Високопреосвећеном Архијереју саслуживали су архимандрит Евтимије Јошанички, јеромонах Пајсије, настојатељ манастира Светог Пајсија Светогорца, архијерејски намесник белички протојереј Александар Гајић, протојереј Дејан Ђорђевић, протонамесник Немања Стефановић, јереј Миодраг Марковић, протођакон Иван Гашић и ђакон Далибор Нићифоровић, а у олтару су помагали чтечеви Предраг Димитријевић и Предраг Јанковић.

На Светој Литургији је одговарао мушки појачки састав "Парусија" из Јагодине.

Митрополит Јован поучио је верни народ пригодном беседом након прочитаних одељака из Светог писма Новог завета:

“У име Оца и Сина и Светога духа. Помаже вам Бог браћо и сестре.

Данашње јеванђеље као што смо чули говори о љубави. И зато Господ каже: ово вам заповедам да љубите једни друге, ако вас свет мрзи знајте да је пре вас омрзнуо мене. Ово су тако дубоке речи које прожимају цело биће човеково, прожимају толико да човек иоле мало са вером, мора да задрхти унутрашњим својим бићем када чује ове речи Христове о љубави, зашто је свет омрзнуо мене пре вас, зато што свет неће Бога свет хоће нешто друго, свет неће поредак а и човек тешко хоће поредак, човек неће ни лек а хоће свој ред хоће свој поредак, заиста, зато Христос каже ви нисте од овога света и заиста ми хришћани нисмо од овога света, јер да смо од овога света остали би на овоме свету вечно, ми смо од онога света и тако смо намењени за онај свет, али овај свет не смемо да презремо јер је он дело руку Божијих и зато нам је овај свет дат да управо овде живећи у љубави са Богом и са ближњима управо живећи и трудећи се да живимо по заповестима Божијим да би тако задобили Царство Божије. А Царство небеско шта је то? Христос. Шта је још Царство небеско? Љубав, која се огледа у Царству небеском у Светој Тројици, Света Тројица живи управо у љубави и зато и данашње јеванђеље нам говори о љубави и ако читамо Свето Писмо, ако га читамо пажљиво, ако га читамо са осећањем да то нису речи обичног човека, него само га Бога ми ћемо онда видети да се највише у Светом писмо говори о љубави. Али о којој љубави? О Божијој љубави према човеку и како човек треба да узврати на ту божанску љубав, својом човечанском љубављу. То је набоље изразио наш српски човек српски народ који је казао: без богољубља нема ни човекољубља. Као што ни без човекољубља нема ни богољубља. На ове речи се надовезује и свети апостол и јеванђелист Јован, када хоће да каже свима нама који немам баш такав осећај, и каже: човече како можеш да кажеш да волиш Бога а не волиш свога ближњега. Како можеш да кажеш да волиш Бога кога не видиш овим телесним очима а ниси на духовном нивоу толико да га доживиш и духовно а мрзиш човека. Зашто напомиње човека? Зато што је човек икона Божија, прилика Божија. Зато и човеку пристоји да тако каже да буде љубав, јер је он одсјај Божије љубави. Љубав божија је толико велика да она надомешћује сваки недостатак сваке друге љубави. Тамо где нема божанске љубави, ми ово што називамо човечанском љубављу, то није та љубав. Божанска љубав је јака, стамена, људска љубав је пролазна, данас имамо осећај да волимо неког човека па би за њега и живот дали али сутра само нека ми тај човек каже ружну реч која смета мојој сујети, мојој гордости е више нисмо више у љубави, и не само што га више не волимо него почнемо да га мрзимо. И заиста насупрот љубави стоји мржња. А на нама је да изаберемо у чему ћемо да живимо, у љубави или у мржњи. Дакле само је потребно веровати у Бога, потребно је веровати у његову љубав, и наравно неопходно је не просто знати за љубав Божију према нама већ и осетити његову љубав да нас Бог воли. И то ми осећамо, или боље речено, задобили смо ту љубав зато што када смо примили свето крштење тада смо ушли у Цркву. И зато прво што сазнајемо дошавши у Цркву кроз тајну Крштења и преко осталих других светих тајни ми осећамо да нас Бог воли. И зато и каже у Светом писму да он Бог заволе пре нас него што ми заволесмо њега. Када имамо то осећање онда у нашем бићу разлива се радост али љубав Божију неможемо да осетимо без смирења. Без вере. Онај који има љубав тај има Бога, ако има Бога и љубав он има цео свет у себи. И пријатеље и непријатеље јер Бог воли и једно и друго. И то такво сазнање треба управо да нас крепи када клонемо у своме животу а сваки од нас има прилике када клоне у своме животу, треба да нас крепи да нас јача како би ми требали да узвратимо тако Богу на његову љубав, а то ћемо доживети управо у живом сусрету душе наше са живим Богом. Душа је боголика, душа је богочежњива, она хоће Бога, она жели Бога. Али човек када своју душу зароби у себе, та душа вапи, као заробљеник, као