Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован, рекавши:

“Иако се ми, преко целе године, налазимо под покровитељством и молитвеном заштитом Пресвете Богородице, Црква је посветила један посебан период, када се и посебно, ако могу тако да кажем, обраћамо Пресветој Богородици, а то је онај период од предпразнства Велике Госпојине, па до данашњега, када одајемо славословље Малој Госпојини, односно Пресветој Богородици. И зато наша Црква, браћо и сестре, данашње богослужење је посветила управо оданију рођења Пресвете Богородице, или како се то у нашем народу каже, Малој Госпојини. Огромна је улога Пресвете Богородице у домостроју, односно у плану спасења рода људскога.

И онда, посебно пажњу посвећујемо и питамо се зашто је важан баш празник рођења Мајке Божије. Важан је зато, браћо и сестре, јер без њеног рођења и њеног прихватања речи Божије да буде Мајка Божија, заиста не би било могуће а у исто време је то било чудесно. Не би било, да није било њеног рођења, не би било ни рођења Господа нашег Исуса Христа. У тропару овога празника који смо данас отпевали овде, се каже Твоје рођење, Богородице Дјево, објави радост целој Васељени, јер из Тебе засија Сунце правде, Христос Бог наш, који разрушивши прародитељску клетву, даде благослов и уништивши смрт, дарова нам живот вечни.

Да, свети старац Јустин Ћелијски је говорио како две Дјеве владају светом. То је Ева, она прародитељка наша, и света Дјева Богородица. Дакле, браћо и сестре, Пресвета Богородица је увела Христа у овај свет. Она је била тај мост преко које Господ сишао у овај грешни свет. Свет који у злу лежи. И она је исто тај мост којим је сам Господ, као и она, као што ћемо и ми сви одавде бити пресељени са овога света у онај непролазни свет. И заиста, браћо и сестре, пресвета Богородица је управо кроз смирење, кроз прихватање речи Божије, када је рекла архангелу Гаврилу, нека ми буде по речи Твојој, заиста она је постала почетак спасења. Она је не само мајка Господа Христа, него она је, браћо и сестре, мајка рода људскога. И заиста, сваки од нас има своју биолошку мајку, имао је или има, али никад не смемо да сметнемо са ума да имамо сви заједничку мајку Божију, то је управо Пресвету Богородицу. За пресвету Богородицу, свети оци кажу да је она управо та благодатна Марија, која је, како певамо, благословена међу женама, да је она храм Духа Светога. Да је она носила утроби својој, најчистијој утроби Христа, а опет свети оци кажу Христос је носио њу. Дакле, она је, браћо и сестре, храм, кажем, Духа Светога, она је олтар Бога живога или, како још у Акатисту њеном говоримо, молимо се, она је трпеза хлеба небескога. Она је трпеза коју је Господ поставио непосредно пре своје срадање и та трпеза је, браћо и сестре, и данас постављена. То је света Литургија. А ко је на тој трпези? Нико други до сам Господ наш Исус Христос. Он је себе дао за нас и зато је рекао, ко једе моје тело и пије моју крв, тај има живота у себи. Зато, браћо и сестре, кад дођемо на свету Литургију и уопште у животу, треба стално да се сетимо како је Господ дао себе за нас, како је Господ управо поставио трпезу да не умремо гладни. А сваки човек умире духовно гладан када се не храни телом и крвљу Христовом. Сваки човек који се не причешћује, он је већ духовни мртвац и пре телесне смрти. И зато треба стално да имамо, као што рекох, то на уму, да нећемо бити гладни ако верујемо у Бога, ако живимо по вери, ако заиста се хранимо са те вечне и непролазне трпезе.

Трпезе која, као што рекох, неће бити дигнута све до последњег дана овог света, браћо и сестре. Дакле, она је трпеза хлеба небескога, она је Ћивот вечне Славе и опет у Акатисту говоримо, Ћивот светиње Божије, слава, каже, рода љускога, похвала рода женскога. Пазите, источник девства и чистоте. Похвала рода женскога. Да, како је то дивно назвати родитеље, како је то дивно назвати се мајку. Зато наш народ, поштујући ту светињу мајке, он је увек говорио, пуна су уста мајке. Зато, жена, у том смисли је највећи сарадник Божији. Када је сарадник Божије, жена? Онда, када живи по закону Божије, по закону Цркве, по Јеванђељу. Онда, када рађа. Она је тада сарадница Божија, а не онда када, на жалост, убија свој пород. А ми живимо у времену, где тога има на претрек. Знате то боље него и ја. Недавно сам прочитао статистику, да се управо убијањем, абортусом, сваке године убије један Крагујевац. Замислите ви то. А то убиство, утробије-убиство, потпуно је исто, као када убијамо човека од 30, 40 или 50 година. То је потпуно исто. Е сад, имамо ли ми право, или има ли мајка, или има ли и отац, право да одузму живот, који нам је дао Бог? Имамо ли ми право да одузимамо живот, оно што нисмо дали? Ми смо живот добили преко наших родитеља, али смо га добили благословом Божијим. Добили смо га, браћо и сестре, благословом Цркве. И зато је велика радост назвати се родитељем, али и велика одговорност. Јер прво што ће питати телесне родитеље, биолошке родитеље, Господ, када изађу пред Господа, питаће Господ, где су ти деца? Где су вам деца? Као што ће питати и нас, духовне родитеље. Где су вам духовна деца? Где вам је парохија? Где вам је епархија? У томе морамо да размишљамо, а то једног дана морамо дати одговор браћо и сестре. Зато понављам како је то благословено, како је то благодатно назвати се родитељем, а опет понављам како је то и велика одговорност.

