Митрополит Јован је својом беседом по читању Светога Јеванђеља честитао храмовну славу и верне поучио о животу и делима Светог Јоаникија.

“У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог браћо и сестре,

Нека вам је срећан данашњи празник, Светог Јоаникија, првог патријарха српскога, срећна слава овоме храму, нека је благословено наше сабрање данас, о празнику Светог Јоаникија, где смо се сабрали, браћо и сестре, да Литургијски прославимо овог великог Светитеља који је из рода нашега. Заиста народ је благословен који из себе изроди угоднике Божије, који изроди из себе Светитеље Божије. Можемо се сматрати благословеним, али под условом да се угледамо на своје Светитеље и да покушамо да их одржавамо у свом животу, а не само да се позивамо на Светитеље, а да живимо сасвим супротно од онога како су живели наши Светитељи. Неће нам ништа, браћо моја и сестре помоћи, што се ми називамо и Срби и православци, што се називамо и светосавци, али слава Богу да се тако називамо, ако заиста се не угледамо на те наше Свете претке, који би нам требали да буду путокази у нашем животу, како треба да живимо, да се понашамо, како треба да се постављамо, у односу на Бога, друге, а и у односу на себе. Зато је сваки народ благословен народ који има Светитеље из рода свога, ови наши Светитењи су од наше крви и нашег тела, тј. боље речено ми смо од њихове крви и њиховог тела, они су људи живели исто као и ми, у смислу, да су имали и радости и туге и невоље као што и ми, српски народ имамо свагда па и данас, али они су имали Христа испред себе, и на Христа се угледали и Христа подражавали у свом животу.

Један византијски цар је записао да величина једног народа није у његовом броју, нити у величини те земље где живи тај народ, величина сваког народа је у томе колико је тај народ родио угодника, односно, Светитеља Божијих. Ето понављам, ми треба да будемо радосни, и захвални Богу, што нам је дао Светитеље, али треба да се запитамо, да ћемо се и ми једнога дана срести са тим Светитељем, да ли ће нас они препознати? Да ли ће нас препознати Свети Сава? Или ће казати: “Ја вас не познајем јер нисте живели Јеванђелски, нисте живели Црквом, а били сте у цркви”. У Цркви се живи браћо и сестре, како, богослужбено, молитвено, а Црква није само ни овај храм, Црква је Тело Христово, а овај храм и сваки други храм је одраз Тела Христовога.

Зато ми данас славећи Светог Јоаникија, првог патријарха српског, човека који је у његовом житију како читамо био је украс Цркве Христове, украс Цркве српске православне био је онај на кога се угледао српски народ, кога је народ волео и поштовао, и заиста Свети Јоаникије браћо и сестре, имао је много невоља у свом животу. Много невоља, али се он Богу молио, он је од Бога тражио помоћ, наравно да помоћ није изостала, њему ни од народа његовог, свештенства његовог, монаштва, али Бог је тај који помаже и зато браћо и сестре, је Свети Јоаникије заиста био сарадник Божији. Био је сарадник Божији и он је себе сматрао да је он “њива Божија”, то је и нама путоказ и ми треба да будемо сарадници Божији, а ако би сад неко мене питао “Јеси ли ти Јоване сарадник Божији?”, аутоматски бих одговорио да јесам, али када бих проверио свој живот и ставио на пример живот Светог Јоаникија, наспрам мог живота, онда бих се застидео, а понављам Свети Јоаникије је био сарадник Божији и био је њива Божија, као што рекох, јер по тој њиви, Бог је сејао семе, по Светом Јоаникију Бог је сејао своје семе, а Свети Јоаникије је чувао то семе, Свети Јоаникије је прво себе узорао, јер не можемо да бацимо семе ако не узоремо њиву, ако је не подрљамо, ако је не повлачимо, оно неће узрастати, он је поорао себе, он је изнутра изврнуо себе, да припреми себе за семе Христово. Заиста, семе Христово је рађало у њему плодове.