онај који нема ваздуха да дише тако и душа наша заробљена је у нама ако у души нашој не станује Христос. Јер Христос је наш живот и зато је душа најважнија, највреднија зато и сам Господ Исус Христос у свом јеванђељау каже шта човеку вреди да цео свет задобије а душу своју изгуби. Верујте ми душа се јако лако губи. Чиме се душа највише губи? Невером. А неко ће казати: ја имам веру, али каква ти је вера? Да ли ти и ја мало проверавамо, каква је наша вера, како ми верујемо? У кога ми верујемо, у ког Бога ми верујемо? Јер човек зна и да измисли Бога. Као што човек зна да измисли и љубав. Али све то што човек измисли није спасоносно браћо и сестре. Зато, ми ћемо тај сусрет са Богом, осетити ако смо стално уз Христа, ако смо стално уз Цркву Христову, ако заиста доживљамо ту узајамну љубав, моју према Богу и Бога према мени, али, не можемо да одвојимо љубав само да буде према Богу а да не буде љубав према ближњима. Пазите није речено у Светом Писмо овога ближњег или онога него у множини ближњима, то значи да је човек позван да свакога воли, али љубави нема и не можемо осетити радост љубави ако немамо жртве, ако се не жртвујемо. Онако како се и сам Господ наш Исус Христос жртвовао ради нас. Родитељ не може да осети радост свога детета а да се није жртвовао за своје дете. Али зато што већа жртва и где је већа жртва, али о оној правој жртви спасоносној говорим, где је већа жртва ту је и већа љубав, а где је мала жртва где не уносим себе не жртвујем себе, неге идем овако, могу и овако могу и онако, е онда то није реч о правој љубави. У мери у којој се догоди та заједничка љубав наша према Богу и Бога према нама али у исто време и према ближњива у том нашем животу ми ћемо и успети да издржимо сваки па чак и губитак у овом животу. И губитак. Јер када имамо љубав према Богу и веру у Бога онда све лако у животу подносимо, немамо ли тога нама је и најмањи проблем који нас снађе тешкоћа, и то тешка тешкоћа. А љубав носи човека, љубав није од данас до сутра, него је она вечна, она је непроменљива, и када човек препозна величину спасоносне љубави и то непрекидног Божијег старања о човеку у душу се постепено почиње рађати жеља и стремљење за непрекидним обитавањем у заједници са Богом и у заједници јединих са другима. Зашто се у Светом Писму спомиње та заједнице, зато што се без заједнице не спасавамо, издвојимо ли себе из заједнице нема нам спасења, сам се човек не спасава, или као што рече мудра изрека: један хришћанин је као ни један хришћанин, а заједница Бога и људи се огледа у Цркви као Телу Хритовом. Зато смо ми крштени људи у тој заједници, зато смо ми једна породица. Е сад да ли доликује икојем члану породице да не воли другога члана породице, то значи да не унапређује ту породицу него је уназађује, зато што не волим овога због овога, овога не волим због оног. У породици си, онда си дужан да носиш терет те породице, а ношење терета у љубави према вери породице то је благодат. То је радост. Радост, зато нам Господ преко данашњег јеванђеља каже да ако хоћемо да се одржимо у заједници са Богом и једни са другима да волимо једни друге. Људи смо, замеримо се, нисмо свеци, мада неко мисли да јесте, нисмо свеци, замеримо се, али нисмо ни онај нечасни да се не покајемо. Смо горд човек не може да осети љубав другога, он само осећа љубав онога који њега воли а то није љубав, то је интерес, љубав не зна: овога ћу оволико волети онога ћу онолико волети. Дакле, љубав је оно чиме човек вреди, нема ли љубави онда немаш ни вредности јер само она везује човеково биће са Богом и повезује једне са другима а Бог је извор управо те бесмртне, вечне, непролазне љубави јер једино је љубав вечна. Зато апостол Павле каже: и вера ће нестати, и нада ће нестати, неко ће сада бити збуњен: како ће вера да нестане? Па нестаће, шта ће ми вера када сам већ са оним у кога сам веровао и са којим сам живео, вера ме је довела до онога у кога верујем. Шта ће ми нада више јер сам остварио оно чему сам се нада а то је сусрет са Богом, али вера и нада, нестаће а љубав је једино вечна и једино непролазна, зато се у Светом Писму каже да ће све нестати, вере и наде, а љубав остаје. Но, немој да се заваравамо па да кажемо па ја ћу стећи љубав када пођем из овога света или кад дође пред моју смрт ја ћу онда стећи љубав. Не, не, не, љубав је нешто што се живи, живи, зато насупрот те љубави стоји мржња, а она је велико зло. Не може мржња да поднесе љубав, мржња толико зна да ум чувеков изопачи да управо да такав човек и кад зло чини он мисли да воли, зато и Господ и каже: доћи ће време када ће вас убијати и мислити да Богу службу чини. То је управо то када човек заблуди, а