За благољепије сабрања био је задужен хор „Свети Димитрије“ из Лазаревца.

Пре почетка Литургије Митрополит је освештао живопис у храму Светог великомученика Георгија, рад фрескописца ђакона Славољуба Радојковића из Београда.

Надахнутом беседом шумадијски Првојерарх тумачио је речи данашњег Јеванђеља:

„Нека је благословен данашњи дан!

Сваки дан који започнемо са Господом и Литургијом је благословен. Бити и учествовати на Литургији значи да смо закорачили у Царство Небеско. Литургија јесте предокус тог Царства. Она је икона Царства Божијег. Она права икона нас чека на ономе свету. Задобићемо је ако смо на Литургијама на земљи редовни. Ако нас нема на земаљској Литургији и Цркви Христовој, ако нас нема на дискосу, не очекујмо да ћемо бити на Небеској Литургији. Нема већег дела које је Бог дао човеку од Литургије коју овде служимо. Литургију служимо сви заједно, не само свештеници или Владика. Морамо бити зато сконцентрисани на божанствену Литургију. Ум, срце, душа и цело наше биће мора бити у нерукотвореном храму, у Царству Небескоме. Литургија своди небо на земљу и уздиже земљу на небо. Ко је од нас спреман да пође на небо, ако би сад дошао Христос? Да ли смо спремни за то? Не знам да ли бисмо дали потврдан одговор? Изговарали бисмо се и молили да нас Господ сачека, јер нисмо још спремни. Али наши изговори за Господа не значе ништа. Зато што он одређује када долазимо на овај свет и његов промисао одређује када са овог света треба да одемо. Литургија је доживљавање свега онога што је Господ учинио зарад нас и нашег спасења. Све што је Господ учинио, урадио је зарад нас. Зарад нас се родио, не зарад себе. Није подносио невоље и патње које су му људи причињавали зарад себе, него зарад нас. Он греха није учинио нити се нашла превара у његовим устима. Господ је дошао да нас спасе. Дошао је за цео људски род. Свако ко хоће, може бити спасен. Ко не жели да буде спасен, неће ни добити спасење. Господ не спасава никога на силу. Данашње Јеванђеље нам о томе лепо говори. Говори нам о Цару који је свом сину начинио свадбу. Позвао је све људе на свадбену трпезу. Литургија је та трпеза коју је Господ поставио пред своје страдање. Та трпеза стоји више од две хиљаде година. Ко је на тој трпези? Сам Господ Исус Христос. Та трпеза се неће окончати до свршетка света. Свети оци кажу да док буде постојала Литургија, дотле ће постојати свет. Када дође Господ други пут, настаће ново небо и нова земља. Настаће и нови људи. Када је Господ дошао, дошао је као нови Адам, за разлику од старог Адама, грешног, огреховљеног. Христос је нови човек. Зато Господ и каже у Јеванђељу да од сада све ново твори. Ако човек у свом животу не ствара нешто ново, некакво ново добро, такав човек не напредује у животу. Такав се човек не труди да учини нешто у свом животу, поготово нешто за своје спасење. Господ је поставио нову трпезу, каква није била у Старом Завету. Даровао је нама новозаветним људима благодат и дар да можемо да се хранимо са те трпезе. Цар је позвао све за своју трпезу. На Литургији чујемо стално позив да дођемо и узмемо да једемо Тело господње и да пијемо Крв Христову. Јер ко једе Тело Христово и пије крв Христову, имаће живот у себи. Господ нас позива. Није нас Господ позвао само тада када је установио Свету Тајну Причешћа. Он нас непрестано позива, највише кроз Свету Литургију. Цар у овој причи представља Господа. Он је позвао све људе да дођу на трпезу, посебно призване. Они који су баш били призвани, изабрани народ, нису се нажалост одазвали овом позиву. Оглушили су се о призив Божији. Свако ко је крштен, он је призван. Не изговарајмо се да нисмо призвани. Свети оци говоре да и сами треба да учинимо нешто да бисмо били призвани. Друго је да ли смо спремни да се одазовемо призиву. То је до нас. Они који су били призвани, у овој јеванђељској причи, видимо да се нису одазвали. Почели су да се на разне начине изговарају. То изговарање је права слика наше маловерности и непознавања истине. На прво место често стављамо оно што не треба да буде најважније. На првом месту треба да нам буде Господ. Када изађемо пред Господа он ће тражити наша добра дела. Када је Цар видео да на Гозбу коју је уготовио нису дошли људи, он се разгневио. Учинио је што је до њега и опрао је свој образ. То што се позвани не одазивају, то је друга ствар. Зато Господар позива на своју гозбу све, не само изабране, јер је пуно званих, а мало изабраних. Иако смо сви позвани, нисмо сви припремљени за трпезу, налик човеку који је на свадбу царевог сина дошао без прикладног свадбеног руха. Рухо није одело, већ добра дела, која овај човек није имао. Господар га избацује напоље. Не можемо се спасити без добрих дела. Наш сељак се увек за Цркву и Литургију облачио у најбоље свечано одело. Ако није било скупоцено било је чисто, да би га та спољашња чистоћа подсетила да се и изнутра чисти. Осећао је наш прости сељачки народ шта је светиња и како јој треба прићи. Човек без свадбеног руха иамо је своју самољубивост, гордост, сујету. Постао је непослушан. Бог нам је дао све дарове. Питање је само како и на шта их