Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит шумадијски се обратио сабраном народу рекавши:

“Јеванђеље које смо сада чули веома је поучно јер нам помаже да схватимо како да се поставимо у појединим приликама нашег живота, какав став да заузмемо у разним ситуацијама у којима се нађемо, како да препознамо шта је чије и коме шта припада. Али исто тако треба да размислимо и о томе коме ми припадамо, и на крају — чије је шта и коме шта треба да дамо. Управо о томе говори данашње Јеванђеље.

Као што рекох, браћо и сестре, повод је био када су фарисеји и иродовци заједнички приступили Господу нашем Исусу Христу и политичким питањима кушали Господа, како би могли да га оклеветају, говорећи да је против поретка и реда, да је против државе. Ако хоћемо да сагледамо стварност у којој и ми живимо, видећемо да се и данас постављају слична питања и да многи оптужују Цркву зашто се није определила „за овога или онога“, „за ову или ону партију“.

Црква се, браћо и сестре, не опредељује ни за кога, односно ни за какву партију. Она се опредељује за Христа. Јер сви ми који смо у Цркви, који смо крштени, ми смо, браћо и сестре, већ опредељени за Царство небеско. У Царству небеском нема поделе. У Царству небеском влада мир, хармонија, слога.

Данашње Еванђеље поставља питање — како су га фарисеји и иродовци поставили Христу: да ли треба давати порез ћесару или не? Господ им је одговорио: „Дајте ћесару ћесарево, а Богу Божије.“

То значи да смо дужни да испуњавамо своје обавезе, да дамо свакоме оно што му припада. Али пре свега треба да знамо шта ми дугујемо коме. Човек дугује другоме оно што му је дужан: ако му дајеш љубав — љубав ће ти се вратити; ако му дајеш мржњу — мржња ће ти се вратити. Ако другога оговарамо, немојмо мислити да и нас неће оговарати.

Свети оци тумаче да је ћесару потребно да добије оно што носи на себи — а то је новац са његовим ликом и натписом. Зато је Господ и рекао: „Покажите ми новац.“ Показаше му новац и он их упита: „Чији је ово лик?“ Рекоше: „Ћесаров.“ И тада Господ рече: „Дајте ћесару ћесарево, а Богу Божије.“

А шта је Божије? Душа је Божија. Јер човек у себи носи лик Божији. Душа је боголика, створена да чезне за Богом. Зато и припада Богу, јер је од Бога.

Човек није настао сам од себе, него га је Бог створио и у њега утиснуо свој лик. Човек је носилац лика Божијег све док тај лик не помрачи или не замагли грехом. Када изгубимо веру, када се не држимо Еванђеља и учења Цркве, када не слушамо заповести Божије — тада помрачимо лик Божији у себи. Али га ипак не бришемо у потпуности. Зато и литургија Светог Василија Великог каже: „Помрачио сам лик твој, Боже, али га нисам избрисао.“

Душа је својина Божија и зато ниједан човек, ниједна власт, не може да је тражи као својину, као порез. Господ каже да је душа вреднија од целога света. Она је од Бога и припада Богу.

Свети Јустин Ћелијски каже: када је Бог створио човека, удахнуо му је оно што је Божанско — душу. И душа је жива све док је са Богом. Душа је створена за бесмртност, као и ми. Али ако се одвоји од Христа, душа умире. Ако се ми одвојимо од Христа, ми духовно умиремо, а потом и телесно. Зато је душа највреднија, јер је у њој утиснут лик Божији.

Човек је икона Божија. Свети оци кажу: „Видех лице човека, видех лице Божије.“ То значи да у другом човеку треба да гледамо Бога. Али шта ми гледамо у другом човеку? Често само оно што хоћемо. Човек види оно што хоће да види, чује оно што хоће да чује. Ако хоћемо да видимо добро у човеку, ми ћемо га и видети. Јер човек није само добро нити само зло. У срцу човековом постоји и добро и зло, и Бог и ђаво, и љубав и мржња. Оно што човек изабере да гледа, то ће и видети.

Ако хоћемо да видимо добро, Бог ће нам дати снаге да и у злу видимо добро. Јер Христос је рекао да ће зло бити побеђено. Зашто онда да се отимамо за овоземаљске ствари, за пролазне правде? Човек кад „истерује своју правду“, мисли да је он праведан, а други није. Али када брани себе, обично напада другога. А зашто да нападамо другога, када смо сви икона Божија?

Душа је својина Божија, али је дата нама да је сачувамо. Да ли ћемо је спасити или изгубити — то зависи од нас. Ако желимо спасење, Бог ће нам дати снаге и помоћи. Не својим силама, не својим подвизима, не чак ни само својим молитвама, већ силом и благодаћу Божијом.

Раздор међу људима, у породицама и заједницама, настаје зато што је нестало љубави Божије. Људи прихватају пролазну, чулну љубав, која траје „од данас до сутра“. Када она ишчезне, ишчезава и заједништво. Љубав Божија је вечна, а љубав човечија је релативна и променљива. Данас некога волимо и кажемо: „Даћу живот за њега.“ Сутра, ако дође до неспоразума, истог тог човека почнемо да мрзимо. Зато постоји само једна истинита љубав — љубав Божија.

Зато треба да водимо рачуна о души својој, али и о телу, јер је и тело од Господа и за Господа. Како каже Свети апостол Павле: „Све има своје значење у Богу.“ Али када се одбаци тај смисао, онда човек постаје роб стомака и страсти.

