашим.“ И заиста, човек када има скучено срце у које не може нико да уђе, па чак ни Бог, а камоли други, такав човек је у ствари најнесрећнији и најнезадовољнији. То су људи који се осамљују, који немају осећај за другога, немају осећај да се радују када се други радује, а немају ни осећај да тугују када други тугује. Срце апостола, срце хришћана, треба да буде увек отворено да се у њега настани Бог. А када се у срце човеково настани Бог, онда човек може да смести целу васељену у тај мали орган људски који се зове срце. Срце је средиште бића човековог и живота човековог. Из њега излази све наше добро, али и све наше зло. У срцу се зачиње и расте и сазрева и добро и зло. Срце је радионица јер у њему обитава и светлост и тама, и љубав и мржња. Шта ће у срцу да победи зависи од тога шта ми хранимо – добро или зло. Један велики свети отац је рекао: „У срцу човековом бораве и питоме и оне најдивље животиње.“ И питао: „Које ће победити?“ Одговорио је: „Оне које хранимо.“ Ако хранимо добро у себи, ако желимо добро не само себи него и другима, онда ће добро у нама победити. Али ако зло хранимо у себи, ако гајимо зло према другоме, па кажемо – нека пропадне, баш ме брига – ту нема хришћанства. Можеш да будеш ко зна ко и шта, да носиш какве титуле и да си на каквим положајима, све је то ништа ако не знаш оно што је најосновније у Еванђељу, где Господ каже да ће зло бити побеђено, а добро не може да се победи. Добро је увек добро. Зато апостол Павле каже: „Добро чините да вам се не досади.“ Ако је човек икада истински христоносни, онда је то по срцу своме – када је срце испуњено Христом, еванђелском љубављу и добродетелима. Такво срце у себе прима анђеле, а у супротном – прима пале духове који нас наговарају да чинимо зло, да себе уздижемо изнад других, да заменимо љубав мржњом. А Божији анђео, кога смо добили у светој тајни крштења, увек нас упућује на добро. Али ако човек неће да чини добро, неће му анђео бранити. Ни Бог нам не брани када се определимо за зло – то је наш избор, наша слобода. И баш зато што сам својом слободном вољом одабрао да чиним добро или зло, према томе ћу добити награду или казну. Када је у човековом срцу еванђелска молитва, такво срце нема граница. У такво срце може да стане цела васељена. Њему није тесно ни у човеку ни у свету, јер оно тада обухвата и видиве и невидиве светове. А кад кажемо да нам је „тесно у себи“, то је зато што смо срце скучили, нисмо га отворили ни ка Богу ни ка ближњему, него смо га зазидали себичношћу и саможивошћу. У срцу човековом треба да најпре оставимо место за Бога, а затим и за све и за свакога. Зато је речено: „Благо онима који су чистога срца, јер ће Бога видети.“ У прљавом срцу неће Бог да обитава, нити добро. Као што у прљаву чашу не сипамо чисту воду, него је прво перемо – тако и срце човеково треба стално прати молитвом, љубављу, вером, надом и свим добродетелима. Онај који је христоносац никада не осећа тескобу у срцу, јер Христос шири срце. Без Христа све нам је тесно – сметају нам други, смета нам ближњи, а онда нам смета и сам Бог. Кад човек нема Христа у себи, он се гуши у свом срцу, а не зна шта је. Зато апостол Павле каже: „Вама је тесно у срцима вашим.“ Када је човеку тесно у његовом срцу, то осећа и онај поред њега. А Бог нас није створио да будемо појединци, него за заједницу. У заједници није лако живети, али је спасоносно. Јер кад сам у заједници, видим пример другога: ако он не чини зло, нећу ни ја; ако он чини добро, подстаћи ће и мене. Зато заједницу треба чувати, јер смо се у једног Христа крстили, у једног Христа обукли и сви смо тело Христово. Ако кажемо: „Баш ме брига шта се тамо дешава,“ показујемо себичност и саможивост. Зато апостол Павле позива: „Загледајте се шта је у срцима вашим.“ Шта је то што их је сузило да у њима нема места за Бога ни за другога? И додаје: „Да се Христос вером усели у срца ваша.“ Вером усељавамо Бога у цело своје биће. Христос вером усељен у срце очишћава га од свакога греха. Чисто срце види Бога. Чисто око гледа чисто, а замућено око од греха не може да види ни лик човеков који је икона Божија. Зато нам је потребно да се непрестано чистимо, јер чисто срце види Бога. Не треба Бога тражити по небу, земљи или под земљом, ако га нисмо сместили у своје срце. Нека би Господ дао да у нашем срцу има места најпре за Њега, али и за ближњег нашег. Јер преко другога долазимо до Бога, а до другога долазимо преко Бога. Наш народ је најлепше рекао: „Без Богљубља нема ни човекољубља, а без човекољубља нема ни Богљубља.“ Лажемо себе ако кажемо: „Волим Бога, а не волим ближњег.“ Ако мислимо да све знамо, у ствари показујемо да не знамо ништа у ономе што је добро. Господ у Еванђељу каже: „Ево стојим на вратима срца вашег и куцам.“ Погледајте – Бог се толико смирио да моли своје створење да отвори срце да би Он ушао. Ако чујемо куцање и отворимо, ући ће Христос, Отац и Дух Свети. Али ако смо огуглали на буку овога света, нећемо чути куцање Божије, него само онога који ту буку ствара – а то је нечастиви. Зато да се молимо Господу и својим трудом, молитвом, постом и подвигом чистимо своје срце и отварамо га за Бога. Онај који је отворио срце за Бога испуњен је љубављу, а онај који није – испуњен је мржњом. А мржња изопачи ум човеков до те мере да он и када зло чини, мисли да чини добро. Зато је Христос рекао апостолима: „Доћи ће време када ће вас убијати и мислити да Богу службу чине.“ Нека нам Господ помогне да чистимо и отворимо своје срце. Нека нам буде срећан сутрашњи празник Успења Мајке Божије, да се њој молимо, да она моли свога и нашега Господа да се Он усели у нас.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Високопреосвећени је причестио верни народ Телом и Крвљу Господњом, а на крају Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов

ђакон Немања Стојковић