Он се управо и угледао на речи Светог апостола Павла који је казао за хришћане: “Ми смо сарадници Божији, а ви Божија њива”, као што је сејао Бог по њиви душе и срца Светог Јоаникија, тако Јоаникије Свети је сејао по свом народу семе Божије. И заиста браћо и сестре, значај човекових дела, а Свети Јоаникије их је имао много, је од огромног значаја, зато што ћемо се делима својим или оправдати или ћемо се осудити, али та дела само су вредна и значајна ако су та дела човекова у Христу, ако су у Цркви Христовој, свако дело које ми учинимо, а није учињено Христа ради, није на корист, а оно дело које учинимо Христа ради ми онда чинимо то дело и ради другога, ради ближњега, нису ли наша дела са Христом, можемо их имати не знам каква, али она нису спасоносно, зато што тако радимо, ако нам дела нису усмерена ка Христу, онда су усмерена на нас, ја ћу да чиним само добра дела да би ме други хвалили, да би ме други величали и такве људе ја прихватам, који мене хвале, али не прихватам онога који ми укаже на моју грешку. Јесмо ми ли хришћани на такав начин? Нисмо, не ако ми неко каже Јоване погрешио си то и то, одмах га бришемо из нашег живота, а не схватамо да нам је управо тај човек највећи пријатељ који ми открива оно што и сам ја од своје гордости, и своје сујете не видим шта радим, јер други боље види мој живот, него што ја видим свој и онда уместо да будемо благодарни том човеку, да му захвалимо, ми одмах њега избацујемо из себе, али зато узимам онога који мене хвали, зато је наш народ то лепо рекао, “ако не знате какав је човек, погледајте само са ким се дружи”. Поштен се неће дружити са непоштеним, или непоштен са поштенима, не може, зато што га пече ако је остамо и мало савести у њему, пече га та исправност, тог другог човека, а сам зна да је неисправан, а неће да призна, увек кривицу сваљује на другога. Као што тело живи душом, тако човекова личност живи правим животом само ако осећа у себи присуство Христа. Зато немојмо да тражимо Христа ни на небу ни на земљи, ако Га прво немамо у нашем срцу. Ако је Христос у нашем срцу, онда је цела васељена у нама, онда су и пријатељи и непријатељи у нама, јер тамо где је Христос, тамо је љубав, а тамо где је љубав, тамо је Бог, тамо где је љубав, она покрива мноштво грехова како нас уче Свети Оци, а где нема љубави, ту је мржња, а мржња је опако зло, мржња толико зна да измени човеков разум и ум, да човек и када чини зла дела, он мисли да чини добра дела, зато је Господ рекао: “Благо онима који су чистога срца, они ће Бога видети.” Срце, тај мали орган људски, али када се Христос усели у наше срце мало, толико га рашири љубављу, вером, смирењем, дуготрпљењем, милосрђем, толико рашири, да човек може да смести целу васељену, а када немамо Христа у срцу, ми смо скучени, а онда наше срце није топло, наше је срце камено, хладно, а може ли шта на камену да узрасте? Не може ништа. Може ли нешто на хладноћи да опстане? Не може, за све треба топлота, зато и ми ако немамо Христове топлоте, светлости и топлоте у нама, ми смо хладни људи или смо само загрејани за себе. И баш ме брига за другога, замислите да је тако поступао Свети Јоаникије. У оним данима у којима је он живео, то су тешка времена била, то је било време браћо и сестре, када су се већ осећала страдања српског народа. Када се осећало да ће доћи они који су против Бога и против крста Христовога, да ће нас заробити и поробити. Није ни чудо што је цар, односно тада још био краљ Душан у Жичи сабрао народ кад је видео да ће непријатељ да освоји , не само наш Српски народ већ и друге, сазвао сабор у Жичи и позвао патријарха Јоаникија и ту су већали како да опстану као људи, како да остану као Црква, како да остану верни и Богу и Цркви и своме роду. И како стоји у запису, ту су донели одлуку како да опстану, јер 450-500 година, није то мало, требало је имати веру, такву јаку веру у себе па онда да ту веру преносиш на своје дете, па своје дете на његово дете, па узмите 500 година, колико нам треба, али су имали веру, ако остану уз Бога, српски народ, ако остане уз Цркву, ако српски народ остане у јединству у слози и љубави, доћи ће победа. Знали су непријатељи за тај састанак у Жичи, патријарх Јоаникије полази својим путем у Пећку Патријаршију, једно мало место од ушћа које је горе ка манастиру Студеници, ту је умро, није доживео да дође до Пећке Патријаршије. Народ није знао да изговори “Патријаршија”, него то место и данас се зове “Паћарша”. Није цар ни Душан дошао до Скопља и он је отишао на онај свет, али видите то семе које су и они посејали на том сабору, клијало је, а срски народ заливао, вером, жртвом, љубављу и доносило плода. Зато увек треба да осећамо присуство Христа у себи, докле год осећамо присуство Христа ми ћемо се мењати, ми ћемо се преображавати, ми ћемо бити други људи, али када не осећамо Христа или само Христа имамо на језику и на уснама, то нас неће спасити, можемо да читамо Свето Писмо и ноћ и дан, али ако не прихватам шта Свети Писмо каже и то не усељавам у себе, која ми је корист што то читам? Христос није само рекао “Благо онима који науче”, него “Благо онима који науче и испуне”, а човек да би испунио, он треба прво да научи, ми треба прво да научимо шта је наша вера, шта је наш Бог, шта је наша Црква, да бисмо могли да испунимо оно што смо научили.