Пресвета Богородица је та, браћо и сестре, која рађа живот. Е, то је управо она нова Ева. А њен син Спаситељ света је наш нови Адам. Онај први Адам је погрешио, огрешио се од Бога, када је престао да слуша Бога. Када га је ухватила гордост и сујета, када је гађаво наговорио, да ли, он знамо и како је преко Еве, преко јабуке, да то сад не говоримо, како је ђаво казао, не, не ћеш ти умрети, ако окусиш од тог дрвета који ти је Господ дао у рају, рекао да не једеш. Него напротив, ти ћеш тек онда осетити сласти. И шта је он, полакомио се, као што и ми, врло лако се полакомимо на добро, браће и сестре. И узео и појео. И шта је урадио? Убио себе. Лишио себе Бога, у смислу гледања Бога. И сад замислите, како је могло бити том Адаму и Еви, кад су изгнани из раја, до пре, минут, два, тако рећи, гледали лице Божије, слушали речи његове, и на један пут, свега тога нестаје. Свега тога бивају лишени. И зато се и каже у црквној песми, кад је изгнан Адам и Ева, седе, каже, Адам наспрам испред раја и горко плакаше. Што је плакао? Па видео је, шта је имао, а шта је изгубио. Зато наш народ то лепо каже, има до смо, не зна до смо, изгуби смо, посна до смо. Дакле, браћо и сестре, по речима светог отца Јусина, роћење Пресвете Богородице, у њеном роћењу сажети су, каже, сви празници, и Божић, и Васкрс, и Спасовдан. Зато, кроз празнике Цркве, смо сви позвани да будемо учесници тајне спасења, да будемо учесници те трпезе, да се са ње хранимо. Зато треба да се молимо, браћо и сестре, Пресветој Богородици, да нас она води, руководи, да се она моли за нас, као што се наше мајке молиле се, или се моле за нас. И само рођење, Пресвете Богородице и браћо и сестре, реко, почетак нашега спасења, јер она је постала престо. Пазите, она је постала престо на који се уселио и настанио Син Божи, ради чега? Ради нас, и ради нашега спасења. Она је оно што смо ми, као људски род, могли да принесемо пред престо Божи и да буде то управо наше Амин. То значи, нека буде воља Твоја. Амин је потврда, браћо и сестре.

Имате оном дивном божићном богослужењу где каже анђели ти принели ово, мудраци ово, они ово, тамјан, а ми, каже, приносимо пре све ту Дјеву. Да ли је приносимо и како је приносимо, то зависи од нашег живота. Нашег хршћанског живота, браћо и сестре. И зато је, браћо и сестре, она управо испуњење домостроја, испуњење плана Божијега, испуњење економије, спасења, а све то је било из љубави према роду људскоме. Пресвета Богородица, шта је ње учинило Богородицом? Смирење. Смирење и послушност. Кад је казала Анђелу, нека ми буде по речи Твојој. И то нас треба стално да опомиње, да ли у нашем животу, браћо и сестре, бива по речи Божијој. Или по речи нашој. Ми смо слаби људи, ми смо пали људи, ми смо нејаки, али смо слаби и нејаки само без Бога и Мајке Божије. А са Богом и са Мајком Божијом ми смо јаки. То толико јаки, да ниједна нечастива сила не може да нас обори, призивамо Мајку Божију. Зато се и у молитвам обраћамо Боже спаси ме, али зато и кажемо Пресвета Богородице спаси ме. Пазите, браћо и сестре имајући пре свега Пресвету Богородицу као нашу заштитницу, као наш покров, као заступницу пред Богом, на нама је, драги моји, да се и ми својим животом, и унутрашним, и спољашњим, и свецелим бићем својим, колико је то могуће, нама слабима да се угледамо на њу. То јесте да се потрудимо колико је готово могуће, уз помоћ Божију понављам и нашом молитвам, да и ми идемо њеним стопама и живимо животом којим је она живела. А она је каже, кад је добила ту радосну вест, благу вест да ће родити Спаситеља, сво време живела у храму, молила се, радила, чистила храм Божији. Није узалудно трошила време, читала је Свето Писмо. И то све треба да буде нама пример да се трудимо, да живимо Јеванђелским животом. Да нам Јеванђеље, што често говорим, буде огледало. Ако се не огледамо у Јеванђељу, џаба нам је ово огледање, што се огледамо у ово огледало, да би видели имамо ли неку прљавштину на нашем лицу. Како нам је у срце? Ако нам је срце чисто, онда су нам и мисли чисте, онда су нам и речи чисте, онда су нам и дела чисте, онда нам је и понашање чисто, брађо и сестре. Али ако је прљаво срце, то значи у том нашем срцу нема Бога. Јер Бог не може да стане ово прљаво срце. Зато се и каже благо онима, који су чистог срца, они ће Бога видети. Нека нам Господ помогне, Мајка Божија и данас, када одајемо, као што рекох на почетку, Оданија Рођења Пресвете Богородице, да је молимо и да кажемо, не остави нас Мајко Божија. Дете, кад се заплаче, прво ће погледати на Мајку, јер тако? Па и ми угледајмо се, погледајмо на Мајку и кажимо, Мајко, слаби смо, немоћни смо, грешимо, падамо, али не оступамо од тебе и од твога Сина. Зато нам помогни да идемо путем ка спасењу и ка Царству Небескому.

Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.

протођакон Мирослав Василијевић