Човек је створен да се моли Богу, да служи Богу, а Богу служимо једино кроз заједницу, кроз другога човека. Нико се у Цркви не спасава као појединац, већ као део Тела Христовог. Зато је сваки човек одговоран за свога ближњега, као што је и цела заједница одговорна за свакога. „Носите бремена једни других,“ каже апостол Павле, „и тако ћете испунити закон Христов.“

Онај ко није спреман да понесе и радост и тугу свога ближњег, нека не мисли да се може назвати хришћанином. Јер ако те не боли рана брата твога, ако немаш саосећања, онда ниси истински у љубави Божијој.

Адам и Ева су, непослушношћу и кроз стомак, изгубили Рај. Бог им је заповедио да могу да једу од свих дрвета у Рају, осим од једнога. Али они нису послушали. Хтели су да окусе оно што им је било забрањено. И шта се десило? Изгубили су разговор са Богом, изгубили су могућност да гледају лице Божије. И истерани су из Раја, како каже црквена песма: „Седи Адам насупрот Раја, гледа Рај и плаче.“

А шта смо ми, браћо и сестре, тиме изгубили? Изгубили смо Бога, а Бог је наше највеће богатство. Ко изгуби Бога, изгубио је све. Изгубио је душу.

Зато кажем: све у овоме свету има своје назначење. Али ђаво увек покушава да томе да друго значење. И данас нам нуди све што је супротно Цркви. Али једно не може — не може ништа без нашег пристанка. У оном тренутку кад чујемо у себи: „Да ли да урадим? Да ли да не урадим?“ — тада треба да одлучимо коме припадамо: Богу или ђаволу.

Ђаво хоће да човека прво завади са самим собом, па онда и са другима. Али он нема свемоћ. Сва моћ је у Богу. Све што чинимо по својој вољи, без Бога, кад-тад ће нам донети несрећу. А све што чинимо по вољи Божијој, то нам доноси радост, мир и благослов.

Господ каже: „Шта вреди човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?“ Душа је вреднија од целога света. Кад човек изгуби душу, он губи све: губи и ближње, и породицу, и пријатеље. Јер сви смо ми једно у Богу. И зато смо одговорни једни за друге.

Неко ће рећи: „Како сам ја одговоран за грех другога?“ Можда си му ти дао повод, можда си га саблазнио. А Господ каже: није највећа осуда на онога који погреши, него на онога који саблазни. Јер ако си другога саблазнио и навео на грех, онда си се огрешио и о Бога и о ближњега.

Човек треба да храни тело храном, али не сме да заборави на душу. Душа се храни речју Божијом и највише — Телом и Крвљу Христовом. „Ко једе моје Тело и пије моју Крв, има живот вечни,“ каже Господ. А кад имамо вечни живот у себи, онда ће нам и овај живот, ма колико тежак био, бити лакши.

Зато Господ од нас тражи и једно и друго: и цару царево, и Богу Божије. Ако живимо по закону Божијем, нећемо се огрешити ни о кога, а Богу ћемо дати оно што нам је дао као заповест. А шта очекује од нас? Да на Његову љубав одговоримо човекољубљем. Да стално преиспитујемо себе и да не мислимо да смо увек ми у праву.

Лакше је човеку да суди другоме него себи. Али ми треба да се непрестано преображавамо. Крштење није само један дан у животу, него целоживотно преображење. Ако не живимо крштенским животом, узалуд нам је што смо крштени.

Један свети отац, кад су га питали да ли се каје, одговорио је: „Још нисам ни почео.“ Замислите — смирење такво! А ми често мислимо да смо све испунили.

Бог нам је дао највећи дар — живот. Наш народ је знао да кад добије дар, одмах мисли како да узврати. Тако и ми треба увек да се сећамо да нам је Бог дао живот и да му узвратимо љубављу. А Он нам је дао не само овај живот него и живот вечни.

Зато, браћо и сестре, молимо се Господу да нам отвори очи, да знамо шта дугујемо Њему, а шта ближњима. Изговора немамо. Имамо Еванђеље — у њему је више одговора него што свет има питања. Имамо Цркву, Тело Христово. Док смо у Цркви, имамо спасење. Ако се одвојимо од Цркве, онда спасења нема, ма шта друго чинили.

Зато нека нам Господ помогне да увек дајемо и Богу Божије и цару царево, али и оно што дугујемо једни другима — љубав, разумевање и праштање.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након молитвеног дела сабрања, Благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа крагујевачког и Митрополита шумадијског Господина Јована, под покровитељством Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, Министарства правде Владе Републике Србије, Градске општине Сопот и Центра за културу Сопот,у порти цркве у Поповићуодржана је четрнаеста по реду „Смотра црквеног беседништва“.

Тема овогодишњег Беседништва била је „Реч Божија“. Овогодишњи учесници били су: свештеник Марко Јефтић и драмски уметник - професор сценског говора Биљана Ђуровић.

Музички део програма је извео Музички вокални састав „Канон“ из Крагујевца.

Простор порте је за ову прилику додатно обогаћен изложбом „Молитвена изворишта”.

Организаторе овог дијалошко-духовног догађања ове године је обрадовала посета великог броја миле браће и сестара, а посебно посета Његовог Високопреосвештенства Архиепископа крагујевачког и Митрополита шумадијског Господина Јована, председника Градске општине Сопот Господина Живорада Милосављевића и др Радомира Ракића протођакона.

И ове године је Црквена општина поповићка дала мали допринос црквеном беседништву.

Дакле, Четрнаестом смотром црквеног беседништва смо понеговали љубавни и творачки дијалог, попут онога којим је Бог све створио.

ђакон Бојан Миленовић