употребљавамо, тј. да ли их злоупотребљавамо? Бог нам је дао Сунце. Сунце греје и грешне и праведне. А човек и Сунце жели да забрани људима које не воли или они не воле њега. Они су грешни, немој њих да грејеш. Дрзне се човек у промисао и суд Божији. Бог никога не одбацује и свакога призива. То што се ми не одазивамо на призив Божији нас одводи у духовну пропаст. Човек који духовно пропада, брзо пропада и телесно. Бог никога не спасава насилно, јер тада не би био Бог Љубави. Био би Тиранин. Дао нам је слободу, хоћемо ли нешто или нећемо? То је наше. Наше је на шта употребљавамо слободу. Није нам Бог дао слободу да се гордимо, да будемо сујетни. Дата нам је слобода да бирамо оно што је добро. Достојевски нам говори да је слобода да ми не учинимо никада зло другоме. То је наша слобода. Кроз ову јеванђелску причу Господ нас поучава да се многи не одазивају на призив Божији. И данас се многи изговарају пролазним, профаним стварима. Видимо и шта људи стављају по важности насупрот Царству Небеском. Видимо и са чим упоређују Литургију. Са оним што је пролазно. Али и праведник и грешник ће живети вечно. Праведник ће живети са Господом у Рају, са светима, тамо где је љубав, где нема мржње, злобе и пакости. Праведник ће живети у светлости Божијој. Та светлост ће га обасјавати и подстицати на још више освећење. Ако нас не обасја светлост Божија, нема нам спасења. Сетите се Савла док је гонио Цркву и хришћане. Када га је обасјала светлост Божија он је прогледао. Ослепео је на кратко телесним очима, али је духовним очима прогледао. Светлост је обасјала Савла и он је постао апостол Павле. На земљи почињемо да задобијамо Царство Небеско, као предокушај на Литургији. Почињемо, још овде да живимо или у Рају или у паклу. То зависи од тога шта носимо у себи, рај или пакао. Ако живимо у љубави са Богом и ближњима, ако живимо Црквом и литургијски, онда смо већ у Рају. Онда је то радост. Ако не живимо тако, онда смо себе ставили на муке. Рај је живот у Богу и по Богу. Пакао је живот без Бога. Колико данас има људи који живе без Бога? Када бисмо могли да уђемо у туђе срце видели бисмо да ли је такав у блаженствима или мукама. Наш човек ће често рећи да за покајање има времена. Мислимо далеко је смрт. Али време није у нашој власти. Долазимо и одлазимо на овај свет, не својом вољом. И млади данас много умиру. Статистика каже да се абортусима у Србији изгуби читав један град. Куд ћемо горе од тога што убијамо једни друге. Живимо у времену обесмишљених и замењених вредности. Све је данас поскупело само су живот и дрога појефтиниле. Свако насрће на туђи живот. Ми немамо прево да узмемо нечији живот. Нисмо му живот ни дали. Нисмо ни себи дали живот, него нам је Бод дао живот преко родитеља. Сваког дана читамо о убиствима, деца убијају родитеље, родитељи децу, комшија комшију. То значи да се не одазивамо на трпезу Господњу. Потрудимо се да имамо добрих дела, јер су она то потребно свадбено рухо. Не оно што ми мислимо да су добра дела која сами себи приписујемо. Бог слуша оне који слушају Реч Божију и испуњују је. Онај који слуша себе на све је спреман, све да прекроји и измени, па и Јеванђеље. Нисмо спремни да се мењамо. Мислимо да смо исправни. Потрудимо се, када нам је Господ дао ову трпезу, божанствену Литургију, да се не изговарамо, дођимо да узмемо Христа и да се сјединимо са Христом. То је наше учешће када се причешћујемо. Када се не причешћујемо онда смо посматрачи. Литургија се искључиво служи због причешћа. Где нема причасника, ту не треба да се служи Литургија. За кога да је служимо тамо где се нико не причешћује? Литургију нико не може служити сам за себе. Она није приватно, него заједничко дело. Заједнице Бога, Људи и анђела. Када је све то Господ дао, зашто не узимамо? Зашто се склањамо од онога што је вечно и непролазно? Данас смо осветили и фреске у овом храму. Овако живописан храм и светитељи у њему насликани, са нама су на молитви и подстичу нас да се и ми молимо. Нисмо ми Цркву украсили да би била шарена, већ све има своју симболику и значај. Нека нам Господ помогне и светитељи изображени у овом храму да се одазовемо позиву Божијем. Бог нас увек позива у сваком тренутку. Питање ја само да ли чујемо Бога од самих себе? Ако смо сконцентрисани само на себе и свој его, онда Бога нећемо чути. Не губимо наду. Бог је љубав, Бог је милостив. Бог тражи да и ми будемо милостиви и да на његово човекољубље одговоримо богољубљем.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Овом приликом Митрополит Јован доделио је заслужним парохијанима Архијерејске грамате признања:

1. господину Горану Грујићу из Дрена
2. господину Милораду Вићентијевићу из Бурова
3. господину Миловану Мишковићу из Лазаревца
4. господину Мирославу Лазаревићу из Лазаревца
5. господину Војиславу Ђурђевићу из Лазаревца
6. ђакону Славољубу Радојковићу из Београда

Орденом Вожда Карађорђа одликован је председник ЦО Дрењанске господин Стојан Живановић из Дрена.

Сабрање је завршено трпезом љубави коју је за окупљене вернике припремио парох дрењански Бојан Чоловић са својом породицом и парохијанима.