Када тако испунимо себе Христом, онда заиста можемо и ми да кажемо са Светим апостолом Павлом: “Не живим више ја, него живи Христос у мени”. Доћи до тог нивоа духовног, до те духовне разумности, тада можемо да кажемо: “Не живим ја више, него живи Христос у мени”. Како то Христос живи у нама? Кроз веру, на првом месту, јер ми вером Христа усељавамо у себе, а онда Христос живи у нама кроз Свете Тајне и Свете врлине. Христос живи у нама онда када смо испуњени истином, а не лажима. Када смо испуњени управо том вечном истином, а истина је само једна, то је Бог. Две истине не постоје. Код човека има хиљаду истина, али када треба да се брани, баш од онога што треба да прихвати и да поднесе, е онда је тада најјачи када треба да се брани, да одбрани оно што је негативно у себи. Тај апостол Павле, гонитељ хришћана, гонитељ Цркве Христове, је убијао све док га није обасјала светлост Христова, ако читамо Свето Писмо када је пошао у Дамаск, да убија Хришћане. И ми ћемо остати у тамо без обзира и што смо крштени и што се зовемо и Србима и православнима, и без обзира што сам владика, што сам свештеник, што сам верник, остаћемо у тами ако не дозволимо да светлост Христова уђе у нас. Како каже Христос у Јеванђељу: “Светлост Христова, просвећује све”. И ми смо позвани на ту светлост, сад, да ли живимо у светлости или живимо у тамо да себе приказујемо другачијим него што јесмо, да није светлост Христова обасјала Светог Јоаникија, па он би остао човек као ти и ја, али кога осветли светлост Христова и тај који живи светлошћу Христовом, е онда Бог њега и освећује и просвећује, тако настаје свети човек. Не толико и својим делима, али не може без дела, него милошћу Божијом, љубављу Божијом. Господ Христос јесте тај крајугаони камен, у згради живота свакога од нас. Ако немамо тог крајугаоног камена у нашем животу, наша грађевина живота се руши, постепено, док се начисто не уруши, али ако је грађевина нашег живота назидана на тврдом камену, на тврдом камену вере наше не бојмо се. Христос је рекао Петру, кад је Петар исповедио Христа као Бога, каже: “На том камену сазидаћу Цркву своју и врата пакла их неће надвладати”. На ком камену? На каменој вери. Да ли ми проверавамо себе каква нам је вера? Или мислимо да смо научили тамо нешто из неких књига о вери и довољно је да оговорим да верујем. То није довољно. Вера коју не прате добра дела, то није вера, то је празноверје, то је сујевреје, то је врачање, то је гатање, а вера, вера човеки и кад падне, потоне, погреши, а сви смо људи, сви грешимо, она му каже устани, она му каже погигни се, зато што нам вера шири хоризонте нашег ума, нашег разума, онде где стаје наш људски разум, ту вера помаже. Ту је та вера да ти каже: “Немој да очајаваш”. Ако имаш Спаситеља у себи, али зато немојмо да тражимо спасење тамо где нема спасења, немојмо да тражимо Спаситеља тамо где Спаситеља нема, Он је ту, ако је у нама, он је и око нас, а ако је Христос у нама и ако је Христос око нас, ми ћемо да живимо баш онаквим хришћанским животом и ако сваки од нас мисли, први ја, да живим хришћанским животом, а кад погледам себе изнутра, Бога ми, онда се застидим зато је назначење нас, сваког човека, да се усавршава, како каже апостол Павле: “До пуноће раста Христова”. Не можемо ми да будемо као Бог, али је тај идеал толико висок, ако тај идеал у свакодневном животу, поставимо неку границу, нешто треба да урадимо и то је граница и даље не идем, дошао си до тога нивоа, више се не усавршаваш, више се не учиш, више не желиш да се учиш, више не желиш да се поучаваш, више не желиш ни да примаш поуке, јер ти си дошао да неке границе коју си сам себи поставио, а хришћански идеал то је високо колико небо.