човек заблуди када му нестане вере, наде и љубави а човек заблуди и када освоји гордост, гордост неће Бога, гордост неће љубав а љубав неће гордост. Зато Христос и каже: када бисте били од овога света свет би своје љубио а како нисте од овога света него вас ја изабрах зато вас мрзи свет. Ми треба да будемо крштени људи поносни, да будемо Богу захвални што смо управо изабрани, Бог нас је изабрао, љубав Божија нас је изабрала, и љубав је Божија сила Бога на земљи а није мржња и ми смо изабрани и зато треба да се трудимо да не изневеримо то изабрање којим нас је Бог изабрао. А свакога је Бог од нас за нешто изабрао, прво нас је изабрао за вечност, и створио нас за вечност, а онда нас изабрао у овом свету да овај буде ово да онај буде оно, а то све распоређује Дух Свети, Дух Свети поставља свакога човека на ово на оно место, е само зато човек треба да буде задовољан и Богу благодаран где га је поставио да он управо оправда то своје постављање а не да размишља: е мене је требао неко да стави на ово место а не другога. Немојмо се мешти у промисао Божији, зна промисао Божији зашто овога ставља да буде ово овога да буде оно, овај да буде на том месту овај буде на оном месту. Само треба да будемо задовољни и Богу захвални. Замислите на пример да сад ја кажем, коме је промисао Божиији довео да будем ово што јесам, па да кажем: е ја сам сад незадовољан мојом епархијом, или поп да каже незадовољан са својом парохијом, или да родитељ каже да је незадовољан са својом децом, са својим комшилуком. Па човече не бирамо ми ни када ћемо доћи у овај свет ни када ћемо отићи, ми не бирамо ни оца ни мајку, не бирамо ни комшију, него има тај промисао Божији који нам управо каже: е, воли тога који поред тебе а немој га мрзети. А неко опет да каже: ма ја волим тога човека али мене он не воли, или ту особу. Немој да се тиме оптерећујемо, наше је да ми волимо, а његова је мука што не може да воли, а човек је без љубави у највећој муци, највише човек мучи себе зато што нема љубави. Дакле, ми хришћани треба да знамо да је много лакше, верујте, волети него мрзети, човек у мржњи он мучи самога себе, и чим почнеш да мрзиш некога ти у ствари почнеш да мучиш себе, не мучиш ти њега. Дакле, Бог је створио човека из љубави и зато је сасвим природно да човеку мржња буде страна, а видите данас мржња просто као да осваја. Данас човек не воли човека, народ не воли други народ. Колико ми данас и не ми него у свету колико ми дајемо у свету на наоружање, да толико дајемо на изградњу човека као личности као љубав. А шта ће нам наоружање, па да убијамо другога, зато служи наоружање, али да ли уместо тог наоружања да гајимо љубав онда не би било никад ратова. И све ће бити невоље у свету и у сваком човеку док човек не прихвати оно јеванђелско начело што не желиш себи немој чинити другоме. Имате ону једну пословицу код нас Срба, па питали Американца шта би он желео да учини, Руса, Грка, овај да освоји Месец, овај да осваоји ово да освоји оно, а Србин каже: ја имам жељу да мом комшији цркне крава. Какве ти користи имаш од тога, онај бар жели да напредује у нечему, али каже ја немам користи али он има губитак. Док се не зарадујемо радошћу другога, док другога не учинимо срећним, немој да очекујемо да ћемо ми задобити срећу. Учиниш ли другоме срећу бићеш срећан, учиниш ли другоме добро добро ће ти се вратити, учиниш ли другоме зло не можеш да очекујеш да ће ти се добро вратити. Дајеш ли љубав другоме љубав ће се вратити кад тад а ако дајемо мржњу не можемо да очекујемо да нам се врати љубав. И некако долазимо у то стање да просто умислимо и кажемо: други мене треба да воли а ја да ли ћу другога волети то је моје, и јесте твоје али шта ти имаш од таквог схватања живота, такво схватање није спасоносно, такво схватање је на погибао али да се ми молимо Богу љубави да се љубав зацари и у животу нашем да се љубав зацари у целом свету и да схватимо да зло добра донети не може.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након причешћа свештенства, монаштва и верног народа, уследило је послужење за све присутне, а сви приложници за овај грађевински подухват добили су одговарајуће ордење, архијерејске грамате и захвалнице, као подстицај за даље духовно усавршавање. Награђени су г. Зоран Момировић и Мико-фарм ДОО из Рибара орденом Вожда Карађорђа, г. Зоран Перић из Рибара архијерејском граматом признања, као и г. Југослав Јовановић из Рибара архијерејском захвалницом.

Протонамесник Далибор Сентић се усрдно захвалио свима на љубави који су поделили на овај свечани дан, а нарочито Митрополиту Јовану за архијерејски благослов и узнете молитве пред престолом Творца.