Ето да се ми молимо Богу да нам Бог дометне вере, времена су озбиљна, ако изгубимо веру, потонућемо, нестаћемо, али рекох: “Вера се не брани халабуком и буком”. Вера се брани смирењем. Вера се брани животом, вера се брани делима. Вера се брани на првом месту смирењем, а онај који има смирења он ће све да поднесе лако, онај који нема смирења, он ти је као она осица, само је пипнеш, она одмах пружа своју жаоку, да те уједе, онда се брани. Ми треба да се бранимо прво од самих себе, а кад одбранимо себе од себе самих онда смо ми победници. Победник је онај који победи сам себе, а не онај који мисли да је победио другог јер је неког другога победио својом речитошћу, надмудрио је другога. Да се замолимо Светом Јоаникију да се моли за род наш, да се моли за цео род људски, за српски род, да се моли за српски народ на Косову и Метохији, тамо где му и мошти почивају у Патријаршији, да се моли, јер нам требају њихове молитве. Немојмо се молити смао онда кад нам дође неки зорт, опростите на овом изразу, молитва мора да буде саставни део нашег живота, а тамо где је молитва тамо је разговор са Богом, онда није разговор са оним нечастивим и није разговор са оним другим који није Христов, јер шта је молитва него побожан разговор душе човекове са Богом. Разговарајмо са Богом молитвом и молимо се Богу да нам Господ помогне да опстанемо као народ Божији. То је оно што је најважније.

Срећна слава ктитору овога храма сестри Оливери и њеној породици, нека је срећна слава овоме храму нека смо срећни и благословени, а бићемо срећни и благословени док Бога имамо у себи док Христа имамо у себи, док Христом живимо, а не нашим умовањем, јер ум човеков мало, мало, па заблуди.

Бог вас благословио.”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По Светој Литургији уследио је свечани ход око храма, а потом је пререзан славски колач данашњим свечарима породици Карић. По резању славског колача уприличена је Трпеза Љубави.

У наставку своје посете Аранђеловцу, Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадисјки Господин Јован је у Аранђеловцу освештао новоизграђену предшколску установу под назовом “Српска мајка”, где је пожелео велики успех свима у обављању својих послова и обавеза у овој установи.

протонамесник Немања Искић